Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kuda ide Srbija?

   

 

Dušan Kovačev

IZMEĐU ATLANTIZMA I ORIJENTALIZMA

Propast hladnoratovske idile nesvrstavanja

Pretprošla generacija Srba je maštala o svetskoj revolucionarnoj zajednici proletera na ekspresnom putu u komunizam. Njihove oči su bile začarane sovjetskom Rusijom, dok su „ginuli za slobodu nijemo“. Generacija njihovih sinova je bezuspešno samoupravljala privredom, koja se održavala ogromnim kreditima i donacijama sa Zapada ali i na povoljnim klirinzima komunističkog Istoka i naftnim isporukama OPEK-a. Nikad Jugoslovenski narodi nisu živeli bliže blagostanju nego u doba Hladnog rata, kad su im se udvarala oba bloka sa globalnim aspracijama.

Raspad SSSR je obesmislio politiku sponzorisanja, pa se naša država prvo našla na ledu, a zatim i raspala na „sastavne delove“. Jugoslavija je bila ustrojena pre kao samoupravno društvo u raspuštanju nego kao država, održavala se nekako ličnom vlašću Josipa Broza i jednakim spoljnopolitičkim pritiskom dva vojnopolitička bloka. Raspala se kad je nestalo unutrašnjeg partijskog autoriteta i spoljnopolitičke ravnoteže.

Građanski rat u BiH, gde su se Srbi pobunili protiv secesije ove republike od Jugoslavije, snažno je motivisao islamske države protiv Srbije i Crne Gore, pa su konačno Generalna skupština OUN i Savet bezbednosti postali saglasni sa voljom sila NATO-a da se primene radikalne mere protiv Srbije i Crne Gore. Formalnim aktima OUN su ove dve države naznačene kao vršioci ,,posredne agresije`` na BiH (1), njihov status u OUN je ,,zamrznut``, a protiv njih su (prvi put u istoriji OUN) primenjene međunarodne ekonomske sankcije, u skladu s pravilima ove organizacije.

Disolucija međunarodnog prava

Mirovni ugovor u Dejtonu poštovao je princip da međunarodne snage u BiH ne šalju one zemlje koje su na tom području bile okupatori u prošlosti. Kad je post hoc agresija NATO vojske legalizovala svoj status u skladu s propisima OUN, zemlje koje su na Kosmetu pre samo pola veka bile okupatori, Nemačka i Italija, pojavile su se kao nosioci odgovornosti i to u posebnim teritorijalnim sektorima. Načelno izuzeće tradicionalnog okupatora, upotrebljeno u BiH pre samo četiri godine, niko nije ni uzeo u obzir, niti se domaće javno mnjenje toga setilo. Ono je zamagljeno mnogim, neuporedivo bitnijim kršenjima međunarodnog prava (2).

Globalizacija i uspon Orijenta

Sile-pobednice u hladnom ratu, predvođene Amerikom, najavile su stvaranje demokratskog i liberalnog ,,novog svetskog poretka``. Desetogodišnja praksa ove politike dovela je svet do globalizma. Otvaranje čitavog sveta kao izvora jeftine radne snage (bez realne pretnje nacionalizacijom imovine), dovelo je do ogromnog rasta i neslućenih profita pre svega zapadnih kompanija i banaka. Uspešni poduhvati privatnog kapitala su stavili u službu plutokrata i njihovih menadžera čitave države i kontinente.

Na ovom tlu „poslednjeg trijumfa u istoriji“ je nikao nekritički ,,optimizam`` Zapada o prevaziđenosti državnog suvereniteta. Alternativna ideologija „civilnog društva“ trebala im je da na terenima nacionalnih društava dâ legitimitet, pa da, de iure, preuzmu veliki deo moći javnih vlasti (3). Novi trend je pre svega pogodio sekularizovana društva.

Prva su taj legitimitet prihvatila društva s visokim stepenom vrednovanja individualizma i konsesualizma. Tamo gde je narod održao veru u državni paternalizam kao vrednost ravnu individualizmu, do danas su opstale društvene sile koje su zaštitile strateške resurse i ekonomski su sve konkurentnije Zapadu. Zapadnoj ekonomskoj politici, zasnovanoj na makroekonomskom modelovanju, monetarnoj instrumentalizaciji i potrošačkom metalitetu, sve više izmiču čitave ekonomske oblasti.

Posle skoro stogodišnjeg uspeha, hipertrofija rasta praktičnog značaja potrošnje, pokazuje neminovne znake skorog kraha pred orijentalnom praksom vrednovanja proizvodnje i štednje. Zapadna potrošačka ideologija je, naime, isprofilisala tip potrošača – aktivnog, hedonističkog, vlasničkog individualiste. Ekonomija orijentalnog društva, naročito onog dalekoističnog je, kao dijalektička antiteza, bila zasnivana na imovinskoj pasivnosti.

Na orijentu je moć oduvek imala veći značaj od vlasništva. Pravilnije rečeno, moć se nikad nije shvatala tako bezuslovno, materijalno i trajno, da zauzme značaj apstraktnog pravno-ekonomskog aksioma. Orijentalni uticaji su formirani oko faktičke, vertikalne, lične, hijerarhijske veze, za razliku od zapadne pravne, vlasničke i horizontalne. Najpogubnija posledica amplitude u konsekventnom kretanju razvoja zapadne civilizacije dovela je do rastakanja porodice na vlasničke personalne individualitete.

Dijalektika razvoja privatnog života, tako je danas dovela do dramatičnog pada nataliteta stanovništva koje prihvata identitete Zapada i rasta stanovništva koje nosi orijentalne identitete. A stanovništvo je važan ekonomski resurs, ne samo za formiranje potrošnje, nego i za rad, naročito onaj koji prezire nosilac zapadnog identiteta. Otud rastuća potreba za orijentalnim stanovništvom na hedonističkom Zapadu.

Što se naše stvarnosti tiče, vreme je da se mirimo s činjenicom da privredne grane koje donose visoke profite i za koje postoji kakva-takva nasleđena infrastruktura, kod nas neće skoro biti blagoslovene rastom. Za skoru budućnost, perspektivu pružaju energetika i saobraćaj, a strateški poljoprivreda. Čini se da se i smer pečalbarenja domaće radne snage polako okreće ka orijentu, što nije samo u vezi s restriktivnom radnom politikom ekonomije Zapada.

Disolucija humanističkih vrednosti

Pređeni put od liberalizma do globalizma, kakav je pokazao Zapad, ne nudi više nikakvu novu, hvale vrednu životnu aksiologiju. Novi globalni poredak i „civilno društvo“ su se u praksi pokazali kao tek nešto više od međunarodno-pravne floskule koje služe novim paternalističkim centrima da „daju legitimitet“ svojim globalističkim aspiracijama.

Upravo u najuticajnijoj takvoj grupi, tzv. „Bilderberg grupi“ ne razmatraju više napredak, već se konstatuju prevaziđenost i suicidalni karakter demokratije. I ranije se govorilo o elitama moći, još krajem XIX veka je bilo poznato da su korupcija i sužavnje građanskih sloboda gotovo neizbežan pratilac demokratizacije, kao i stalno povećanje javnih rashoda koje uglavnom znači krajnji nivo opšte korupcije društva.

Ne samo zbog opasnosti od terorizma već i zbog straha od velikog talasa imigranata trećeg sveta, čini nam se da Zapad lagano klizi u nepoverenje, zatvaranje, regresiju, u stanje ,,opsednutog grada``. Sve to liči na neko ,,novo srednjovekovlje“ nalik na ono vreme kada se zapadom širio strah od Saracena ili Turaka, od kuge i smaka sveta. Stoga se čini da su američke elite moći sve više svesne realnosti života u postdemokratskoj epohi. No onda ostaje pitanje da li su SAD demokratska republika ili „poslednja imperija“ gde bi G-8 bio neka vrsta senata tog globalnog carstva.

Nasuprot lamentu nad domaćom demokratijom i „civilnim društvom“ koje se sve više peobražava u „malu prljavu korporativnu igru Amerike (4)“, proklamovanom „kraju tolerancije“ kod kuće, preko globalizovanog NVO sektora oni nude simulaciju vrednosti u koje oni sami više ne veruju. Osiromašene postsocijalističke zemlje se decenijama uzalud nadaju donacijama i investitorima koji će u opustošenim domaćim privredama podići obećane ,,grinfild`` sigurne kuće. Donacije sa Zapada, međutim, stižu samo onima koji su postali deo globalističke elite na lokalu u politici i NVO sektoru. Korumpiranje loklanih političkih i intelektualnih elita je učinjeno sa relativno malo novca i sa dosta pomodnih parola „demokratizacija“, „integracija“ i „modernizacija“. Iako se danas malo ko na Istoku nada u zapadnu utopiju i lako blagostanje, ljudi i dalje po inerciji ponavljaju popularne „integracijske“ mantre.

Iako se moderni političari i pripadnici nevladnog sektora odriču komunističkog nasleđa, još uvek pokazuju mnogo osobina koje su karakteristične za „socijalistički moral i mentalitet“. Oni razmišljaju ideološki rigidno, često su opterećeni kolektivističkim stereotipima („kolektivna odgovornost“ i „politička nekorektnost“). Kao i u komunističkom stilu vođenja društvenih poslova, malo je spremnosti na otvoren dijalog, a političke i ideološke protivnike uglavnom diskvalifikuju i satanizuju. Dakle postoje liste „nepoželjnih“ političara, novinara i intelektualaca s jedne strane, a sa druge strane su oni koji se „ne skidaju sa televizija“. Isto tako postoje nepoželjne i poželjne teme, kao i način na koji se obrađuju. Tako su danas u modi priče o merama ,,pozitivne diskriminacije`` raznih manjinskih grupa, dok je nepopularno govoriti o patnjama srpskog stanovništva na Kosovu ili pak o diskriminaciji nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Crnoj Gori. Isto tako se malo govori o socijalnoj katastrofi u samoj Srbiji.

