Endru Ronsli

Ni Gordon Braun ni Dejvid Kameron ne govore o tome, ali nad Kosovom i Bosnom se nadvijaju sve tamniji olujni oblaci

Da parafraziram Nevila Čembrlena ( Neville Chamberlain ) – Balkan gotovo da je mesto o kome ne želimo ništa da znamo. Za samo nekoliko sedmica mogli bismo se suočiti sa očajnički ozbiljnom krizom u najzapaljivijem evropskom regionu. Pa ipak, naši političari i mediji su do sada bili slabo ljubopitljivi. Požarni alarm pišti, dok veći deo Vestminstera i dalje spava.

Trebalo bi da budemo upoznati sa rizicima koje nosi ignorisanje prvih olujnih oblaka nad Balkanom. On je bio poprište jedinog rata na evropskom tlu od 1945. Bio je to zlokoban konflikt genocidnih dimenzija, čija je cena bila najmanje 100.000 života i milioni raseljenih ljudi. Neuspeh u preduzimanju koraka kada su Muslimani bili masakrirani u Bosni, predstavlja deo antizapadnog narativa Al Kaide. Izneo je na videlo žalosnu neadekvatnost Evropske unije, koja je, bez američke intervencije, pokazala svoju nemoć u sprečavanju konflikta koji je besneo u njenom sopstvenom susedstvu.

Balkanski konflikti devedesetih godina takođe su duboko uticali na politiku i reputaciju čitave generacije britanskih političara. Ljagu prethodne konzervativne Vlade predstavlja činjenica da je kršila prste, ili, pak, jednostavno sedela skrštenih ruku, dok je neki odlučniji odgovor mogao da spase mnoge živote. Snažna reakcija Tonija Blera u pristupu kosovskom konfliktu, koji će uslediti kasnije i pretvoriti ga u svetski poznatog političara, jeste posledica tog neuspeha. To je spaslo živote mnogim Muslimanima, iako Al Kaida to ne pominje.

Uprkos ovakvom istorijatu, ili možda upravo stoga, u svom velikom govoru o spoljnoj politici u Mansion House , Gordon Braun nije imao ništa da kaže u vezi sa novijim uznemirujućim razvojem događaja na Balkanu. Možda je Balkan u svojoj glavi pohranio kao nešto čime se bavio onaj drugi momak, njegov prethodnik, kako-se-ono-zvaše. No, to ne može uistinu biti nepoznavanje stvari, zato što znam da je Braun prošle nedelje u Dauning Stritu privatno razgovarao o tome sa svojim slovenačkim kolegom. Javno, u tom govoru održanom u Mansion House , Braun je posvetio pažnju većini ostatka sveta, ali je izabrao da izbegne nacionalističke tenzije koje se zakuvavaju na njegovom sopstvenom kontinentu. Ista tišina potekla je od Dejvida Kamerona kada je krajem prošlog meseca otišao u Berlin da, kako su planirali torijevci, održi govor koji će definisati način na koji on pristupa svetu. Bila je to brza tura oko užarenih tačaka diljem sveta, ali nije imao ništa da kaže o najnestabilnijem delu Evrope.

Uviđam zašto su ova dva lidera odabrala da ne idu u tom pravcu. Ogroman broj postojećih kriza u inostranstvu bori se da pridobije njihovu pažnju, kao i pozornost javnosti. Videli smo kako je interesovanje za Burmu, Darfur i Zimbabve skrajnuto pred Pakistanom. Kad se britanske trupe već bore i umiru u Avganistanu i Iraku, niko ne gori od želje da razmatra mogućnost rasplamsavanja konflikta bliže sopstvenoj kući. Odrastajući, navikli smo da o spoljnoj politici razmišljamo u kategorijama konflikta na Bliskom Istoku, izazova koje postavlja Kina, ili Iran sa svojim nuklearnim ambicijama. U tom slučaju je lako – možda je i lagodnije – zanemariti etničke konflikte koji lagano vriju na našem sopstvenom pragu.

