Vilijam Montgomeri

Kosovski Srbi nemaju razloga da veruju međunarodnoj zajednici

Preporuke sadržane u "Iscrpnom predloga za rešenje statusa Kosova" specijalnog izaslanika UN Martija Ahtisarija jesu temeljene, ispoljavaju razumevanje složenosti Kosova i idu daleko u davanju obećanja kosovskim Srbima da će moći da očuvaju svoju kulturu, jezik, religiju, način života i sposobnost da kontrolišu u velikom stepenu svoje lokalne zajednice. Predlog, takođe, sadrži i detaljnu mapu puta za nezavisnost Kosova u prilično kratkom periodu, a da se pri tom ne pominje ni slovo "n" od nezavisnosti.

Neki od najznačajnijih aspekata srpskih predloga jesu da Kosovski zaštitini korpus bude rasformiran; da se poveća broj opština sa srpskom većinom i da vlasti lokalnih zajednica budu značajno ojačane (više nego što to imaju sada opštine u Srbiji); da izvesna ključna pitanja koja se tiču života etničkih zajednica zahtevaju odobrenje parlamenta; deo duga koji trenutno plaća Srbija Svetskoj banci, Londonskom klubu i Pariskom klubu za imovinu na teritoriji Kosova postao bi odgovornost Kosova; srpski bi bio jedan od dva službena jezika; ne bi bilo zvanične državne religije; imovina Srpske pravoslavne crkve ostala bi u potpunosti pod njenom kontrolom uz osiguranu bezbednost; postojala bi široka sloboda da se nastave bliski odnosi sa Srbijom, uključujući finansijske subvencije i saradnju u ostalim oblastima. Pregovarači kosovskih Albanaca sigurno će osporiti mnogo toga tokom svojih sastanaka sa Ahtisarijem u Beču.

Postoje, međutim, dva glavna problema. Pre svega, mnoge od garancija za zaštitu manjinskog stanovništva nisu ništa drugo do prazne reči na papiru; predmet koji će biti ignorisan jednom kad prepreka zvana Rusija i Savet bezbednosti bude prevaziđena. Srbi apsolutno nemaju razloga da veruju međunarodnoj zajednici da će ispuniti ova obećanja. Počnimo od Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN koja, između ostalog, potvrđuje teritorijalni suverenitet Jugoslavije nad Kosovom i predviđa povratak ograničenog kontingenta Jugoslovenske armije na Kosovo da bi štitio verske i kulturne objekte. Nepotrebno je reći da se to nikad nije dogodilo. Drugo, čitava vežba "standardi pre statusa" bila je napuštena kad je postalo jasno da se Kosovo nikad neće ni približiti ispunjavanju tih nejasnih standarda, koji je trebalo da budu preduslov za razmatranje statusa. Konačno, postoji i istorija duga osam godina gde su predstavnici međunarodne zajednice stalno davali preoptimističku sliku Kosova koja je smanjivala nivo i pretnju nasiljem nad manjinama, problem slobode kretanja i dalje postojanje izraženog neprijateljstva među etničkim grupama. Zašto bi Srbi verovali da će bilo koji međunarodni civilni predstavnik u mandatu od godinu-dve raditi drugačije? To je veoma visoka prepreka da bi je međunarodna zajednica savladala i nisam siguran da je ona shvatila ili prihvatila stepen verodostojnosti ovog problema. Dok se taj problem ne reši nema nade da će kosovski Srbi prepustiti svoju sudbinu bilo kakvom sporazumu.

Najbolji način da se počne bavljenje tim legitimnim interesima, kao i nejasnoćama u nekim od aneksa (kao što je odsustvo specifičnih etničkih kvota u svim vladinim organizacijama i državnim preduzećima, policiji i vojsci) bilo bi da se koncentrisani pregovarački napori usredsrede na jačanje aneksa i obezbeđivanje serije specifičnih, proverljivih, faktičkih mera koje moraju da se ispune pre nego što međunarodni civilni predstavnik može da ode ili da prenese svoja ovlašćenja na kosovsku vladu.

To je put kojim međunarodna zajednica želi da krenu Srbija i kosovski Srbi. Ukoliko tako i urade, to bi obezbedilo najbolju šansu da se normalizuje život kosovskih Srba (naravno, unutar nezavisnog Kosova); pomoglo bi stabilizaciju regiona i usmerilo Srbiju na put ka evroatlantskoj integraciji. Za Evropljane koji su prošli kroz vekove ratova i ponovnih menjanja teritorija (pogledajte nemačko iskustvo, na primer), to bi bio logički nastavak filozofije koja je dovela do formiranja Evropske unije. Tamo su granice postale manje važne. Baš kao što međunarodna zajednica ne može da razume dubinu emotivnih veza mnogih Srba sa Kosovom, tako ni Srbi ne shvataju dovoljno kako ih je propust da usvoje "EU pristup Kosovu" značajno udaljio od načina mišljenje EU.
Šanse su veoma velike da se pregovori predviđeni za 13. februar neće odvijati na prethodno opisani način. Srpski političari odlučni da "sačuvaju" Kosovo shvatili su da je jedini šansa, na koju se i oslanjaju, ruski veto na svaku rezoluciju Saveta bezbednosti koja autorizuje ili odobrava bilo kakvu formu nezavisnosti. Oni veruju da je od suštinske važnosti da zadrže Rusiju na toj liniji, tako da su praktično sve srpske političke partije ostale jedinstvene u toj poruci i nema nikakvih razlika između njih. Štaviše, zarad unutrašnje političke svrhe, cilj je da se u proces uključe sve političke stranke na način koji će osigurati da sve prime podjednak deo krivice za gubitak Kosova i da mnogi budu dovedeni u neprijatnu situaciju zato što su ili prihvatili tvrdokorne, agresivne stavove koje stvarno ne podržavaju, ili da izgledaju kao "izdajice" Srbije.