Laž modernog ideološkog humanizma (domaćeg i stranog porekla) se ogleda u tom slepilu za određene „socijalne crne rupe“. Getoizacija Srba na Kosovu kakva se ne pamti u istoriji Evrope, od jevrejskih geta iz vremena nacističke pošasti do nedavno, nije bila preterano medijski eksploatisana, a socijalna katastrofa i propadanje gradova širom sve uže Srbije još nije došlo na red. Selektivno slepilo naših političara, medija i nevladinog sektora, gotovo da amnestira od dvoličnosti i cinizma „zapadnog humaniste“.

Floskula kojom se Srbija odbija od integracije u EU, pravda se srpskom ,,nesaradnjom s haškim tribunalom`` i krije činjenicu da se milioni građana ucenjuju sve širim spiskom otpečaćenih optužnica. Samo se optuženima za ratne zločine na teritoriji bivše SFRJ pred haškim tribunalom mogu uskratiti prava građana u krivičnom postupku. To civilizacijsko dostignuće, razvijano još od Magna charta libertatum , nešto je od čega su balkanski izvikani ,,krivci`` preliminarno i selektivno izuzeti.

I pored najviših postignutih humanističkih standarda po pitanju prava i sloboda koje propisuje novi Ustav Srbije, Zapad podržava neke naše nihilističke političare, koji taj ustav ne priznaju. Uslovi viznog, radnog i poslovnog režima koji bogate zemlje EU primenjuju prema građanima iz novih i siromašnih članica, restriktivni su i ponižavajući, a trajaće dugo godina. EU do 2017. godine neće primati nove članice, ubrzanje integracije je nemoguće, a nakon integracije, individualni građanin će trpeti decenijske statusne i poslovne restrikcije (5). Na osnovu svega ovoga, postavljaju se neminovna pitanja: Kakve koristi ima ovaj mladi naraštaj srpskih državljana od evrointegracije? Hoće li njegova perspektiva biti da u svojoj četrdesetoj ili pedesetoj godini na tržištu rada EU bude nekvalifikovani radnik s 30% lokalnog minimalca, kada konačno u svojoj zemlji doktorira? Krah „humanističkih vrednosti“ kod nas vidi se upravo u tome što za ovo domaći „evropejci“ neće da znaju. Domaći evroutopisti se negativno odnose prema našim vrednostima i tradiciji, sve je to za njih negativno ili je balast na putu ka „šengenskom raju“. Ta poslednja, krhka vera domaćih evropejaca, čeka da se razveje na nekoj plantaži, kad Srbi shvate da će čak i njihovim političarima, za razliku od norveških građana, trebati vize za kretanje po EU.

Energetska kriza globalizma

Koliko je ranjiv ekonomski globalizam pokazuje svetsko strateško ulaganje u termonuklearnu energetiku. U Francuskoj, zemlji poznatoj po brojnim klasičnim nuklearkama, uporno se razvija fisioni energetski program, sa čime su u prošlom veku eksperimentisale i SAD i SSSR. Sad su obe ove sile udružene s EU, na komplikovanom projektu fuzione elektrane, koji se sprovodi u Francuskoj, ali se stručnjaci uglavnom slažu da ova energetska blagodat može biti dostupna tek za dvadesetak godina. Legitimitet vladara, zasnovan na uvećanju mogućnosti za postizanje boljeg standarda života, zavisi od rasta, a ovaj od energetike.

Dok globalni kapitalizam ne ,,proradi na flašu vode'', svetu ostaje realnost u vidu sve manje dostupnosti fosilnih goriva. Danas se rad u skladu s dehumanizacijom vrednosti popularno zove - ,,subjektivni faktor proizvodnje``. Jedino je ovo činilac proizvodnog procesa čija cena ne može da se spusti do besmislenosti, mada su se orijentalne ekonomije pokazale u tome kao pravi umetnici. Uloga rada u vidu radne snage je izgubila bitku protiv fosilnih goriva još pre više stotina godina. Do pre samo desetak godina se mislilo da će buduća nestašica nafte i gasa biti uslovljena ograničenošću geološke rezerve ovih energenata. Pre samo nekoliko godina je izgledalo da će na skok cena fosilnih goriva uticati njihova retkost, potrebe ekološke zaštite i sve veći troškovi eksploatacije tzv. ,,teške nafte`` (6). Monopolska politika koju u globalnom raspolaganju naftom sprovode SAD, uglavnom je tema koja se zaobilazi (7). Ekonomske analize se uglavnom bave agregatnim veličinama na nacionalnom nivou, pa uzimaju cene energenata zdravo za gotovo. Niska svetska cena nafte, koju je uspešno obarala politika SAD, bio je jedan od glavnih činilaca pobede u Hladnom ratu. Sad se taj činilac okreće protiv sile pobednice i njeni finansijski mentori su jako ljuti zbog toga.

