Aleksandar Pavić

Odgovor Goranu Veljkoviću na reagovanje na moj tekst "Tenkovi i hilahopke"

G. Goran Veljković je u svom iscrpnom reagovanju (http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_veljkovic2.htm) na moj tekst "Tenkovi i hulahopke" (http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_apavic2.htm) naveo dosta toga zanimljivog i pametnog u vezi svega onoga što treba uraditi u cilju istinske reforme i racionalizacije naše vojske i borbene gotovosti. Međutim moj tekst je govorio o jednoj aktuelnoj, realnoj situaciji sa kojom smo trenutno suočeni, a tiče se najavljenog smanjenja broja naših tenkova sa 1.000 na 250.

Moju argumentaciju protiv smanjenja broja tenkova, makar i zastarelih T-55, g. Veljković je osporio argumentima da nam ti tenkovi "nisu potrebni za ratovanje na Kosovu". Međutim, poenta nije u čuvanju borbenih potencijala samo zarad mogućeg izbijanja sukoba na Kosovu, niti je moj tekst govorio samo o borbenoj gotovosti vezanoj isključivo za Kosovo, jer se razume da naša vojska ne može da se modelira samo po tom pitanju. Mi se graničimo sa sedam država, a imamo i ravničarske predele, gde su tenkovi još uvek i te kako korisni. G. Veljković kaže da nam "klasični sukob zasad ne preti", i tu stvarno zvuči kao i ostali naši "reformski" stratezi. "Zasad" nije kvalifikacija koja unosi spokoj. A šta ako nam sutra iznenada zapreti? Kao da takvih naglih obrta već nije bilo, i to ne samo na ovom prostoru, koji je naglim obrtima pogotovu podložan, što je rekao i sam g. Lazanski u tekstu na koji g. Veljković upućuje. Šta ćemo onda, osim da kukamo za onim što smo nesmotreno uništili? Proćiće nešto vremena dok se sve lepe želje koje je g. Veljković naveo ne ispune, a do tada sam pobornik da bar zadržimo ono što imamo.

Da li 55-ice modernizovati pa konzervirati, ili samo konzervirati, i koliko to košta? To je upravo jedno od pianja koja treba javno razmotriti, što se ne radi, i to ne samo po ovom pitanju.

A argument da nemamo dovoljno obučenih posada za sadašnji broj tenkova je tačan samo ako se slažemo sa "neminovnošću" trenda daljeg smanjenja vojske i njene potpune profesionalizacije. Drugi deo tog argumenta, o "starosti nacije", nema validnosti jer to važi i za skoro sve druge nacije ne samo u okruženju (albansko i šiptarsko stanovništvo je možda izuzetak, koji se ne može potvrditi bez pouzdanog popisivanja njihovih brojeva na celom Balkanu) već i u Evropi.

Švajcarska nije ponuđena kao model koji treba usvojiti, već samo kao jedan od boljih modela koje treba razmotriti u svetlu sadašnje situacije. Neka se daju argumenti za sve moguće modele, ali neka se ta stvar već jednom pretrese.

Što se tiče "jednostranog" kršenja Dejtonskog sporazuma, to se u mom tekstu nigde nije zagovaralo. Tvrdnja je bila da se već kroz samu podršku kosovskoj nezavisnosti od strane sila-garanata Dejtonskog sporazuma ruši i sam taj sporazum, koji garantuje granice svih strana-potpisnica. A naše zadržavanje sadašnjeg broja tenkova ne bi predstavljalo nikakvo kršenje Dejtona, pošto se on striktno ne bavi brojevima već proporcijama između SRJ, Hrvatske i BiH. To bi, kako je u tekstu rečeno, jednostavno bio signal naše rešenosti da budemo spremni sve moguće opcije i na delu, a ne samo formalno, što je zaključak i teksta g. Veljkovića.

Samo se delimično slažem sa autorovom analizom da "Boris Tadić i Vojislav Koštunica ne reformišu našu vojsku za rat na Kosovu... nego za učešće u misijama raznih vrsta u okviru zapadne alijanse. To je suština i cilj svih reformi naše vojske od 2000. do sada."

Mislim da je stvar mnogo gora, naime da je suština svih reformi naše vojske od 2000. do sada maksimalno ograničavanja sadašnje i buduće borbene gotovosti Srbije kao države. Jer, da je reč samo i pripremanju za razne "integracije", koja to vojna alijansa ne bi htela da u svojim redovima ima što jačeg saveznika? Srbija bi bila upotrebljivija NATO-u kao respektabilna vojna sila nego kao drugorazredna.

Još je u prvim decenijama 20. veka Čerčil govorio kako su u Evropi "ostala još samo dva militarizma - pruski i srpski. Pruski smo na putu da uništimo, a ostao je još srpski". Tadić je kao Ministar odbrane bio samo puki izvršitelj Čerčilovog zaveta. Zato smo za njegova mandata i imali britanske narednike u generalštabu koji izdaju naređenja jugoslovenskim generalima. Pitanje uništavanja tenkova samo je najvidljivija manifestacija procesa koji se očigledno nastavlja (neka sadašnji ministar dokaže da nije tako, da vidimo da li je vojska kojom upravlja objekat ili subjekat u oblačenju ili skidanju hulahopki). Ali, kao i kada je reč o švercu cigareta tokom 90-ih, ubistvu premijera, raznim privatizacionim prevarama, itd., doći će jednog dana na red i pitanje ko je bio odgovoran za razoružavanje Srbije. Najnovija izjava načelnika generalštaba (30.06.2007) glasi da će se Srbija potruditi da se oslobodi svojih vojnih viškova, pošto joj po "projektovanom" brojčanom stanju toliko oružja nije potrebno. A moje pitanje je i ovom prilikom - gde je ta "projekcija" verifikovana? U britanskom parlamentu? U srpskom sigurno nije.

30.06.2007.