Marinko M. Vučinić

ZAŠTO SRBIJA ĆUTI

Skoro godinu dana nakon održanog referenduma i sticanja nezavisnosti, u Crnoj Gori se odvija proces donošenja novog ustava kao izraz njenog državnog i institucionalnog konstituisanja. U ustavnoj raspravi pokrenuta su brojna politička, socijalna, kulturološka, filološka i crkvena pitanja. A najveće i najdalekosežnije kontroverze izazivaju rešenja vezana za upotrebu službenog jezika, položaj Srpske pravoslavne crkve, tzv. građanski karakter države, položaj Srba u novom ustavu, pravo manjina i njihovo institucionalno pozicioniranje, izgled državnih simbola i znamenja.

Ovo su važni istorijski izazovi pred kojima se nalazi nezavisna Crna Gora, ali i srpski narod u izmenjenim društvenim i istorijskim okolnostima. Međutim, sigurno da je problem ustavnog položaja srpskog naroda od presudnog značaja za njegov ukupni političko-pravni i ustavni položaj u novom ustrojstvu crnogorske države.

U Nacrtu ustava navodi se da u Crnoj Gori žive crnogorski narod i ostali autohtoni narodi i građani, čime se formuliše tzv. građanski karakter crnogorske države. Pri tome se nigde ne ističe koji su to autohtoni narodi, niti se navode ustavne odredbe kojima bi bila obezbeđena zaštita kulturnih, društvenih i političkih interesa i prava tih „autohtonih“ naroda. Čak se u raspravi moglo čuti da je reč o starosedelačkim narodima. Ovim predlogom nije garantovana zaštita manjinskih prava. Zato je, s pravom, postavljena dilema koju je formulisala Ana Trbović: “Da li su građani Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi ili Albanci na poslednjem popisu autohtoni narod i/ili manjina u Crnoj Gori i koja prava oni imaju? Međutim, kako bi pripadnici određenog naroda/manjine ostvarili prava, potrebno je da se ta prava izričito propišu ustavom, a često i posebnim zakonom. To znači da na osnovu zvaničnog nacrta ustava Crne Gore Srbi u Crnoj Gori ne mogu da traže održavanje nastave na srpskom jeziku, upotrebu srpskih simbola ili određenu zastupljenost u raznim političkim i zakonodavnim telima – osim ako neki nov, poseban zakon o autohtonim narodima/manjinama tako ne propiše i pored nedorečenosti ustava.“

Ovo je suštinsko pitanje ustavne rasprave, koje izaziva najviše kontroverzi. Dok se unutar crnogorske države i javnosti može pratiti veoma burna politička rasprava, u Srbiji – kao matičnoj zemlji dvesta hiljada stanovnika Crne Gore koji su nacionalno deklarisani kao pripadnici srpskog naroda –vlada muk, medijska blokada, ravnodušno prećutkivanje i tek se sporadično probije neki komentar vezan za ustavnu raspravu u Crnoj Gori. Stiče se utisak da je vladajućoj političkoj eliti u Srbiji očigledno svejedno kako će i na koji način institucionalno biti rešeno pitanje položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Da li će srpski narod biti konstitutivni činilac crnogorskog državnog i političkog ustrojstva ili će biti sveden na jednu od manjina, kakav će biti položaj SPC-a, kako će biti rešeno pitanje naziva i upotrebe službenog jezika – sve su to otvorena istorijska pitanja koja, očigledno, ne dotiču mnogo naše političke elite i javnost. Kao da je u Srbiji zavladao prećutni dogovor da se ovo pitanje sada ne otvara jer bi to verovatno, sudeći po ponašanju naših vlastodržaca, oslabilo pregovaračku poziciju srpske države oko rešavanja statusa Kosova. Sve to samo svedoči o tome u kojoj je meri srpska politička elita nesposobna i nespremna da otvoreno i bez politikantskih kalkulacija formuliše i zastupa srpski nacionalni interes, onako kako ozbiljne države brinu o interesima svog naroda.

Može biti veoma poučna izjava Petra Turčinovića, hrvatskog ambasadora u Crnoj Gori: “Evidentno je da je na području Boke Kotorske došlo do opadanja broja Hrvata. Zbog toga smo vrlo osetljivi na status Hrvata u Crnoj Gori. S velikom pažnjom čekamo ustav da vidimo kako će pitanje manjina biti rešeno.“ Ovako nastupa diplomatski predstavnik jedne zemlje koja se ne libi da postavi pitanje položaja svog naroda u susednoj zemlji. Srbija to nije u stanju da uradi jer i nema ambasadora u nezavisnoj Crnoj Gori. Zato ambasadorka Crne Gore nije propustila priliku da u nedavno objavljenom otužnom razgovoru obrazloži poziciju svoje zemlje u odnosu na Srbiju kao prijateljsku zemlju, ne pominjući pri tome nijedno od spornih pitanja od čijeg rešavanja zavisi karakter međudržavnih odnosa. Tom prilikom ona je izjavila da su odnosi Srbije i Crne Gore bili časni i da će takvi i ostati. Da li ovi časni odnosi podrazumevaju i nedavnu presudu Podgoričkog suda kojom su kaznom zatvora osuđeni članovi udruženja za zaštitu srpskog jezika i ćirilice, uz obrazloženje da su podsticali građansku neposlušnost u Crnoj Gori?