Naime, i pored toga što kontrolišu najznačajniji deo svetske proizvodnje i prometa fosilnim gorivima, globalna privredna grana proizvodnje izmiče iz kontrole. Sistem koncesija za eksploataciju ovih energenata, na svetskom nivou više gotovo ne postoji. Nema više tako neobrazovane nacionalne vlade koja je luda da na taj način poklanja investitorima svoja rudna bogatstva. Finansijski, reklamni i svi oni ,,moderni`` vidovi kapitala koji donose ekstraprofite, zasnovani su na stabilnom rastu osnovnih vidova proizvodnje, koje danas sve jednako pokreće energija fosilnih goriva. Otvaranje novih, sve ređih i manje izdašnih energetskih polja je već postalo neslućeno skupo. Svetski investitori u globalnoj utakmici eksploatacije ovih energenata prinuđeni su da ispunjavaju skupe zahteve sve gladnijih nacionalnih posednika energetskih polja. Stopa rasta troškova ,,otvaranja polja`` raste još i zbog trenda rasta poreza na eksploataciju nafte, za koju je dobrim delom, odgovorna i nacionalna poreska politika SAD (8). Jer ova sila ima razlog za podizanje ovog poreza u sopstvenom fiskalnom području, radi svojih ogromnih troškova za svetske operacije iznude. Celom svetu je odavno jasno da se ,,američki bojni krstaš`` u Arapsko more nije zaputio da bi bio ,,mirotvorac`` u Iraku, ali mu je još uvek teško da zamisli kako se SAD spremaju da ,,opkoljavanje Rusije`` završe na juriš. Ova strategija ima velikih teškoća sa Irakom, a pre nego što ona pokaže svoje efekte, nije moguće ovladati Severnom Korejom i Iranom (9). Venecuela, a potom i zemlje podsaharske Afrike, područja su koja se izmiču najmoćnijoj globalnoj sili, kojoj nedostaje vremena, vojske, i novca da ih ,,dovede u red'' pa ih uglavnom ignoriše. Sva vojna politika SAD je danas strateški motivisana geopolitikom gigantskih naftnih polja Azije.

Na našu (ne)sreću, mi smo mimo tog strateškog cilja, mada smo taktički cilj bili nekoliko puta. Ostaje nam da izbegnemo status operativnog cilja njihove geopolitičke strategije. Mi nemamo značajnih rezervi visokokaloričnih fosilnih goriva.

U međuvremenu, mogli bismo se potruditi da održimo konkurentnost tamo gde možemo – naša električna energija je znatno jefitinija od zemalja u okruženju. Razlika je još veća kad se uporedi s cenama u EU. Zašto ne bismo, po primeru Norveške i Rusije, formirali poseban strateški fond koji bi punila domaća energetika. Žurba u privatizaciji domaće elektroenergetike Srbima uopšte ne ide u korist.

Finansijska kriza globalizma

Poverenje u virtuelnu i trenutno stabilnu razmenljivost papirnog novca (konvertibilnost), bila je prva globalistička vrednost u koju su plutokrate SAD i njihovi atlantski saveznici uspeli da uvere većinu čovečanstva. Na toj veri i počiva globalni finansijski poredak. Današnji nedostatak konvertibilnog novca u fosilnoj energetici nije prvi znak budućeg pada vrednosti novca. Još ranih devedesetih godina je Nemačka raspolagala količinom dolara, kojom je mogla da se poljulja cena ove valute. Opasna rezerva je, međutim, preusmerena na amortizaciju ujedinjenja Nemačke, a ova zemlja je potom, treći put za sto godina, dozvolila sebi da je saveznici uvuku u vrlo vruć rat na Balkanu.

Strateško povlačenje nemačkog kapitala iz Srbije posle pogibije Zorana Đinđića, ali i njihovo ,,ne'' velikodušnoj ruskoj energetskoj ponudi gasa, pokazuje stratešku slabost razvoja evropske energetike. Energetska ulaganja zemalja EU su razvučena od britanskih savezničkih aranžmana tamo gde su osvajački saveznici SAD (Irak), do polja za koja trenutno nisu u fokusu interesovanja SAD (Venecuela, Libija, podsaharska Afrika). Brižljivo izbegavanje sukoba ,,petroevra '' s ,,petrodolarom'' je razumljivije, ako se setimo da od dve države koje kontrolišu jedini globalno značajan basen fosilnog goriva EU (Severno more) jedna nije i članica njene monetarne unije, a druga nije članica Evropske Unije uopšte. Konfliktnu situacija oko Irana neki objašnjavaju geoekonomskim promenama, naime Teheran izražava nameru da sa ,,petrodolara'' pređe na ,,petroevre'', za šta ima čini se i ,,podzemnu podršku'' nekih krugova u EU. Ostaviti dolar na cedilu, što očigledno ne čine ni Japan ni Rusija niti Kina (sa velikim deviznim rezervama u dolarima), najveći je ,,greh'' u očima globalnog finansijskog establišmenta.