To za uzvrat garantuje da će u Srbiji biti na delu veliko političko manevrisanje pre slanja bilo kojeg pregovaračkog tima. Konsultacije povodom nove koalicione vlade su, sasvim sigurno, talac kosovskog procesa i prepliću se sa njim. Mahinacije unutar Srbije do kraja će testirati strpljenje međunarodne zajednice. Sasvim je izvesno da će srpski tim, ako ikad ode u Beč, imati instrukcije da se gotovo isključivo koncentriše na specifične tačke u preporukama koje direktno ili indirektno daju Kosovu status nezavisne dražve. Uloga Rusije u tom procesu biće da se insistira na odlaganjima da bi se srpskoj vladi dalo dovoljno vremena da se konstituiše i adekvatno odgovori i da se tako spreči ozbiljna rasprava u Savetu bezbednosti na mnogo duži period nego što to predviđa Kontakt grupa.

Problem međunarodne zajednice je taj što nikad nije u potpunosti cenila bilo stepen emocija i predanosti mnogih Srba prema Kosovu, ili strastan otpor Srba da budu manjina bilo gde. Oba ova faktora imaju svoju ulogu u sadašnjoj srpskoj reakciji. Ovaj potonji u značajnom stepenu pomaže da se objasne zbivanja u Hrvatskoj i Bosni u periodu 1990-1996. U februaru 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i kad je međunarodna zajendica preuzela punu kontrolu nad Bosnom (uključujući i više od 60.000 vojnika), bio sam svedok masovnog odlaska bosanskih Srba iz delova Sarajeva koje je Dejtonski sporazum dao Federaciji. Iako su bosanski Muslimani bili zadovoljni ishodom, oni za to nisu bili primarno odgovorni. Upravo su rukovodstvo bosanskih Srba (Radovan Karadžić), mediji bosanskih Srba bazirani na Palama, strahovi i neprijateljstvo samih Srba podstakli masovni egzodus Srba iz Sarajeva. Uprkos velikom međunarodnom prisustvu, rukovodstvo bosanskih Srba - i većina Srba - nisu želeli da budu manjina u Federaciji. Taj egzodus je u velikoj meri komplikovao proces pomirenja u Bosni do dana današnjeg, pošto bi jaka i živahna srpska zajednica u Sarajevu imala, glavni, pozitivni uticaj na proces pomirenja. Mada su mnogi od bosanskih Srba legalno povratili svoju imovinu u Sarajevu, mnogo manji broj se u stvari vratio u Sarajevo da živi.

Sećam se te epizode i veoma se bojim da će se na kraju to isto dogoditi na Kosovu i to bi bila tragedija za kosovske Srbe, za Srbiju (suočenu sa uzletom nacionalizma i desetinama hiljada novih izbeglica) i za stabilnost čitavog regiona. Takođe se plašim da su interesi prosečnih kosovskih Srba možda u konfliktu sa žestokom odlučnošću srpskih političara da se bore do gorkog kraja da očuvaju "vlasništvo" nad Kosovom.
Teško je sada predvideti kako će se odvijati čitav kosovski scenario, ali čini se da je nekoliko stvari sasvim izvesno, ukoliko se Srbija na vreme ne uključi u temeljne, tačku po tačku, pregovore o obuhvatnim predlozima sa Ahtisarijem i njegovim savetnicima: a) Konačne Ahtisarijeve preporuke biće manje povoljne za kosovske Srbe nego što bi u suprotnom bio slučaj; b) Srbija će shvatiti da se udaljava od Evropske unije umesto da joj se približava; c) Kosovsko pitanje biće prisutnije u političkom životu i razvoju Srbije nego što je to bio slučaj do ovog trenutka (ma koliko to možda izgledalo nemoguće); d) Šanse za porast nasilja na Kosovu biće još veće, a takođe i stepen nepredvidivosti šta će se tamo dogoditi.

Drugčije rečeno, izgleda da smo se zaglavili na putu bez dobrog završetka i odlučnosti svih strana da nastave napred u skladu sa svojim izabranim politikama i predsrasudama, bez obzira na moguću cenu.