Dušan Kovačev

Politički aspekti presude Međunarodnog suda pravde

Pravni aspekti presude Međunarodnog suda pravde

Međunarodni sud u Hagu je konačno doneo presudu. Na tu presudu nema žalbe. Ona je doneta u jedinom stepenu suđenja kojeg predviđa ova ustanova. Da podsetimo, radi se o veoma staroj ustanovi međunarodnog javnog prava, koja je ustanovljena znatno pre Društva naroda, a kasnije uklopljena u njegov poredak, pa sledstveno, i u poredak OUN. Zamisao njegovih tvoraca je prvobitno bila da stvore jedinstvenu svetsku arbitražu, koja bi prvenstveno trebalo da humanizuje međunarodne odnose po pitanju sudbine civila, ratnih zarobljenika, brodolomnika i drugih kategorija ljudi, u vezi s međunarodnim ratnim pravom. Odluke ovog suda, znamo, po pravilu nisu obavezne, ali su od velikog moralnog značaja i mogu poslužiti kao pokriće za razne vojne, političke i ekonomske mere prema onom subjektu međunarodnog prava na kojeg se odnose. Pogotovo nama, čija država je prihvatila jednu formulaciju (1), koja može u međunarodnim odnosima da se zlonamerno tumači u smislu primata međunarodnog prava.

Srbi, očajno željni povoljnih političkih i sudskih rešenja, požurili su da se raduju. Međunarodni sud se našao nadležnim, ali nije usvojio tužbu BiH (odnosno jednog njenog entiteta, pošto se drugi protivio podnošenju tužbe, što je posebno pitanje), pa je odbačena mogućnost da sud utvrdi činjenicu da je Republika Srbija (2) izvršila genocid. Ipak, presudom suda je utvrđeno da je genocida bilo, da Srbija iako nije prekršila međunarodnu Konvenciju o genocidu, nije sprečila genocid u Srebrenici 1995. godine, koji je izvršio tadašnji vojnopolitički vrh Republike Srpske i nedovoljnim angažovanjem na hvatanju i procesuiranju vinovnika za ovaj genocid. Otkud odluka Međunarodnog suda pravde u nadležnosti Tribunala za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, nije uopšte jasno, ali je odavno jasno da Tribunalu treba servisiranje.

Bošnjacima je pravde premalo, a Srbi bi mogli da se vajkaju na razne načine. Recimo, Parlament Kr. Holandije je svojevremeno sam utvrdio koji je značaj imalo propuštanje njihovog bataljona ,,plavih šlemova`` u sprečavanju srebreničkog pokolja, a ta zemlja neće nadoknaditi štetu rodbinama žrtava. Mogli bi se podsetiti da je suđenje pokojnom srpskom predsedniku iznelo niz dokaza o umešanosti NATO faktora u najmasovnijem ubijanju (3) zarobljenih srebreničkih boraca, kao i da Haški tribunal nije ponudio jasne dokaze kojim bi se mnoga postradala lica (među kojima je bilo mnogo civila) identifikovala kao civili ili zarobljenici ubijeni van borbenih dejstava. Najzad, tu je i sramotna presuda Tribunala Naseru Oriću, koju mnogi Srbi tumače kao presudu ,,na slobodu''. Ali, najteža stvar po ,,srpsko viđenje pravde'' je činjenica što je po istom osnovu Međunarodni sud odbacio tužbu SR Jugoslavije protiv država članica NATO koje su izvršile agresiju na nju 1999. godine. Sad je Međunarodni sud izignorisao taj presedan i našao se nadležnim kad je Srbija tužena, a Bosna tužilac. Ovo je, inače, dodatni primer kako jedna, dosad nekompromitovana međunarodna ustanova velikog ugleda zaobilazi sopstveni presedan.

Presuda Međunarodnog suda je, međutim, daleko zanimljivija, zbog utvrđenja činjenice da je u Srebrenici izvršen genocid. Pred Tribunalom je u pogledu Srebrenice utvrđenje genocida izvršeno tehnički problematično, na osnovu priznanja samo nekoliko lica (4). Tribunal je priznanje uzeo kao dovoljan dokaz činjenice da je bilo genocida. Ipak, logički krajnje problematičan kriterijum ,,dovoljnog dokaza'' koji je Tribunal usvojio, daje posledice samo u okviru krivičnopravne odgovornosti pojedinačnih lica. Konstatacija postojanja genocida je mnogostruko ,,teža'' kad se nađe u odluci Međunarodnog suda u Hagu. Naime, ovo je sud koji ne sudi pojedinačnim fizičkim licima, već međunarodno-pravnim subjektima. Iako Srbija nije kriva za genocid (koga je po sudu ipak bilo), sud je utvrdio da je ona propustila da ga spreči. Da li se radi o nekom delu genocida nečinjenjem? Međunarodni sud je izričito zauzeo stanovište da Srbija Konvenciju nije prekršila. Narodski rečeno, to bi glasilo ovako: ``Možete biti krivi samo ako počinite zločin, dakle niste krivi, jer niste zločin počinili. Ali nije da niste krivi, budući da niste ništa radili da se zločin ne dogodi i budući da još niste uhapsili zločinca kojeg niko nije u stanju da uhapsi``.