Pa ipak, postoji ozbiljna mogućnost da će Balkan predstavljati žestoko vatreno krštenje Braunovih stavova i njegov prvi razgovor o spoljnoj politici zasnovan na „trezvenom internacionalizmu“. Možda će se u pravoj meri pokazati šta Kameron zaista misli kada kaže da je pristalica spoljne politike koja se zasniva na doktrini „liberalnog konzervativizma“.

Ruku na srce, u Britaniji ima političara koji su svesni šta se događa. Oni koji obraćaju pažnju na zbivanja su doista veoma zabrinuti. Liam Foks, ministar odbrane Vlade u senci, prošle sedmice je upozorio da se sada nalazimo verovatno na ivici najveće krize na Balkanu od početka devedesetih. Nastavljajući, rekao je: „Moramo jemčiti da nećemo sedeti po strani dok nastaje novi sukob“. Svoje upozorenje izneo je u govoru u Donjem domu ( House of Commons ). Te tako, razume se, to niko nije preneo.

I ministar inostranih poslova svestan je preteće opasnosti. Dejvid Milibend je rekao svojim prijateljima da je to „veliki test“ kako za Britiniju tako i za Evropu. Šef britanske dimplomatije posvetio je ovom nagoveštaju budućih konflikata jedan deo svog skorašnjeg govora, u kome navodi da Evropa mora da se potrudi oko jačanja svojih diplomatskih i vojnih kapaciteta. Na svim sastancima sa svojim evropskim kolegama kojima je prisustvovao, izražena je zabrinutost za Balkan. Toliko je to značajno.

U središtu nagomilane krize nalazi se budući status Kosova. Tamošnja vojna intervencija prvobitno je sveobuhvatno prihvaćena kao „dobar“ rat Tonija Blera nasuprot onom „lošem“ u Iraku. Zapad je delovao sa namerom da spase progonjene Muslimane. Tamo nije bilo sumnjivih dosijea, niti je bilo reči o oružju za masovno uništenje. Kao što ni nafta nije bila u igri. Mada su ove razlike očigledne, ipak se mogu izvući zajedničke pouke iz situacije na Kosovu i u Iraku. Lakše je dobiti rat nego mir. Intervencija može da bude delotvorna, kao što je to bio slučaj na Kosovu, izbegavanjem krvoprolića nad civilima. Vojnom akcijom može da se ukloni diktator, kao što je konflikt bio okidač za svrgavanje Slobodana Miloševića. Međutim, po završetku rata, politika mora da ponudi dugotrajno rešenje.

Osam godina nakon što je NATO isterao srpske snage sa Kosova, za njegovu budućnost se još ne nazire rešenje. Za Evropu je od velikog značaja da se to ispravno reši. Pored pretnje da može doći do obnavljanja konflikta, tu je i činjenica da većina kanala za krijumčarenje droge i trgovine ljudima prelazi preko Balkana. Islamski terorizam je drugi razlog za nespokojstvo. Balkan je bio poligon za vežbe pristalicama džihada. Dugoročni plan Evropske unije jeste da sve države bivše Jugoslavije primi u svoje članstvo, pri čemu su one dužne da uvedu demokratiju, vladavinu zakona i ostvare napredak. Neuspeh da se dogovor o budućnosti Kosova postigne mirnim putem može imati katostrofalne posledice, mada se još uvek ne nazire recept za uspeh.

Kosovski Albanci, koji čine većinu u pokrajini, žele nezavisnost od Srbije. Labava autonomija je najviše što Beograd može da toleriše. Evropa je podeljena i pored svoje dobre namere da se svetu obrati jasno i jednoglasno.

Grčka i Španija su zabrinute zbog ideje da Kosovo postane nova zapadnoevropska država. Madrid ne želi da ohrabruje secesioniste u Baskiji. Grci su uznemireni zbog Makedonije. Britanija, Francuska i veći deo Evrope podržava nezavisnost Kosova pod nadzorom Evrope kao jedan novi koncept, osmišljen da garantuje korektno ponašanje prema manjinama.

