Koha Ditore:

Saveti albanskim pregovaračima II

Koha ditore - Priština

PAZITE SE MALIH U OUN!

Analiza

Priština, 28. mart - Srpski predsednik, Boris Tadić, stavio je do znanja da će Srbija započeti diplomatsku ofanzivu kada Marti Ahtisari bude predstavio svoj konačni predlog o statusu Kosova. On je rekao da će ova ofanziva biti usmerena prema svim članovima Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija (SB OUN). Po svemu sudeći, Beograd će nastojati da pridobi je što je više moguće država člani ca SB OUN u očekivanju glasanja za Ahtisarijev predlog.

Sa druge strane, za Rusiju bi bilo lakše da se suprotstavi Ahtisarijevom predlogu, ukoliko bi se i druge države pridružile tom protivljenju. Ukoliko dovoljan brojdržava (najmanje 7) ne bude podržao (to ne znači da treba da se suprotstave, dovoljno je da se uzdrže) neke od predloga rezoluci je SB OUN, ova rezolucija neće moći da prođe. U tom slučaju, Rusija neće morati da upotrebi veto da bi blokirala transformisanje Ahtisarijevog predloga u rezoluciju OUN. Kao što je poznato, SB OUN ima 15 država članica, 5 stalnih sa pravom veta i 10 privremenih. Sadašnji članovi SB OUN koji nisu stalni su: Belgija, Itali ja, Slovačka, Panama, Peru, Katar, Indonezija, Gana, Republika Kongo i Južna Afrika. S obzirom da je poznato da Rusija i Kina neće glasati za Ahtisarijev predlog, Srbiji će biti potrebno da ubedi najm nje 5 država koje nisu stalne članice, da se makar uzdrže prili kom izglasavanja nove rezolucije o Kosovu koja je sadržana u samom Ahtisarijevom predlogu. To nije nešto što je nezamislivo i zato Kosovo treba da lobira u ovim i drugim zemljama - da bi dobilo podršku za njegovo pitanje.

Propaganda Beograda i kako se boriti protiv nje

Dva su glavna elementa zastupljena u propagandi Beograda:

- Zakonski, što podrazumeva međunarodne zakone koji obuhvataju Povelju OUN i Evropski dokument iz Helsinkija koji štite suverenitet i teritorijalni integritet nezavisnih država i sprečava promenu granica u suprotnosti sa voljom države o kojoj je reč.

- Politički, odnosno bezbednosni jer postoje mnoge etničke grupe u regionu i u svetu koje zahtevaju otcepljenje na osnovu prava na samoopredeljenje i Kosovo nije jedinstven slučaj u ovom aspektu. Davanje nezavisnosti Kosovu bi, štaviše, ohrabrilo i legitimisalo pretenzije ovih grupa, ugrožavajući tako teritorijalni integritet mnogih zemalja i ugrožavajući stabilnost u svetu. Albanci treba da imaju odgovore na takve tvrdnje, odgovore koji su ubedljiviji od zamornih ponavljanja mantre o poštovanju volje naroda i o Kosovu kao jedinstvenom slučaju. Neophodno je da se ističe da nezavisnost Kosova neće predstavljati klasičan slučaj secesije jednog dela suverene države, već poništavanje aneksije. Dakle, Kneževina Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. godi ne stekla međunarodno priznanje kao nezavisna država i tom prilikom je, takođe, proširila i svoju teritoriju, s obzirom da je do tada postojala kao autonomna, vazalna država (zapravo, ona je de facto bila nezavisna) unutar Otomanskog carstva od 1830. godine. Srbija je dobila Kosovo nešto kasnije, 1912. godine, vojnom okupacijom posle agresije koju je izvršila protiv Otomanskog carstva. Na osnovu međunarodnog prava, to je bilo jasno ilegalno delovanje.

