Stiven I. Majer

Rizici nametnutog rešenja

Međunarodno javno mnjenje se opet bavi Kosovom – i čitavim Balkanom. Mnogi zvaničnici i stručnjaci iz Vašingtona su ponosno objavili da je intervencija Zapada na Balkanu devedesetih bila "uspešna" i da je kosovski problem jedini preostali, poslednji čin ratova nakon raspada Jugoslavije. I tako su velike sile, opijene uspehom i prepotentne, poslale bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija da razreši i to "poslednje balkansko pitanje". Srbi i kosovski Albanci su pozvani u Beč na "pregovore" na kojima je trebalo da se donese odluka o konačnom statusu Kosova, a Ahtisari je krajem marta Savetu bezbednosti podneo svoj “Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova”.

Nažalost, bilo je prerano za takvo samohvalisanje. Kosovsko pitanje je daleko od toga da bude rešeno, a ukoliko bi Savet bezbednosti prihvatio i nametnuo pomenuti Plan onda bi vrlo lako moglo doći do toga da se otkrije kako balkanski politički dogovori, za koje se mislilo da su rešena stvar, zapravo vode put novog nasilja i nestabilnosti i imaju posledice koje će se osetiti i na mnogo širem području od zapadnog Balkana. Za to postoje četiri razloga.

Kao prvo, bečki pregovori uopšte nisu bili pravi pregovori. Taj pregovarački proces je i pokrenut, od samog početka, zato da bi se došlo do nezavisnosti Kosova. Pregovori kojima je predsedavao Ahtisari bili su zamišljeni tako da se stvori nezavisno Kosovo koje bi ipak pružilo relativnu sigurnost malom broju preostalih Srba i drugih manjina u toj pokrajini. Videv ši da ih čeka nezavisnost, kosovski Albanci su izabrali strategiju da ne čine ništa što bi poremetilo proces koji vodi željenom ishodu. Srbi, koji nisu mogli da prihvate pretpostavku na kojoj je počivao bečki proces, pa čak ni okvire za te pregovore, nisu imali nikakvu strategiju pošto ničim nisu mogli da izbegnu ono što su videli kao očekivani rezultat. Zbog svega toga bečki pregovori su stvorili situaciju u kojoj dobitak za jednu stranu znači sigurni gubitak za drugu, situaciju koja će ohrabriti Srbe da tvrdoglavo odbijaju kompromis ukoliko se rešenje nametne, a Albance da tvrdoglavo odbijaju da se taj proces produži.

Kao drugo, uslovi tog Plana će verovatno samo povećati postojeće napetosti na Kosovu i smanjiti izglede da se tamo stvori homogena i nezavisna država. U njemu se predlaže sistem zasnovan na opštinama koje su formirane zapravo radi etničkih zajednica i, na osnovu njih. Prema uslovima Plana, u političkim, kulturnim i socijalnim pitanjima etničke zajednice (pretežno albanske i srpske) imale bi priličan stepen nezavisnosti, koji se u tom planu naziva "kompetencija". To znači da se u Planu predlaže vezivanje etničkih zajednica za te "kompetencije", a potom i njihova institucionalizacija na opštinskom nivou. Osim toga, opštine mogu da te "kompetencije" povežu sa pripadnicima svoje zajednice u drugim opštinama, i na Kosovu i van njega. S druge strane, u Planu se predlaže stvaranje jedne države u kojoj bi dominirali većinski Albanci, ali bi gotovo sve državne institucije morale imati izvestan broj službenika koji nisu albanske nacionalnosti. Sistem opština koji kontrolišu neprijateljski raspoložene etničke grupe predstavlja, u najboljem slučaju, recept za sukobljavanja i stagnaciju države, a u najgorem slučaju, za eskalaciju nasilja. U ovom kontekstu veliko je pitanje kako bi Srbi i Albanci mogli da pronađu bilo kakvu zajedničku osnovu za rešavanje osnovnih pitanja države i društva.