Ovo će za budućnost sigurno otvoriti pitanje privatnopravni problem imovinske odgovornosti Srbije porodicama žrtava i njihov pravno još zamršeniji problem prema Republici Srpskoj. Preporuke Suda o tome da ,,imovinska naknada'' nije pravi način regulisanja ovog pitanja, kao i o potrebi ,,simboličke naknade'', još više komplikuju sve, jer šire polazišta za tumačenje.

Politički aspekti presude Međunarodnog suda pravde:

Što se tiče Srbije, donošenje presude otvara pitanje mogućnosti međunarodnih pritisaka po pitanju ispunjavanja njenih obaveza prema počiniocima zločina na mnogo većem nivou, gde međunarodna zajednica još svoj legitimitet nije okaljala pred javnošću. Srpska država je konačno opterećena nekom, zvanično pravno utvrđenom, mada maglovitom vinošću za srebrenički događaj. Njeni stanovnici, pošto je Srbija res publica , konačno mogu da postanu kolektivni taoci ove odgovornosti za saučesništvo u nesprečavanju jednog genocida.

Još gore je po Republiku Srpsku. Ovaj entitet BiH, osnovan Dejtonskim mirovnim sporazumom 1995. godine, biće izložen posebnom pritisku, koji će bez izričitog protivljenja Srbije i stalnih članica Saveta bezbednosti vrlo verovatno biti ukinut. Sad, kad je konačno R. Srpska našla modus vivendi s međunarodnim predstavnikom, ali i ekonomski ,,stala na noge'', eto međunarodnom supervizoru BiH novo sredstvo kojim će vršiti dalju unitarizaciju zemlje, menjajući suštinski ustanovljene odnose koji su doveli do mira, tolerancije i zaustavljanja ekstremisičkih pokreta u BiH. Posle ukidanja entitetskih vojski i otvaranja pitanja ukidanja posebnih entitetskih policija, međunarodni staratelji BiH mogu dalje. Presuda Međunarodnog suda, utvrđuje činjenicu kojom se post hoc vrh rukovodstva pregovaračkog srpskog entiteta može kvalifikovati kao ,,genocidan'' u oblasti međunarodne politike i time ,,nedostojan'' potpisnik Dejtonskog sporazuma. A ovim je ustanovljen sadašnji specifični poredak u BiH, pa će se uticati na donošenje novih iznuđenih ustavnih i međunarodnih propisa, radi iznude dalje erozije samostalnog položaja Republike Srpske u smeru unitarizacije BiH pod protektoratom članica NATO iz EU.

Iz izloženog je jasno da je proces trajne erozije međunarodnog prava obuhvatio i Međunarodi sud pravde, najstariju ustanovu modernog međunarodnog prava. Bedno je kad branitelji etike njegovih presuda objašnjavaju kako sud nije u obavezi da poštuje presedane koje je sam stvorio. Međutim, nama je mnogo bitnije da je ovom odlukom na nivou međunarodne politike otvorena mogućnost da se ukine Republika Srpska. U svetlu mogućeg razvoja pregovora o statusu Kosova, za koje je veoma sumnjivo da mogu dovesti do legalne samostalnosti, diplomatija NATO želi da razbije srpski spoljnopolitički konsenzus otvaranjem nacionalnog problema u Bosni. Stvar dodatno komplikuje situacija u kojoj diplomatija NATO kršeći multilateralne ugovore suzbija samostalnost jednog državnog entiteta, dok istovremeno iznuđuje stvaranje nove samostalne države na teritoriji države (5), sa kojom su ,,partneri za mir''. U svakom slučaju, domaća diplomatija bi morala da radi na konsenzusu i o merama po pitanju R. Srpske, kojoj verovatno preti dalje nasilje ukidanjem nadležnosti voljom međunarodnog predstavništva za BiH, kao i da razmišlja o merama koje bi diplomatski onemogućile otvaranje ,,internacionalizacije'' pitanja Vojvodine ili Sandžaka.

Fusnote:

1. Ustav R. Srbije, čl. 16. st. 2.

2. Bosanski arhitekti tužbe iz određenih razloga nisu tužili i R. Crnu Goru, mada je svojevremeno Generalna Skupština OUN donela akt kojim je utvrdila da su i Srbija i Crna Gora izvršile ,,posrednu agresiju`` na BiH.

3. Radi se o brutalnom ubijanju srebreničkih ratnih zarobljenika, kod sela Pilice, najvećeg masovnog stratišta srebreničkih žrtava, koje su izvršili borci 10. div. korpusa VRS. Izvršioci ovog gnusnog masovnog zločina bili su, koliko je poznato, najvećim delom bivši pripadnici francuske Legije stranaca, a što je još zanimljivije, bataljon je bio multietničkog sastava (među pripadnicima je bio i jedan Musliman, bilo je i Hrvata i Slovenaca).

4. Genocidnu nameru je posebno, vezano samo za srebrenički događaj, priznao jedino Dražen Erdemović (učesnik u zločinu u Pilici), koji je kažnjen zapanjujuće blago. Uopštenu izjavu o sopstvenoj genocidnoj nameri vezanu za rat u Bosni, dala je Biljana Plavšić (podpredsednica R. Srpske za vreme rata). Priznanje genocidne namere Dragana Nikolića ,,Jenkija'', vezano je za jedan drugi konkretni slučaj.

5. Što izričito i konkretno zabranjuju akti OUN, ali i OEBS, kao npr. Završni akt iz Helsinkija, grada odakle je Marti Ahtisari.