Vojnom okupacijom i aneksijom Kosova, Srbija je pogazila iste principe na koje se sada poziva u naporima da očuva suverenitet nad Kosovom - ona je pogazila teritorijalni integritet i suverenitet druge države (Otomanskog carstva u ovom slučaju) i uslovila je promenu granica ove države. Još značajnije je to da je anek sija Kosova od Srbije bila nelegitiman akt - jer za to nije postojala saglasnost stanovništva Kosova. Nije bilo referenduma na kojem je stanovništvo Kosova moglo da pokaže svoju saglasnost da bude u sastavu srpske države a ne bi bilo teško pretpostaviti šta je moglo da proistekne kao rezultat takvog referenduma, imajući u vidu da je Srba u to vreme na Kosovu bilo negde oko 21% od ukupnog broja stanovnika, prema proceni samih srpskih naučnika. Srbija je odmah «obezbedila» međunarodni legalitet za ovu aneksiju Kosova, ali uprkos tome, to ni na koji način nije moglo ovom činu da omogući legitimitet.Više je nego jasno da u savremenom svetu proširenje državne teritorije, na način na koji je to učinila Srbija 1912. godine, ne može da se događa. Dakle, akti agresije, okupacije i aneksije koje je izvršila Srbija, predstavljaju nasilje nad međunarodnim pravom, a ne anuliranje ovih akata priznanjem i prihvatanjem nezavisnosti Koso va, što će poslati jasnu poruku da su takva akta neprihvatljiva i da ne mogu da budu uzimana u obzir ubuduće.Štaviše, stav Velikih sila, dakle priznanje i prihvatanje suvereniteta Srbije nad Kosovom i nad ostalim teritorijama, nije bilo bezuslovno. Naime, dokumenta usvojena na Berlinskom kongresu 1878. godine i na Konferenciji u Londonu 1913. godine kojom je Srbiji priznata nezavisnost i suvrenitet, takođe sadrže i članove u kojima su uređena ljudska prava i prava manjina, na koje se Srbija obavezala daće da ih poštuje na novim teritorijama koje je zatražila, dok je sama Srbija tada obećala da će poštovati ta prava u nastojanju da obezbedi međunarodno priznanje za sve okupirane teritorije. Naravno, ni Srbi ni međunarodna zajednica tada nisu ozbiljno uzeli u obzir dokumenta ali to nije moglo da posluži kao opravdanje za njihovo gaženje, što su srpski zvaničnici bez sumnje činili. Ono što je značajno, posmatrano iz ugla zakonitosti, to je da ne samo suverenitet koji je priznat Srbiji ovim dokumentima, već i sve one obaveze koje Srbija nije poštovala i koja je gazila - predstavljaju legalnu osnovu za negiranje i odbacivanje suvereniteta Srbije nad Kosovom.

U SFRJ - Kosovo je bilo konstitutivna jedinica

U staroj jugoslovenskoj federaciji koja se raspala 1991. godine, Kosovo nije bilo samo subelement koji je potpuno u vlasništvu Srbije, već jedan od osam ustavnih sastavnih delova (6 republika i dve autonomne pokrajine). Prividno, Kosovo je imalo svu vlast kao i republike, uključujući i njegovu direktnu predstavljenost na federalnom nivou, zajedno sa pravom veta na neka pitanja – na istom nivou kao i republike.Kosovo zvanično nije moglo da ima status republike zbog neslovenskog porekla njegovog većinskog, albanskog stanovništva, jer bi njegov status repu blike negirao ne samo već prizna ti status već bi negirao i sam naziv Jugoslavije (=država Južnih Slovena), iako su Albanci bili brojniji i bilo ih je više u odnosu na tri od ukupno šest slovenskih naroda u bivšoj Jugoslaviji. Sa druge strane, Makedonija sa većinskim slovenskim stanovništvom - bila je posebna republika, iako je i nju Srbija 1912. godine okupirala i anektirala zajedno sa Kosovom. Što se tiče Kosova, njegov (nametnuti) status kao pokrajine Srbije bio je uslovljen tokompostojanja jugoslovenske federa cije. Kada se jugoslovenska federacija raspala (1991-1992), Kosovu je takođe trebalo ponuditi pravo na nezavisnost, kao i drugim republikama koje su priznate i koje su odmah međunarodno prihvaćene i priznate kao nezavisne države. Ipak, to je tada bilo nemoguće, jer je Kosovo u to vreme bilo pod vojnom okupacijom Srbije čiju je autonomiju jednostrano ukinuo Beograd.

