Aleksandar Pavić

BUŠ IZDAO HRIŠĆANE NA KOSOVU

Prvo jasna i glasna poruka došla je posredstvom Stejt departmenta, kada je 15. maja, posle sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, američki Državni sekretar Kondoliza Rajs izjavila da «Kosovo više nikad neće biti deo Srbije». Zatim, krajem maja, sam Džordž Buš istupio je u korist takozvanog Ahtisarijevog plana za srpsku pokrajinu Kosovo, nazvanog po njegovom tvorcu, Martiju Ahtisariju, bivšem predsedniku Finske, po kojem ta pokrajina treba da dobije nezavisnost pod «međunarodnim nadzorom», što je i ponovio na Sastanku G-8 grupe najrazvijenijih zemalja sveta u Nemačkoj.

Od kraja bombardovanja Jugoslavije u proleće 1999. pod vođstvom Sjedinjenih Država i razmeštanja 50.000 vojnika NATO pakta na Kosovu koje je usledilo, 151 hrišćanskih crkava i/ili manastira u kosovskoj pokrajini (čiji je puni naziv «Kosovo i Metohija», a reč «metohija» potiče od grčke reči «metoh», što znači «crkveni posed») spaljeno je od strane albanskih terorista ili rulja, na desetine hrišćanskih grobalja je oskrnavljeno, spomenici na njima razbijeni i tela raskopana, dok je oko 250.000 Srba i drugih ne-Albanaca proterano iz svojih domova. Mnogi od preostalih hrišćana žive u getoima koji nalikuju na koncentracione logore, bez ikakve slobode kretanja van strogo ograničenog prostora. Sve pokušaje da se organizuje masovniji povratak izbeglica sprečavaju civilna administracija U.N. i NATO trupe, koji stoje skrštenih ruku dok se anti-hrišćanski teror u pokrajini nastavlja skoro nesmanjenom žestinom.

Do skoro su mnogi mislili da predsednik Buš nije imao kud sa Klintonovim nameštenicima u Stejt departmentu i da je, primoran da se usredsredi na ozbiljnije međunarodne probleme poput Iraka, Avganistana, Irana, itd. jednostavno prepustio balkansku politiku Klintonovim kadrovima po nekoj vrsti inercije. Međutim, to više ne može da služi kao izgovor sada kada je Buš otvoreno podržao kosovsku nezavisnost. I ovo je momenat kada treba da se upale svetla za uzbunu, ne samo u Srbiji i na Balkanu, već širom sveta.

Jer, oba mandata ovog američkog predsednika obeležena su jednim ideološkim krstaškim ratom, čiji su okidač bili događaji od 11. septembra, a koji je nazvan Globalnim ratom protiv terora (Global War on Terror). Ovaj Globalni rat je okarakterisan kao «beskompromisan», «neograničen vremenom ili prostorom», vredan rata u Iraku, vredan bombardovanja Avganistana i Somalije, vredan izazivanja nuklearne velesile Rusije novim raketnim štitom.

S druge strane, Kosovo, koje vrvi od terorista, dobija sasvim drugi tretman. Ova teritorija, za koju se vezuju termini poput «crne rupe u Evropi», «glavna evropska tranzitna tačka za drogu, trgovinu belim robljem i nelegalnu imigraciju» i «Avganistan u Evropi», sada dobija podršku za punopravnu državnost, od strane te iste američke administracije čiji je «Globalni rat protiv terora» bukvalno okrenuo taj isti svet naglavačke tokom poslednjih nekoliko godina. I zato ovo više nije samo «američka stvar».

I zato se čini da nešto duboko nije u redu.

Dok se širom Sjedinjenih Država čuju uzvici o «izdaji» zbog predloženog novog zakona o amnestiji nelegalnih imigranata, nove nacionalne lične identifikacije, puzeće «Severnoameričke unije», novih diktatorskih predsedničkih ovlašćenja u «vanrednim» prilikama, nasrtaja na hrišćansku veru u američkim školama i drugim javnim institucijama, polako počinje da se nazire i jedna matrica. Stanje nije ništa bolje ni u drugim zapadnim državama. Biometrijske lične identifikacije su na vidiku u mnogim zapadnim demokratijama, zajedno sa ubrzanim gomilanjem ličnih, medicinskih, finansijskih, profesionalnih i svih drugih mogućih podataka o građanima. Špijuniranje domaćeg stanovništva poprima razmere epidemije. Pretresanja putnika postala su uobičajena. Ulične kamere su sveprisutne – samo u Britaniji ih ima preko 4 miliona. Državni aparati postaju sve moćniji, policijski organi pogotovu. I sve to u ime «Globalnog rata protiv terora».

Žrtvovanje se može tražiti i prihvatiti u ime prave stvari. Zahtevati od ljudi širom sveta, a pogotovu na Zapadu, da se odreknu tako dragocenih stvari kao što su građanske slobode i privatnost je ogroman zahtev. Za mnoge je i neprihvatljiv, jer bez tih stvari život možda i nije vredan življenja. Moglo bi se možda i imati razumevanja za one koji insistiraju na ovakvim žrtvama ako bi se njihove akcije videle kao prekomerna reagovanja u dobroj nameri.

Međutim, slučaj Kosova i podrške pravljenju jedne radikalne narko-terorističke države na tlu natopljenom hrišćanskim duhom i krvlju hrišćanskih mučenika, sa preko 1.300 crkava na prostoru manjim od američke države Roud Ajlend, ukazuje na odsustvo dobrih namera u vođenju takozvanog rata protiv terora. A, pošto je ovo globalni rat, nedostatak dobrih namera na jednom mestu znači nedostatak dobrih namera i na svim drugim mestima. Jer, ne samo da imenovana spoljna opasnost (tj. «terorizam») treba da bude verodostojna, već i odgovor na nju takođe mora da bude dosledan. Inače bi se morali dovesti u pitanje motivi onih koji pozivaju na jedan, čini se, beskrajan rat. Tako to ide sa krstaškim ratovima – apsoluti moraju da budu obostrani da bi stvar funkcionisala.

A jedina globalna sila koja stoji na putu nezavisnog Kosova jeste Rusija, koja blokira američki-predvođene napore da se kosovska nezavisnost progura kroz Savet Bezbednosti U.N.

Čuda se stalno događaju. U roku od manje od 20 godina, nekadašnji svetionik zalaganja za globalnu slobodu počeo je izgleda da se pretvara u svetionik suzbijanja globalne slobode, koristeći se, kako stvari izgledaju, lažnim povodima. S druge strane, pod elitom izraslom u nedrima KGB-a, nekadašnja «Imperija zla» doživljava unutrašnji hrišćanski preporod i spremna je da se suoči licem u lice sa Sjedinjenim Državama po pitanju jedne male, ugrožene hrišćanske enklave na Balkanu. Moramo se moliti za još jedno čudo – da će predsednik Buš preispitati svoju anti-hrišćansku politiku na Balkanu. Jer, ne bude li to uradio, to će značiti da je rat protiv terora – zapravo teroristički rat, u ime neimenovanih ciljeva. I da će, poput paganskog Rima, Amerika imati hrišćansku krv na svojim rukama.

(Tekst je objavljen na WorldNetDaily.com 9. juna 2007)