Visoka konvertibilnost valute znači i njen trajni odliv u agregatnu nacionalnu štednju. Nacionalne i regionalne finansijske elite, ulažući ovaj novac, omogućuju nacionalnoj banci, čija se valuta povlači u štednju, da istu količinu novca emituje, a da ne padne cena njene valute na globalnom tržištu. Otuda je već krajem Hladnog rata uočen trend iznuđivanja štednje, koji je globalno finansijski najmoćnija nacija zapovedala poraženima. ,,Da se Vlasi ne dosete'' koji krajnji poverilac stoji iza ove špekulacije, ceo posao je predstavljen kao ,,ekspertska pomoć'' breton-vudskih ustanova. Domaćoj javnosti opijenoj integracionim očekivanjima se isto predstavlja kao posao stvaranja ,,strateške devizne rezerve``, koja na neki ,,volšeban`` način samim svojim postojanjem garantuje podizanje javne potrošnje i rast standarda u bliskoj budućnosti.

Postoje još dva tesno povezana činioca, koji sputavaju vrednost istog novca u rukama nezavisnih menadžera na tržištima zemalja u razvoju, a u korist ,,vlasnika konvertibilne valute''. To su korupcija i javni monopoli u komunikacijama. Kako je za realizovanje procesa oplodnje kapitala neophodna kvalitetna infrstruktura i kvalitetni kadrovi, tako monopolski položaj javnih službenika i uslužnika u teško prohodnom saobraćajnom sistemu postaje bogomdan za uzimanje zamašnog ušura koji se danas popularno zove ,,mito``.

Pri tom je teže i skuplje poslovanje zastupnicima domaćih kapitalista, nego ,,menadžerima`` stranih firmi, jer iza ovih drugih stoji ozbiljnija prinuda, koja uz to može da pokrene i svoje vlade u pravcu ,,lobiranja''. Ovaj činilac postiže da isti konvertibilni novac kao kapital u rukama domaćeg menadžera često ima nižu profitnu stopu i manju brzinu obrta, od stranog. Ovo stvara efekat sličan štednji i omogućuje sličnu špekulaciju emiteru konvertibilne valute. Ova špekulacija gospodara globalizma postala je očigledna krahom desetogodišnje politike primene ,,lesefer'' ekonomije u uslovima zanemarene pravne države i ,,otvorenog tržišta''. Na početku je vladao jedinstven stav - ,,slobodno tržište će prirodnim putem stvoriti razvijenu u stabilnu ekonomiju'', pa čak i da samo od sebe izgradi društvene i državne ustanove koje će štititi kako tržišni fer - plej tako i nacionalne interese dotičnog društva. Posle deset godina je postignuto sasvim drugačije faktičko stanje. Na tržištu se izgradile moćne ustanove drugačije prirode: monopoli, korumpirana uprava, strani ekonomski paternalizam, ,,ofšor`` i ,,multilevel`` kompanije. Tek sada se čuju drugačiji glasovi i među ekonomistima, iako i to vrlo stidljivo od strane onih koji su nas decenijama ubeđivali u nešto sasvim drugo.

Srbija se nije prebrzo otvorila zapadnom tržištu. Istini za volju, nismo ni mogli, stavljeni smo pod opsadu međunarodnim ekonomskim sankcijama OUN. Sankcije, nemaština i razočarenje u Zapad, sve je to ekonomski imalo konzervativno dejstvo. Pored toga što je država bila prinuđena da švercuje, Milošević je, kao iskusan bankar, uspeo pred 1991. godinu da se, čini se, i finansijski pripremi. Pristojna količina deviza do koje je režim došao na sve moguće načine, bez obzira na skrupule, upotrebljen je za stvaranje finansijskog kapitala, kojim su Miloševićevi ,,menadžeri'' uspešno mešetarili i donosili ogroman profit, dakako pre svega malom broju moćnika od kojih je većina poznata pod nazivom ,,tajkuni''. Čini se da su Srbi iako svesni kome je rat - rat a kome brat, ipak intuitivno podržali Miloševića kao nekog sa kim će lakše izdržati ekonomsku opsadu.