Primer Indonezije i Istočnog Timora

Indonezija je zemlja koja bi mogla da ima rezerve prema nezavisnosti Kosova zbog unutrašnje situacije. To znači da postoje secesionistički pokreti u pokrajinama Aceh i Irijan Džaja, a takođe postoje i potencijali za otcepljenje čitavih delova ove raznolike zemlje. Kosovci bi, dakle, trebalo da izlože razli ke između njihove situacije i one u Indoneziji. Glavna razlika se sastoji u tome da su Aceh i Irijan Džaja bili delovi holandske Istočne Indonezije, čiji je naslednik sadašnja država Indonezija. Drugim rečima, Indonezija nije okupirala niti je izvršila aneksiju ove dve pokrajine uzimanjem od neke druge države odmah pošto je postala nezavisna država 1949.godine, kao što je to Srbija učinila sa Kosovom koje nije bilo integralni deo Srbije u trenutku kada je Srbija međunarodno bila priznata i prihvaćena kao nezavisna država 1878. godine. Odnosi između Srbije i Kosova mogu da se porede sa odnosima između Indonezije i Istočnog Timora. Naime, Istočni Timor je svojevremeno bio zemlja pod vlašću Portugalaca koju je okupirala i anektirala Indonezija 1975. godine protiv volje Portugalije kao spoljnog suverena (što je aneksiju koju je izvršila Indonezija učinilo ilegalnom), a takođe i protiv volje stanovništva Istočnog Timora. Zbog njene političke težine, Indonezija je sa uspehom nastavila sa svim naporima za međunarodno priznanje ove aneksije. Ipak, posle pada Suhartovog autoritatornog režima 1988. godine, nova demokratska vlast je priznala pravo na samo opredeljenje narodu Istočnog Timora. Na referendumu od 30. avgusta 1999. godine, 70% birača Istočnog Timora glasalo je u prilog nezavisnosti, a misija OUN (UNTAET) nadzirala je tranziciju u pravcu nezavisnosti koja je proglašena 20. maja 2002. godine. Poznato je da suverenitet Srbije nad Kosovom ima manje narodne podrške nego što ju je imao suverenitet Indonezije u Istočnom Timoru i ukoliko je Indonezija bila voljna da odustane od anektirane teritori je posle 24 godine, tada nema nikakvog razloga za dalji nastavak okupacije Srbije nad Kosovom.

Malezija i Singapur

U susedstvu Indonezije je država od koje bi, kao adekvatan primer, moglo da počne demaski ranje često ponavlja nih reči zvaničnika Srbi je da nijedna zemlja svojevoljno ne odustaje od suvereniteta nad svojom teritorijom. Singapur se otcepio od Malezije 1965. godine jer se većinsko kinesko stanovništvo Singapura (76%) nije osećalo sigurnim kao manjina u Maleziji. Malezijska većina je imala sve razloge za protivljenje za otcepljenja Singapura, štaviše i u istorijskom aspektu, jer je kinesko prisustvo tamo bilo posledica imigracije u 19. i 20. veku, u vreme kada je Singapur bio kolonija Velike Britanije. Nezavisno od toga, stanovnici Malezije su čak i ohrabrili otcepljenje Singapura kako bi time pridobili većinu u ostatku Malezije gde značajan broj Kineza još uvek živi kao većina. Današnji Singapur sa četiri ravnopravna zvanična jezika predstavlja najsavršeniji primer države sa multietničkim identitetom i jasnom etničkom većinom.U susedstvu Indonezije je država Papua - Nova Gvineja koja je, na osnovu mirovnog sporazuma iz 2001. godine, uz pokret za nezavi snost na ostrvu Bugenvil – priznala pravo na nezavisnost ovom ostrvu posle referenudma koji bi trebalo da se održi posle 2015. godine.

Primeri iz Afrike

Slična je, takođe, i situacija saafričkim državama, od kojih su tri članice SB OUN (Kongo, Gana i Južna Afrika). Većina afričkih država su etnički heterogene, a ipak tamo nema mnogo secesionističkih pokreta, jer je zajednički identitet već profilisan u većini ovih država. U svakom slučaju, situacija Kosova ne može da se poredi sa secesionizmom u nekim od ovih država (Senegal, Angola, Nigerija, Somalija, Etiopija, Sudan), zato što ovi secesionisitčki pokreti ne deluju na anektiranim teritorijma koje su jednostrano (protiv volje naroda i neka dašnjih suverena) priključene aktuelno postojećim državama, već deluju na teritorijama koje su bile delovi ovih država u vreme kada su one započele svoje postojanje. Ovi secesionistički pokreti deluju u zemljama koje imaju iste granice kakve su imale i u trenutku kada su počele da postoje u procesu dekolonizacije. Slučaj Kosova je veoma sličan slučaju Eritreje. Eritreja je bila italijanska kolonija koju je OUN 1952. godine dao nezavisnoj državi Etiopiji, bez prethodne konsultacije sa narodom Eritreje. Posle tri duge decenije rata za nezavisnost, za otcepljenje i anuliranje aneksije, nova vlada Etiopije je 1991. godine Eritreji priznala pravo na samoopre deljenje i Eritreja je postala nezavisna država 1993. godine odmah posle glasanja naroda na referendumu. Južna Afrika je član SB OUN i to je država kod koje bi ubuduće (ali ne i nužno) mogao da se pojavi secesionizam, imajući u vidu njegovu etničku različitost. Ipak, nijedan potencijalno secesionistički region nije jednostrano anekt ran u Južnoj Africi, posle vremena kada je ova država, unutar postojećih granica, formirana kao britanski dominion (vrhovni autoritet) 1910. godine.