Nije zabeleženo da se neka od medijski veoma eksponiranih organizacija za ljudska prava u Srbiji založila za odbranu ljudskih prava profesora srpskog jezika, koji su već duže vreme izloženi besprimernom progonu i kršenju osnovnih ljudskih prava. Verovatno je to problem političke korektnosti pošto nije baš politički uputno da se naše dušebrižničke organizacije za zaštitu ljudskih prava bave i problemom zaštite prava ljudi koji samo žele da brane svoje osnovno pravo da govore srpskim jezikom, kojim, inače, govori velika većina stanovnika Crne Gore.

U časne odnose verovatno spada i falsifikovanje istorije u đačkim udžbenicima, o čemu je u knjizi Antisrpstvo u udžbenicima istorije u Crnoj Gori govorio dr Aleksandar Stamatović. „Istorija je istina o prošlosti, ali u Crnoj Gori ona je potpuno preobražena do neshvatljivih razmera, jer su pisci-autori samo puki izvršioci jedne ideologije i vlasti, partije i ličnosti. Ono što se danas dešava u Crnoj Gori predstavlja proces menjanja kolektivne svesti, a s tim i kolektivnog pamćenja jednog naroda. To se radi s ciljem stvaranja novog naroda u novoj državi, s novom crkvom, jezikom i novom etničkom svešću. Kao osnovica za sve to treba da posluži falsifikovana i izmišljena prošlost.“

O ovim drastičnim pojavama kršenja ljudskih prava i svojevrsnom ideološkom inženjeringu koji se uporno i sistematično sprovodi u Crnoj Gori u Srbiji se govori samo u retkim prilikama, bez stvarnog odjeka solidarnosti. Neshvatljivo je da naša politička javnost ostaje nema, bez pravog reagovanja na jasna nastojanja aktuelne crnogorske vlasti da dobro osmišljenim aktivnostima poništi i razori srpski nacionalni identitet u nezavisnoj Crnoj Gori.

Na ovu političku praksu jedina je istrajno i odlučno reagovala Srpska pravoslavna crkva, koja je i sama izložena oštrim napadima i pokušajima da bude potpuno marginalizovana i svedena na jednu od religijskih zajednica. Pokušaj oduzimanja imovine Mitropolije crnogorsko-primorske dovoljno govori o kakvim je nasrtajima reč. Izostala su rezolutna reagovanja državnih organa Srbije koji imaju i jasno određenu ustavnu obavezu da štite interese i prava srpskog naroda. Pored dirljivih opisa susreta ambasadorke Crne Gore s predsednikom Vlade Srbije i predsednikom Republike i obostranog uveravanja da će sve učiniti za razvijanje dobrosusedskih i prijateljskih odnosa dveju nezavisnih država, nismo mogli da uočimo njihovo jasno određenje o tome kakva će biti politika državnih organa Srbije u zaštiti i obezbeđivanju ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda, i to u vreme kad se donosi novi ustav Crne Gore.

Kao ilustracija odnosa predstavnika srpske političke elite prema položaju srpskog naroda u Crnoj Gori može nam poslužiti izjava Dušana Prorokovića, funkcionera DSS-a: „Ali najpre Srbija treba da zna šta hoće: Srbija treba da brani interes svoje države i tek onda da razmišlja o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore.“ Ne zaostaje ni portparol DS-a Jelena Marković: „Beograd, nakon odvajanja Podgorice, još se nije snašao. To je prirodno i zbog toga se malo sporije uspostavljaju bilateralni odnosi s Podgoricom. Srbija i Crna Gora dele zajedničku kulturu i imaju mnogo zajedničkih interesa, zbog čega se Srbija svakako mora angažovati na uspostavljanju dobrih odnosa s Crnom Gorom. Tim pre jer u njoj živi i znatan broj Srba.“

Sudeći po ovim izjavama, Srbi u Crnoj Gori ne mogu da očekuju da će se predstavnici srpske političke elite u skorije vreme opredeliti prema njihovim najvećim problemima jer su oni rešeni da grade pre svega dobre i prijateljske odnose, što verovatno podrazumeva da Srbija ne pokreće najvažnija pitanja vezana za položaj srpskog naroda. Srbi u Crnoj Gori očigledno treba da sačekaju da Srbija reši svoje probleme i snađe se u novim okolnostima, pa će tek onda, možda, doći na red i zaštita njihovih prava i interesa. Ovi, toliko željeni dobri i prijateljski odnosi biće, po svemu sudeći, građeni upravo na prećutkivanju prava srpskog naroda, što ne bi bilo prvi put u njegovoj istoriji.