,,Otvaranje'' prema Zapadu je srpsko društvo dočekalo s dvadesetak krupnih kapitalista i berzanskim špekulantima, prekaljenim u borbi za probijanje svetske finansijske opsade. Ova tekovina Miloševićeve vladavine preživela je svog tvorca, i politički i fizički. Kad vidimo koliko je vremena i napora bilo potrebno da se suzbije Karićev uticaj i pohapsi nekoliko finansijskih i carinskih mešetara Miloševićevog doba, samo možemo da konstatujemo kako je srpski krupni kapital odmakao u procesu legalizacije kapitala, a i privatizacije Srbije. A značajnog stranog kapitala u vidu investicija ovde još nema. Doba donacija je prošlo, a ,,grinfild investicije`` Zapada su i dalje simbolične. Ako se na Balkanu pored zapadnog ekonomskog uticaja u bliskoj budućnosti pojavi još neka orijentalna sila, za šta ima nagoveštaja, možemo očekivati da će srpski tajkuni sasvim dominirati domaćim privrednim životom.

Atlanstsko vs. orijentalno

Najpre diplomatija Kraljevine Srbije, pa uspon boljševizma su siromašni Balkanski prostor vezali za Rusiju, odnosno SSSR. Titova ,,politika nesvrstanosti``, brižljivo negovani politički i ekonomski odnosi sa arapskim zemljama, politički su vezali za balkansko područje Afriku i Orijent. Pokušaj stvaranja države s muslimanskom većinom, dovelo je do veoma krvavog rata na Balkanu, kada je logistika Zapada pustila naoružane islamske fundamentaliste u BiH (10). Pred rat 1992. godine se uticaj islamskog Orijenta u ovoj zemlji iscrpljivao u naglašeno religioznom opredeljenju predsednika i nekoliko grupa naoružanih fundamentalista. Već sa Kosovom je postalo jasno da je taj uticaj znatno dublji i trajniji i što je još gore maligniji. SAD su ignorisale sopstvenu kategorizaciju OVK kao ,,terorističke organizacije``, jer su im oni bili saveznici na terenu. Ovi njihovi saveznici su od samog početka imali veze s islamskim fundamentalizmom, a ovih dana se govori o vezama moćnih albanskih vođa i sa samom Al-Kaidom (11). Međutim, ono što trajno poslovno vezuje šiptarske gerilce s islamskim istokom nije samo religija. Razgranate veze evroazijske narko-mafije su odavno koristile Kosovo kao interkontinentalno čvorište. Uloga šiptarskih mafijaša u švercu droge i u prostituciji je opštepoznata kod nas i nije je potrebno posebno elaborirati, a njeni pipci vode do Hamburga, Londona, Ženeve, Njujorka i Bostona. Možemo samo da naslutimo koliko su oni u stanju da motivišu političare demokratija, ionako sklone korupciji. O ulozi šiitskog islama, značaju derviških redova i njihovoj, svakako velikoj, političkoj ulozi među Šiptarima. Najzad, ne treba zaboraviti da su Šiptari ostali verni sultanu i da je njihova država formirana 1912-13. godine od jonskog ostatka otomanskog sultanata.

Obaranje Miloševićevog režima s vlasti je finansijski, medijski i obaveštajno pomagano od strane najmoćnijih sila Atlantskog pakta. Posle atentata na predsednika vlade Srbije, Zorana Đinđića, domaći mediji su se stidljivo bavili i opservacijama o ulozi „stranog faktora“ u domaćim (ne)prilikama, a gotovo niko nije analizirao koliko su ove i druge političke promene u Srbiji uticale na privilegovan status kapitala jedne države poput SAD u odnosu na druge (Nemačku, a naročito Rusiju). Da se, ne „stavljanjem svih jaja u jednu košaru“, već veštim osciliranjem između velikih igrača može ostvariti sopstveni interes, pokazuje primer Hrvatske, čije rukovodstvo je prepoznavši prilike, iz konkurentskog odnosa SAD i Nemačke izvuklo veliku korist (12). Miloševićevi pokušaji da se umeša u unutrašnja previranja u Rusiji nisu uspela, a njegova politika zbližavanja s Kinom je srpskoj ,,proevropskoj`` javnosti izgledala karikaturalno. S tom politikom se raskinulo, ali radikalno. Ne treba smetnuti s uma da Kina već godinama beleži stabilnu stopu i postaje ekonomski džin sa kojim bi trebalo da imamo razvijenu kooperaciju.

Evroatlantski ćorsokak

Retorika izrazito agresivnog nihilizma zapadnih političara prema Srbima, centralnom balkanskom narodu, uvek je prethodila katastrofalno pogrešnim pokušajima da reše problem kojeg su na Balkanu same napravile. Neprekidni pritisci Zapada na Srbiju koji se nisu redukovali odlaskom Miloševića sa vlasti proizvodi paniku među našim evroutopistima, jer im ruši glavni mit – mit o našoj „srećnoj i berićetnoj evrobudućnosti“. Šta nama znači Partnerstvo za mir, sutrašnji prijem u NATO, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju državama i savezima koji nam otimaju delove teritorije?