Zbog svoje složenosti i opasnosti koje nosi, budućnost Kosova upletena je u novi hladni rat između Vašingtona i Rusije. Amerika podržava nezavisnost. Rusija, tradicionalni saveznik Srbije, izjašnjava se protiv. Početkom ove godine je bilo pokušaja da se postigne dogovor. Oni su propali kad je Rusija izjavila da će iskoristiti svoje pravo na veto u Savetu bezbednosti UN kako bi sprečila uslovljenu nezavisnost Kosova.

Ostalo je zista malo vremena. Mandat mirovnih snaga Evropske unije u Bosni ističe ove nedelje i postavlja se pitanje da li se može legalno nastaviti ukoliko Rusi iskoriste svoje pravo na veto. 10. decembar je krajnji rok za postizanje dogovora za Kosovo. Čini se da su sveopšta očekivanja da se dogovor neće postići. Stoga postoji pretnja da će početi da se događaju zastrašujuće stvari.

Kosovari kažu da će objaviti jednostranu nezavisnost od Srbije. To bi moglo da pokrene burnu lančanu reakciju širom zapadnog Balkana ukoliko se srpske manjine na Kosovu pobune i Vlada u Beogradu podrži odvajanje Srba u Bosni. Ne želim da predviđam ono najgore, ali ima mnogo razloga za strah u regionu u kome sve kipti od nacionalnog suparništva i etničke mržnje i gde hiljade stanovnika drže kalašnjikove u svojim ormarima. Najizričitije upozorenje uputio je komandant snaga EU u Bosni. On je govorio o tome da je neophodno da Evropa bude spremna na vojnu intervenciju „u slučaju izbijanja još jednog rata“.

Milioni ljudi su završili kao izbeglice kada je region potresao rat. Ukoliko britanski političari smatraju da je trenutno bavljenje migracijom veliki problem, videće kakve će tek probleme imati ako plane zapadni Balkan. Samo jedan dan je dovoljan da se vozom stigne od Prištine do Sent Pankrasa.

Dejvid Kameron je pred auditorijumom u Berlinu rekao da će svoju spoljnu politiku odenuti u potupno drugačije ruho od one koju je vodio Toni Bler. Umesto liberalnog intervencionizma, lider torijevaca je izjavio da bi on na prvo mesto stavio „nacionalnu bezbednost“. Takav pristup svetskoj politici, u kome je spoljna politika usko definisana ličnim interesima, doveo je do potpuno očajničke nedelotvornosti Vlade devedesetih godina, prilikom razbuktavanja sukoba širom Balkana. To, među bar nekolicinom konzervativaca, izaziva stalni osećaj posramljenosti. Kao što je Lijam Foks to sročio: „Mi nosimo lični osećaj krivice“. Hoće li Dejvid Kameron „sedeti skrštenih ruku“, ponavljajući kako to nema nikakve veze sa nama, ako Balkan posrne ka rubu sukoba? Ili će se lider torijevaca složiti sa svojim ministrom odbrane da nešto mora da se preduzme?

Što se tiče Gordona Brauna, on je takođe dospeo na listu „desetorice“ koji su odlučni u tome da zauzmu drugačiji stav prema svetskoj politici od Tonija Blera. On je verovao da je međunarodna aktivnost njegovog prethodnika udaljila Vladu od domaćih ciljeva, da je podelila Laburističku partiju i izazvala masovna nezadovoljstva u zemlji, posebno po pitanju Iraka. Blerovi poštovaoci podsmevaju se Braunu „da ništa nije uradio u inostranstvu“. Njegovi saveznici to navode kao vrlinu. Pre nego što je postao premijer, prijatelji gospodina Brauna su se razmetali govoreći kako “Gordon nije vodio ratove.“ Nevolja je u tome što sukobi imaju ružnu naviku da, iako ih vi ne tražite, oni pronađu vas. Do sada nas je Balkan tome već naučio.

Objavljeno u: The Observer , 18 .11. 2007 .