Slučaj Kosova ima sličnosti sa slučajem Namibije. Južna Afrika je 1915. godine okupirala nemačku koloniju Jugozapadne Afrike, današnju Namibiju. Južna Afrika je veoma brzo odustala od direktne i formalne aneksije Namibije, iako ju je de facto anektirala proširenjem svog zakonskog sistema i na ovu zemlju. Nezavisnost Kosova od Srbije nije manje «otcepljenje» nego što je nezavisnost Namibije 1991. godine, predstavljala «otcepljenje» od Južne Afri ke. U Centralnoj i Južnoj Americi nema takvih secesionističkih problema zbog homogenosti ovih zemalja. U SB OUN, Kosovo bi Panamu moglo da stavi na listu za podršku njegovom pitanju, jer je Panama stekla nezavisnost na osnovu prava na samoopredeljenje otcepljenjem od Kolumbije 1903. godine.

Pažnja prema islamskom svetu

Katar je arapska i muslimanskih država. U normalnim okolnostima, Kosovo ne bi trebalo da ima poteškoće da svojoj listi pridoda i podršku država iz ovog dela sveta, iako stvari i nisu tako jednostavne. Tokom proteklih osam godina nije bilo kontakata između Kosovaca i ovog dela sveta, iako su Kosovci mogli da dobijaju pomoć odatle - ove zemlje su bile glavni snabdevači (jeftinim) oružjem za Bošnjake (to ne treba da znači da bi u svakoj varijanti takva vrsta podrške mogla da ima velikog uticaja na budućnost Kosova jer, takođe, ima i nedostatke). Ima značajnih signala da Kosovci i Albanci žele da se distanciraju od islamskog sveta kao i od njihovog identiteta i njihove prošlosti.

Sa druge strane, Srbi obeleženi kao ubice muslimana na Balkanu - sada traže pomoć u ovom delu sveta tako što koriste usluge jednog ministra iz vlade u Beogradu i jednog prodanog Bošnjaka - Rasima Ljajića, da lobira za njihove interese. U svim kontaktima sa sagovornicima iz islamskih država, pažnju treba skrenuti na nekoliko tačaka:

- da su srpske snage porušile 216 muslimanskih verskih objekata (bilo bi najbolje da im se pokažu fotografije porušenih džamija) na Kosovu;

- na zalaganja Srbije da stekne podršku Zapada za reintegrisanje Kosova u Srbiju a pritom to prikazuje kao neku vrstu hrišćanskog krstaškog rata (ne bi bilo nimalo loše da se prikupe neke izjave vladike Artemija i da ih podnesu muslimanskim sagovornicima) i predviđanja koja bi nagovestila sudbinu islama na Kosovu u slučaju da ga Srbija okupira;

- na srpske zločine u Bosni (Međunarodni sud pravde u Hagu je Srbe proglasio krivim za genocid nad Bošnjacima, muslimanima u Srebrenici, da su Srbi u velikoj meri očistili sve znake postojanja muslimana u gotovo polovini Bosne kao i to da «demokratska Srbija» štiti dvojicu najodgovornijih ljudi za ove zločine, Mladića i Karadžića.

Kao što Srbi ulažu napore pa, kao deo njihove «diplomatske ofanzive», šalju Ljajića u neke značajne islamske države, ne bi bilo greška ukoliko bi Kosovci, takođe, poslali nekog zvaničnika i to, ukoliko je moguće, u društvu sa nekim islamskim verskim predstavnikom, da posete zemlje kao što su Indonezija (najveća muslimanska država, a tokom ove posete bi mogle da se razjasne nesporazumi u pogledu situacije na Kosovu iz perspektive Indonezije, kao što je već objašnjeno), Malezija, Pakistan, Saudiska Arabija, Kuvajt (i sam je svoje vremeno bio žrtva iračke okupa cije i aneksije 1990. godine),Katar, Egipat i tako redom. Albanija je zemlja članica Islamske konferencije, organizacije koja je podržala Kosovo sa nekoliko rezolucija 1999. godine i ona treba da lobira preko ove organizacije. Ukoliko se svi ovi elementi zaokruže, tada Kosovci ne bitrebalo da imaju probleme u sticanju podrške za njihovo pitanje u oko 50 pa i više islam skih država, s obzirom da bez lobiranja i tumačenja istine, ova podrška ne bi mogla da usledi.

*Autor analize je analitičar iz jedne države članice EU. Analizu je napisao uz uslov anonimnosti a njegovo ime je poznato redakci ji.