Zar nam nisu otud pre samo desetak godina dolazili prezrivi komentari o tome kako su Srbi politički primitivan narod, jer se ,,bori za teritorije`` u današnjem svetu gde je ,,geopolitika prevaziđen pojam``. Na sva usta su govorili i da je ,,državni suverenizam`` zastareo pojam, a sad im je ,,nezamislivo da Kosovo ne bude nezavisno``. Ono što nam Zapad nudi na putu integracije je mnogo teže od ,,najgoreg mogućeg scenarija`` kojeg je svojevremeno predvideo nesrećni Zoran Đinđić. Kad jednom prekrše sopstveno pravo kojim je Srbiji garantovan suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu, zašto to ne bi ponovili u Vojvodini i Sandžaku, na šta aludira i nemački ambasador? Ili ćemo morati da se u milosrđe moćnika Zapada nadamo rasprodajući im jeftino infrastrukturu, energetiku i druge resurse, koji ovoj zemlji još donose pristojnu dobit?

„Ahtisarijev predlog“ nudi srpskoj „manjini“ na Kosmetu nešto neviđeno u Evropi: šiptarsku državu s nekoliko rezervata za Srbe, s pravom da ,,učestvuju`` u izboru šefa policije. Iza predloga zasad stoji diplomatija članica NATO kojima se žuri da se primenom ,,kontrolisane nezavisnosti`` izvuku iz ,,najskupljeg evropskog projekta`` koji je dao loše rezultate.

U svakom slučaju, ,,problem generala Mladića``, ,,Kosovski problem``, „korupcija“, „nespremnost na suočavanje sa zločinima iz prošlosti“ i druge slične floskule su fasada kojom diplomatija EU prikriva svoju nesposobnost da civilizovano reguliše balkanske probleme. Pokojna Jugoslavija je za sve vreme svog trajanja obezbeđivala ravnopravnost manjinama orijentalne kulturne provinijencije. Čak se može reći da je titov režim Šiptare veoma favorizovao, na srpsku štetu. Socijalna politika je obezbedila ovim manjinama i efikasnu materijalnu podršku. Tradicionalno i ekonomski vezane za orijentalni svet islama i Tursku, koja postaje sve moćnija regionalna sila, ove manjine su u međuvremenu postale većine u regionalno razbijenoj državi. Do osamdesetih, muslimani srpskohrvatskog jezika su se već izjašnjavali kao nacionalna posebnost, a od 1984. su postali konstitutivni narod (13). Šiptari su počeli oružanom pobunom na Kosovu 1945. koja je ugušena u krvi, a ubrzo su dobili Autonomnu oblast, pa pokrajinsku samoupravu koja je postala konstitutivna članica jugoslovenske federacije (14). Setimo se osamdesetih, kad su nam šiptarski separatisti predstavljani kao „grupe pojedinaca“, a njihove masovne i nasilne demonstracije objašnjavane regionalnom ekonomskom nerazvijenošću, bez veza s islamskim tradicijama, nego s nezaposlenošću, a mir se kupovao federalnim donacijama.

Najljući ekstremisti i teroristi Bošnjaka i Šiptara su bili pitomci naših vojnih akademija, ljudi školovani i zaposleni među ostalim Jugoslovenima. Sličan proces se sada dešava po EU, gde već po periferijama njenih metropola dolazi do cikličnih eksplozija nasilja, a režimski mediji daju svom narodu o demonstrantima slična objašnjenja – nezaposlenost, neintegrisanost, besperspektivnost (15). Može li demokratski poredak, koji nije u stanju da spreči imigrante treće generacije da obavljaju divljačke običaje nad svojom decom i ženama, da izgradi strategiju borbe protiv fanatika terorista (16)? NATO sila je Srbe pobedila ogromnom avijacijom, ali ona nema operativnog oruđa efikasnog u prostoriji privatnog života islamske porodice.

Nudi li sad NATO parče po parče ,,dar-ul-harba`` naše zemlje modernom ,,dar-ul-islamu`` (17)? Mi o ovome nemamo jasnu sliku, ali do nas su dolazili takvi glasovi sa Zapada. Ne pitamo se mi kako će EU obezbediti energiju za trajne zahteve rastuće ekonomije, koja praktično nema strateških izvora fosilnih goriva. Stepen rasta ruske privrede (od koje je upravo odbijena povoljna energetska ponuda), konkurisaće ekonomiji EU, nalik na odnos u kome su SAD i Kina bile pre dvadesetak godina. Globalno kretanje kapitala je tada rasteretilo zavisnost zapadne ekonomije od kineske proizvodnje, ulaganjem u privrede jugoistočne Azije. Analogno tome, Balkan i Bliski istok, još neintegrisani u ,,globalne igrače`` mogu na sličan način da nađu šansu za sopstveni razvoj. Pri tom bi smo trebali da se pripremimo na rastući uticaj Rusije, ali i Turske, koja postaje regionalna sila. Da se okanemo sedmogodišnje koncepcije, koja rešenje svih naših problema vidi u samo u ,,ubrzanoj integraciji`` u EU i da bar razmotrimo koliko integracija košta i koliko najkraće može da traje. Kad je Milošević tražio partnera u Rusiji i Kini to je značilo ćorsokak i bezizlaz, desetak godina kasnije ovako može da se opiše naša igra „evrointegracije nemaju alternativu“.