Kao treće, nametnuto rešenje bi povećalo nestabilnost u regionu. Naravno, čitava posleratna era je zapravo jedan veliki moderni presedan u pogledu dezintegracije i prekompozicije država. Nasilno odvajanje Kosova od Srbije značajno bi ojačalo taj presedan i ohrabrilo bi druge da od velikih sila traže podršku za istu vrstu poteza i na drugim mestima. To bi se najviše i najneposrednije osetilo na samom zapadnom Balkanu. Već se čuju glasine o odvajanju srpskih oblasti severno od Ibra, a naročito privremene opštine Severna Mitrovica, kao i Republike Srpske u kojoj su izbori prošlog oktobra pokazali da bosanska država još uvek nije čvrsto ukorenjena. Nametnuto rešenje bi takođe moglo da ohrabri separatističke snage među Albancima u zapadnoj Makedoniji, uprkos uspehu “Ohridskog sporazuma”, kao i Hrvate u Hercegovini. Štaviše, iako su lokalni uslovi različiti, presedan nametnutnog kosovskog rešenja verovatno bi ohrabrio separatiste i na drugim mestima, naročito na mestima nekih "zamrznutih sukoba" u oblasti Kavkaza.

I konačno, uslovi Ahtisarijevog plana već izazivaju nesuglasice u međunarodnoj zajednici i, ukoliko ga Savet bezbednosti bude prihvatio i nametnuo, verovatno je da će izazvati dublje rascepe. Mnogi od sadašnjih članova Saveta bezbednosti nisu skloni da podrže nametnuto rešenje – recimo susedi na Balkanu i Egejskom moru, Grčka, Kipar i Slovenija. Osim toga, Rusija, koja je raspoložena da malo pokaže snagu i iskoristi američke slabosti, tvrdi da će predloženo rešenje - naročito ako se nametne - štetiti njenim interesima u Abhaziji, Južnoj Osetiji i u Transdnjestrovlju. I ne samo to, nametnuto kosovsko rešenje bi ukaljalo ugled velikih sila kao onih koji na pravičan i etički način sprovode međunarodne sporazume jer ovaj plan predstavlja kršenje rezolucije SB UN 1244 iz 1999. godine, rezolucije u kojoj su postavljeni parametri za rešavanje kosovskog pitanja, zatim Helsinških sporazuma iz 1975. godine kojima se ustanovljuje nepromenljivost granica, kao i nalaza evropske Badinterove komisije iz 1992. godine u kome se odbacuje nasilno komadanje novih država na području bivše Jugoslavije.

Bilo bi mnogo smislenije da se, pre nego što Ujedinjene nacije, to jest koalicija na čelu sa SAD, pokušaju da nametnu plan, obnoviti napore da se pregovorima dođe do rešenja. Ali ovaj put bi to trebalo učiniti putem pravih pregovora – onih u kojima ne bi bilo veštačkih rokova, koji ne bi započinjali sa unapred utvrđenim odgovorima, koji bi pokazali dublje razumevanje za interese Srba i Albanaca i koji bi ispitivali širi dijapazon rešenja, uključujući i podelu, promenu granica i preseljenje stanovništva. To može dugo trajati ali, iskreno govoreći, strpljivo pregovaranje je jedini način da se ovaj problem reši na miran način i da se konačno postave temelji za produktivniju budućnost na Balkanu.

Dr Stiven I. Majer je profesor na studijama za nacionalnu bezbednost na Industrijskom koledžu Oružanih snaga, Univerzitet nacionalne odbrane u Vašingtonu. U članku je izneto mišljenje samog autora, a ne Odeljenja za odbranu ili Univerziteta nacionalne odbrane.

Naslov originala: “The Risks of an Imposed Settlement” by Steven E. Meyer March 30, 2007 The National Interest

Prevod: NSPM