Jasno je da je odbrana nacionalnog identiteta srpskog naroda u Crnoj Gori od izuzetne važnosti za srpski narod u celini. Moramo izaći iz te samonametnute i autodestruktivne pozicije da se samo zalaganje za odbranu i zastupanje interesa i prava srpskog naroda označava kao težnja za ostvarivanje velikosrpskih imperijalnih interesa. Reč je o zahtevu za zastupanje i odbranu interesa srpskog naroda u Crnoj Gori, kako je formulisano u programu Srpskog narodnog vijeća Crne Gore. U tom dokumentu jasno se određuje pozicija srpskog naroda. “Poštujući iskustva i standarde najrazvijenijih demokratskih država, u težnji da svoj položaj u Crnoj Gori riješimo na miran, demokratski i civilizovan način, zalagaćemo se i svim civilizovanim sredstvima neodstupno se boriti za ostvarenje sledećih ciljeva: za ustavnopravno definisanje položaja Srba u Crnoj Gori kao konstitutivne nacionalne zajednice, za ustavno definisanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao službenog, za proporcionalnu zastupljenost Srba u svim institucijama sistema u skladu s rezultatima popisa stanovništva, za kulturno-prosvetnu autonomiju, za sistem specijalnih veza sa Srbijom, za pravo na nacionalna obilježja i njihovu javnu upotrebu.“

Zašto bi prihvatanje ovih temeljnih zahteva srpskog naroda u Crnoj Gori od strane Srbije i njene javnosti bilo odraz težnje za ostvarivanjem velikosrpskog državnog projekta? Ovo su zahtevi koji jednoj nacionalnoj zajednici obezbeđuju ostvarivanje elementarnih nacionalnih i demokratskih interesa. Kad je reč o Crnoj Gori kao nezavisnoj državi, politička situacija je sasvim jasna. Sada je na dnevnom redu da se reguliše ustavni položaj srpskog naroda na temelju evropskih i demokratskih vrednosti i standarda. Zašto bi ovo demokratsko nastojanje bilo razlog da se ne uspostave prijateljski odnosi, jer jedino na toj osnovi – na poštovanju srpskog nacionalnog identiteta u Crnoj Gori – može biti građena politika dobrih i prihvatljivih odnosa. Svako prećutkivanje samo će stvarati lažnu sliku o idiličnim dobrosusedskim odnosima.

Ovu političku poziciju veoma je precizno opisao istoričar Čedomir Antić u tekstu „Kraj ćutanja“. “Zvanična Srbija kao da je zaboravila da u Crnoj Gori bez osnovnih nacionalnih, prosvetnih i kulturnih prava, kao i bez političke ravnopravnosti živi dve stotine hiljada pripadnika srpskog naroda. Verovatno u Srbiji ima mnogo građana koji veruju da je s nezavisnošću prestala svaka obaveza Srbije prema tim ljudima. Ipak, ljudi koji danas vode Srbiju nisu tako nešto mislili, a još manje govorili pre tri meseca. Istovremeno, status Srba u Crnoj Gori nije važan samo zbog srpskog naroda koji tamo živi, već i zbog osam stotina hiljada građana Srbije koji vode poreklo iz ove, zasada najmlađe evropske države.“

Ako govorimo o ćutnji i medijskoj blokadi u Srbiji i za to, s puno prava i opravdanja, okrivljujemo naše državne i političke elite, postavlja se i veoma važno pitanje: zašto ćute i ne oglašavaju se predstavnici nacionalne i intelektualne elite? Mislim na one velike i istaknute borce koji su do juče vodili gromoglasnu kampanju za zajedničku državu, a sada su odjednom zaćutali, i to u okolnostima kad se odigravaju događaji koji će odlučiti kakav će biti položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Zamukli su svi korifeji srpstva i srpske nacionalne ideje, priklanjajući se, očigledno, glavnom toku državne politike – da se sada ne otvaraju osetljiva pitanja položaja Srba u Crnoj Gori jer se Srbija još nije snašla, a i sama ima dovoljno svojih teških političkih i socijalnih problema. Takođe, veoma je indikativno da se ne oglašavaju ni naše vodeće nacionalne i intelektualne institucije – Srpska akademija nauka i umetnosti, Univerzitet, udruženja književnika, strukovna udruženja, nevladine organizacije.

Sve ovo dovoljno jasno svedoči o stanju duha i nacionalne svesti u Srbiji, a ogleda se u opštoj ideološkoj i političkoj konfuziji, gubljenju i razaranju nacionalnog identiteta i nemoći da se artikuliše i zastupa jasno i na demokratskim i evropskim idejama formulisan državni i nacionalni program. Zato postavljamo pitanje: zašto danas ćuti Srbija kad se u nezavisnoj Crnoj Gori rešava ustavni položaj srpskog naroda i odlučuje o njegovoj, ali i o našoj sudbini?

20. april 2007. godine