Fusnote:

1. ,,Naznačene``, jer odgovornost države utvrđuju sudski organi OUN, konkretno Međunarodni sud pravde. Materijalna je istina da je građanski rat u BiH izbio znatno pre nego što su organi BiH doneli protivustavni akt secesije, i pre bilo kakvog međunarodnog priznanja njene nezavisnosti.

2. O čemu sam ranije pisao u ,, Balkanizacija međunarodnog prava `` 3. 2. 2007. NSPM

3. Jedna od retkih sistematskih studija u ovoj oblasti – Civilno društvo ; Smilja Avramov, 2006.

4. Who are we; S. P. Hantington , 2005.

5. Treća klasa; NIN br. 2915, 9.11. 2006.

6. Cena poslednje kapi ; Le Point. Preuzeo NIN 2788, 3. 6. 2004.

7. Zanimljiv izuzetak je članak: Kraj naftne epohe ; Džon Vidal, Guardian, Preuzeo NIN 2837. 12. 5. 2005.

8. Države u posedu naftnog oružja ; Le Monde diplomatique , Ž. P. Sereni, Mart 2007.

9. Nafta, geopolitika i budući rat sa Iranom ; Tom Dispač, preuzeto u NIN 2837. 12. 5. 2005.

10. Ručard Holbruk je to otvoreno priznao. Njegova izjava da je angažovanje islamskih fundamentalista u ratu u BiH ,,bio ugovor s đavolom, ali je samo đavo mogao da Bosance spase od Srba``, opštepoznata je.

11. Čovek opasan po svedoke ; Nikola Vrzić, NIN 2933, 15. 3. 2007.

12. Američka uloga u Oluji ; Ivo Pukanić, Nacional, Zagreb 2005.

13. ,,Narod``, po ondašnjoj ustavnoj terminologiji. Za razl. od ,,narodnosti``, kojim terminom se označavala konstitutivna nacionalna manjina.

14. Autonomne pokrjine su se u ustavnom položaju u SFRJ razlikovale samo po nešto manjem broju delegata u gornjem domu njene skupštine i odsustvu prava na samoopredeljenje do otcepljenja. Formalno su bile u sastavu Srbije, ali su imale svoje posebno vrhovno sudstvo, zakonodavstvo, poreski sistem i raspolagale sopsvenom imovinom.

15. A contra politike demagogije koja smiruje stanje medijskom manipulacijom, stručnim analitičarima je poznata priroda globalnog nasilja i njena veza s demografskom eksplozijom. Vidi int. s Gunarom Hajzonom, preuzeo NIN br. 2935 iz Neue Z ü rischer Zeitung .

16. Nacionalna volja da se uklopimo u civilizacijske vrednosti Zapada nailazi na nerešiv problem upravo na domaćoj problematici Kosovske nezavisnosti. Praksa današnje politike Zapada može se shvatiti samo kao aboliranje Šiptarskih terorista od kršenja temeljnih i propisanih civilizacijskih vrednosti. Pred ovim licemerjem politike Zapada prema nama ne može se naći opravdanje. Dobar primer domaće vrednosne konfuzije u tom smislu je polemika oko teksta Zorana Ćirjakovića: Patriotizam i posle Kosova ; Evropa br. 155, 29. 3. 2007.

17. Islam i Evropa; Daglas E. Strojsend, preuzeto na NSPM. A contra politike demagogije koja smiruje stanje medijskom manipulacijom, stručnim analitičarima je poznata priroda globalnog nasilja i njena veza s demografskom eksplozijom. Vidi int. s Gunarom Hajzonom, preuzeo NIN br. 2935 iz Neue Zürischer Zeitung.

Nacionalna volja da se uklopimo u civilizacijske vrednosti Zapada nailazi na nerešiv problem upravo na domaćoj problematici Kosovske nezavisnosti. Praksa današnje politike Zapada može se shvatiti samo kao aboliranje Šiptarskih terorista od kršenja temeljnih i propisanih civilizacijskih vrednosti. Pred ovim licemerjem politike Zapada prema nama ne može se naći opravdanje. Dobar primer domaće vrednosne konfuzije u tom smislu je polemika oko teksta Zorana Ćirjakovića: Patriotizam i posle Kosova ; Evropa br. 155, 29. 3. 2007.

Islam i Evropa ; Daglas E. Strojsend, preuzeto na NSPM.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM