Slobodan Samardžić

Zašto pregovarati?

Jedini praktičan izlaz iz ovakve situacije jesu pregovori sa jasnim predmetom – a to je budući status, ciljem – kompromisno rešenje, i procedurom – nepristrasno posredovanje

Danas u Evropi, a sigurno ni u celom svetu, nema političara koji bi negirao stav da je Kosovo i Metohija najteže političko pitanje u Evropi i jedno od najtežih u svetu. To pitanje je teško ne samo zbog nepomirljivih pozicija Srbije i kosmetskih Albanaca, već i zbog različitih, gotovo nepomirljivih stavova značajnih svetskih učesnika u rešavanju pitanja budućeg statusa Kosova i Metohije.

Nasuprot ovakvoj konstataciji, koja se može smatrati opšteprihvaćenom, stoji sumnja najvećeg broja uticajnih zapadnih zemalja u pregovore Beograda i Prištine kao pristup i metod rešavanja ovog teškog pitanja. Njihova osnovna sumnja nije, dakle, usmerena na spremnost i sposobnost pregovaračkih strana da dođu do kompromisnog rešenja budućeg statusa Kosova i Metohije, već je okrenuta samim pregovorima kao takvim, kao odgovarajućem sredstvu da se postigne obostrano prihvatljivo rešenje.

Ovakav stav većine zapadnih zemalja može da nas začudi, ali samo na prvi pogled. Svi koji iole prate zbivanja oko Kosova i Metohije znaju da su do početka pregovora oko određivanja budućeg statusa južne srpske pokrajine, uzmimo da je to novembar 2005. godine, ove zemlje čvrsto držale da pokrajina treba da dobije status nezavisne države. O tome, dakako, nikakva odluka nikada i nigde nije bila doneta, ali je upravo takav prećutan stav predstavljao merilo njihovog ponašanja i praktičnog delovanja na Kosovu i Metohiji i u vezi sa njim.

U takvim okolnostima pristajanje na pregovore između Beograda i Prištine oko definisanja budućeg statusa Kosova i Metohije predstavljalo je za zapadne političare jedno puko ispunjavanje forme. Pregovori, po njima, nisu mogli da izmene neumitan tok događaja, ali su mogli da pomognu u dve stvari: prvo, da se formalno ispuni zahtev iz Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) po kojem je u jednom trenutku potrebno pristupiti određivanju budućeg statusa Kosova i Metohije, i drugo, da se u ovaj proces uvede i Srbija, koja je po toj rezoluciji još uvek formalni nosilac suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji.

Kao što se može videti, u novembru 2005. godine iz perspektive zapadnih zemalja u pitanju su bile sve same formalnosti, koje je trebalo manje-više rutinski obaviti i privesti ceo posao samorazumljivom kraju.

Danas, gotovo dve godine posle odluke u Ujedinjenim nacijama da se prione pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije, može se slobodno konstatovati jedna znatno drugačija situacija. Glavni pokazatelji ove promenjene situacije su sledeći:

- u svojoj rešenosti da očuva suverenitet i teritorijalni integritet države Srbija je formulisala sveobuhvatnu i jedinstvenu državnu politiku za Kosovo i Metohiju i odgovarajuću pregovaračku platformu za rešavanje ovog pitanja;

- na toj osnovi, Srbija je počela da dobija ubedljivu međunarodnu podršku, na prvom mestu Rusije kao stalne članice Saveta bezbednosti i Kontakt grupe, a potom i drugih relevantnih država kao što su Kina, jedan broj nestalnih članica Saveta bezbednosti, jedan broj država članica Evropske unije, kao i neke od susednih država;

- unutar Evropske unije počeli su da rastu svest i saznanje da je bez međunarodnopravnog okvira nemoguće rešiti pitanje Kosova i Metohije, a posebno da je učešće same EU u narednom periodu bez ovakvog okvira nezamislivo;

- u međunarodnim okvirima, a posebno unutar Evropske unije, sve je manje prihvatljiva ultimativna pozicija političkih predstavnika kosmetskih Albanaca o nezavisnosti pokrajine kao jedinom rešenju; tome znatno doprinosi sve proširenije saznanje da je na Kosovu u međuvremenu stvorena mafijaško-kriminalna struktura koja znatno utiče na javni život pokrajine;

- zbog ovako promenjene realnosti rapidno se smanjuje broj zagovornika da ovo pitanje treba rešiti nizom jednostranih akata (najpre secesije, pa potom priznanja), kojima bi se zasigurno prekršilo međunarodno pravo; ukratko, argument fakticiteta i efektiviteta postaje sve manje ubedljiv u regionalnim, evropskim i svetskim okvirima.

Jedini praktičan izlaz iz ovakve situacije jesu pregovori sa jasnim predmetom – a to je budući status, ciljem – kompromisno rešenje i procedurom – nepristrasno posredovanje. Pregovori koje je vodio Marti Ahtisari sasvim izvesno nisu bili takvi pregovori. To nisu bili pregovori o statusu, cilj im nije bio kompromisno rešenje, a posredovanje je bilo sve samo ne nepristrasno. Novi krug pregovora, koji će započeti u Wujorku 28. septembra, suočen je sa drugom vrstom problema – to su vremenski jako ograničeni pregovori sa unapred ugrađenom sumnjom u pogledu (uspešnog) završetka. Nosioci takve sumnje su manje-više iste one zemlje koje su podržavale Ahtisarijevu simulaciju i njen virtuelni rezultat.

Kakav zaključak je iz ovoga moguće izvesti? Kao prvo, u pregovore kao način rešavanja sporova ne veruje onaj ko ne veruje u pravo, a u pravo ne veruje onaj ko se u rešavanju sporova oslanja na silu. Ova filozofija politike stoji u osnovama “argumenta realnosti” koji, doduše sve ređe, ali još uvek dovoljno često slušamo. Problem sa ovim argumentom nije samo u tome što je suprotan pravu, već je i u tome što je prilično “nerealan”. U prilog tome dali smo neke pokazatelje. Kako god bilo, ako se pregovorima ozbiljno ne pristupi, realna alternativa nije pobeda jedne “realnosti”, već trajno nerešivi sukob najmanje dve, ako ne i više, realnosti. Za takav scenario rešenje nemaju ni Ujedinjene nacije ni Evropska unija, a najmanje ga imaju pojedine zapadne zemlje koje do sada nisu pridavale značaj ozbiljnim pregovorima.

(Autor je ministar za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije)