Džordž Fridman

Stratfor, Geopolitički informativni izveštaj

Čini se da je Kosovo arhaična tema. Jugoslovensko pitanje je bilo tema devedesetih godina, dok je kosovsko pitanje izgledalo kao jedan od onih sukoba što nikada ne jenjava, ali ga međunarodna zajednica ne tretira preterano ozbiljno. O tome se priča, ali nikog nije briga. Kosovo, međutim, iznova postaje veoma ozbiljno.

Sjedinjene Države i Evropa deluju posvećeno stvaranju nezavisne države Kosovo, trenutno srpske pokrajine. Srbija se dakako tome protivi, ali, što je još važnije, i Rusija. Ona se protivila i prvobitnom sukobu, ali je u tom trenutku bila odveć slaba, te su njene želje bile irelevantne. Rusija se sada protivi nezavisnosti Kosova, a daleko je od države koja je bila 1999. godine i nije za očekivati da će to ćutke primiti. Potencijal Kosova da se pretvori u poprište tenzije između Rusije i Zapada iznova ga čini važnim. Napravimo stoga kritički osvrt na postupke do tog trenutka.

Godine 1999, NATO, predvođen Sjedinjenim Državama, izveo je bombardovanje u trajanju od 60 dana, kampanju usmerenu protiv Jugoslavije i njenog glavnog činioca, Srbije. Povod je bila optužnica u kojoj se kaže da je Jugoslavija pokrovitelj masovnih ubistava etničkih Albanaca na Kosovu, kao što je ranije bio slučaj sa bosanskim Muslimanima. Kampanja je imala za cilj da primora snage jugoslovenske vojske na povlačenje sa Kosova, istovremeno omogućavajući NATO snagama da ga okupiraju i potom rukovode pokrajinom.

Dve stvari su dovele do te akcije. Prva je bila bojazan da će se na Kosovu ponoviti zverstva koja su Srbi počinili u Bosni. Drugo je bilo opšte osećanje koje je preovladavalo devedesetih – da je primarni zadatak međunarodne zajednice borba protiv neposlušnih država čije ponašanje krši međunarodne norme. Drugim rečima, pretpostavljalo se da, generalno, postoji međunarodni konsenzus o tome kako bi svet trebalo da izgleda, da su Sjedinjene Države lider tog međunarodnog konsenzusa i da nema sile koja bi mogla zapretiti Sjedinjenim Državama ili jedinstvu američke vizije. Bile su to samo slabe, izolovane, nevaljale države sa kojima se trebalo izboriti. Nije postojao nikakav realni rizik u vezi sa tim operacijama. Jugoslavija je bila identifikovana kao jedna od tih nevaljalih država. Sjedinjene Države, bez Ujedinjenih nacija ali uz podršku većine evropskih zemalja, izborile su se sa tim.

Nema sumnje da su Srbi počinili masovna zverstva u Bosni i da su Bosanci i Hrvati isto to počinili prema Srbima. Ta zverstva pojavila su se u kontekstu jugoslovenske eksplozije nakon okončanja hladnog rata. Jugoslavija je bila deo lýka koji je tekao od Dunava do Hindukuša, koji je hladni rat zamrzao. Muslimane je ta linija podelila – jedni su živeli u bivšem Sovjetskom Savezu, ali je većina bila sa druge strane. Državu Jugoslaviju činili su katolici, pravoslavni hrišćani i muslimani; ona je bila komunistička, ali antisovjetska i sarađivala je sa Sjedinjenim Državama. To je bila veštačka država, koju su pobednici Prvog svetskog rata nametnuli brojnim nacionalnostima, a njen poredak zadržao bojno polje kreirano podelom moći između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza nakon Drugog svetskog rata. Kada su se Sovjeti urušili, bojno polje je palo i Jugoslavija je eksplodirala, što je kasnije pratilo ostatak pomenutog lýka.

Stoga je zadatak NATO misije bio da stabilizuje zapadno okončanje tog lýka - Jugoslavije. Strategija je bila ukinuti multinacionalnu državu kreiranu nakon Prvog svetskog rata i zameniti je nizom nacionalnih država – poput Slovenije i Makedonije – izgrađenih oko koherentne nacionalne celine. Smatralo se da će to stabilizovati Jugoslaviju. Problem sa tim planom sastojao se u tome što je svaka nacionalna država zadržala glavne nacionalne manjine, bez obzira na pokušaje ponovnog povlačenja granica. Tako u Bosni ima Srba. No, teorija je glasila da bi male države, koje pretežno čini jedna nacionalnost naspram etničke raznovrsnosti, mogle održati stabilnost dokle god postoji dominantna nacija – što nije bio slučaj u Jugoslaviji, gde nije postojalo centralno nacionalno grupisanje.

Tako je NATO odlučio da prepravi Balkan isto onoliko koliko je on bio prepravljan nakon Prvog svetskog rata. NATO i Sjedinjene Države uhvaćeni su u neobičnu intelektualnu zamku. Sa jedne strane, postojao je apsolutni konsenzus oko toga da su evropske granice ustanovljene nakon Drugog svetskog rata neprikosnovene. Da nije bilo tako, Mađari iz rumunske Transilvanije mogli su poželeti da se pripoje Mađarskoj, turski delovi Kipra Turskoj, Nemačka je mogla iznova zaiskati Šleziju, a Severna Irska poželeti da se otcepi od Ujedinjenog Kraljevstva. Mogao je nastati pakao, a jedan od načina na koji je Evropa to izbegla nakon 1945. bilo je osnovno pravilo: nema promene granica.

Redizajniranje Jugoslavije nije se posmatralo kao promena granica. Naprotiv, ono je viđeno kao uklanjanje potpuno veštačke države i oslobađanje izvornih nacija u pravcu stvaranja sopstvenih država. No, pretpostavljalo se da istorijske granice tih država neće podleći promeni samo zbog prisustva drugih etničkih grupa koncentrisanih u regionu. Tako je odbijena želja bosanskih Srba za pripajanjem Srbiji, kako zbog zverskog ponašanja bosanskih Srba, tako i zbog toga što bi to promenilo istorijske granice Bosne. Ako sve ovo sada pomalo deluje kao maltretiranje, molim vas da se prisetite krivice Zapada devedesetih godina. Sve je bilo moguće, uključujući prepravku zemlje južnih Slovena, kako glasi prevod Jugoslavije.

U svemu tome Srbija je viđena kao problem. Umesto da se Jugoslavija posmatra kao generalno propao projekat, Srbija je posmatrana ne toliko kao deo tog neuspeha, već kao izvorno šokantan akter, prema kome se zbog njegovog ponašanja treba ponašati drugačije nego prema ostalima, posebno kada je reč o Bošnjacima. Kada je izgledalo da će Srbi ponoviti svoja dela iz Bosne, ovaj put protiv albanskih muslimana 1999, Sjedinjene Države i drugi NATO saveznici osetili su da moraju intervenisati.

Razmera zverstava na Kosovu nikada se nije ni približila onome što se desilo u Bosni, niti onome što je Klintonova administracija rekla da se dešavalo pre i nakon rata. U jednom trenutku je rečeno kako je nestalo na stotine hiljada ljudi, a kasnije da je njih 10000 ubijeno, te da su tela rastvorena u kiselini. Analize nakon rata nikada nisu otkrile zlodela u tom redu veličina. Ali to nije bila poenta. Ključno je bilo da su Sjedinjene Države promenile stav u posthladnoratovski, a pošto nije bilo prave pretnje uperene protiv Sjedinjenih Država, primarna misija njihove spoljne politike bila je borba protiv malih nevaljalih država, sprečavanje genocida i prepravka nestabilnih regiona. Ljudi su tragali za objašnjenjima za rat na Kosovu u silnim i kompleksnim zaverama. Činjenica je da je motivacija bila kompleksna mreža domaće političke zabrinutosti i nepatvorenog verovanja da se primarna misija sastoji u poboljšanju sveta.

Sjedinjene Države su se sa svojim brigama oko Kosova izborile bombardovanjem u trajanju od 60 dana s ciljem da se jugoslovenske snage primoraju da se povuku sa Kosova i omoguće NATO snagama da u njega uđu. Jugoslovenska vlada, praktično istovremeno i srpska, pokazala je izvanrednu izdržljivost, te vazdušni napadi nisu bili ni približno efektni kako su se vazdušne snage nadale. Sjedinjenim Državama bila je neophodna taktika za izlazak iz rata. Tu su se pojavili Rusi.

Rusija je bila slaba i neefikasna, ali jedini veliki srpski saveznik. Sjedinjene Države ponukale su Ruse da iniciraju diplomatske kontakte i ubede Srbe kako je njihova pozicija izolovana i beznadežna. Mamac, takoreći šargarepu, predstavljao je pristanak Sjedinjenih Država da ruske mirovne trupe učestvuju u misiji na Kosovu. To je za Srbe bilo krucijalno, pošto se činilo da pruža garanciju interesima Srbije na Kosovu, kao i pravima Srba koji tamo žive. Dogovor koji su isposredovali Rusi iziskivao je povlačenje srpske vojske sa Kosova i ulazak združenih NATO i ruskih trupa, sa Rusima kao garantima da će Kosovo ostati deo Srbije.

To je okončalo rat, ali Rusima nikada nije dozvoljeno – a kamo li da su ohrabrivani – da preuzmu svoju ulogu u Srbiji. Rusi su bili isključeni iz kosovskih snaga (KFOR), procesa donošenja odluka i bili su izolovani od glavnih snaga NATO-a. Kada su ruske trupe preuzele kontrolu nad prištinskim aerodromom na kraju rata, bile su opkoljene NATO trupama.

NATO i Sjedinjene Države zapravo su prekršile datu reč u dogovoru sa Rusijom. Ruski predsednik Boris Jeljcin i rusko ministarstvo inostranih poslova poklekli su pred tom činjenicom, ostavljajući rusku vojsku – koja je naredila intervenciju na Kosovu – u procepu. Godine 1999. to odista nije bio rizičan potez Zapada. Rusi nisu bili u poziciji da reaguju.

U kolikom je stepenu Jeljcinovo poniženje na Kosovu dovelo do uspona Vladimira Putina nije shvaćeno u potpunosti. Putin je predstavljao frakciju u obaveštajno-vojnoj zajednici koja je Kosovo tretirala kao poslednju slamku spasa. Bilo je, razume se, i drugih važnih faktora koji su doveli do Putinovog uspona, ali značajan faktor bila je ruska percepcija da su je Sjedinjene Države prešle dva puta činom vrhunskog prezira. Putin je ušao u predsednički kabinet posvećen zadatku da iznova pridobije ruski intelektualni uticaj nakon Jeljcinove inertnosti.

Današnja odluka Sjedinjenih Država i nekih evropskih zemalja da Kosovu garantuju nezavisnost, mora se posmatrati u tom kontekstu. Prvo, to je jedini slučaj u Jugoslaviji gde treba menjati granice zbog prisustva manjine. Drugo, time se nastavlja politika redizajniranja Jugoslavije. Treće, bez mandata bilo UN ili NATO-a, nastavlja se akcija koju podržavaju nezavisne nacije – uključujući Sjedinjene Države i Nemačku. Najzad, ona se suprotstavlja svim željama Rusije.

Poslednja tačka je kritična. Rusi su očigledno zabrinuti da će to otvoriti vrata daljem prekrajanju granica, utirući put - primera radi - suverenitetu čečenskog pokreta za nezavisnost. No, to nije stvarni problem. Pravo ključno pitanje leži u tome što je Srbija ruski saveznik i što Rusi ne žele da dođe do nezavisnosti Kosova. Sa Putinove tačke gledišta, on je došao na vlast zato što Zapad jednostavno nije hteo da uzme za ozbiljno ruske želje. Ukoliko se ponovi parada ravnodušnosti, sam autoritet Vladimira Putina mogao bi biti ozbiljno poljuljan.

Putin iznova gradi sferu ruskog uticaja u bivšem Sovjetskom Savezu. Sa Belorusima se viđa po pitanju reintegracije. Upozorava Ukrajinu da ne flertuje sa članstvom u NATO-u. Ponovo potvrđuje rusku moć na Kavkazu i u centralnoj Aziji. Njegov lajtmotiv je jednostavan: Rusija je blizu i jaka je; NATO je daleko i slab je. Pokušava da definiše rusku moć u regionu. Iako je Kosovo, ruku na srce, periferno za region o kome je reč, ukoliko ni jedna evropska sila nije voljna da otvoreno izazove ruske trupe na Kosovu, onda će Rusija uspeti u predstavljanju NATO-a kao slabe i nepouzdane sile.

Ukoliko Sjedinjene Države i neke evropske sile mogu kreirati nezavisno Kosovo ne obazirući se na ruske želje, Putinov prestiž u Rusiji i psihološki temelji njegove grandiozne strategije, pretrpeće ogoman udarac. Ako se Kosovu garantuje nezavisnost izvan konteksta UN, gde Rusija ima pravo veta, ona će se suočiti sa istom onom krizom koja je snašla Jeljcina. Ukoliko ponovi Jeljcinovu kapitulaciju, suočiće se sa ozbiljnim posledicama. Putin i Rusi više puta su upozorili da neće prihvatiti nezavisnost Kosova i da bi takav čin odveo u krizu koju bi bilo nemoguće kontrolisati. Čini se da su umešane zapadne sile to do sada odbijale. Po našem mišljenju, ne bi trebalo. Nije toliko reč o tome šta Putin želi, koliko o posledicama njegovog nedelanja. On sebi ne može dopustiti da se povinuje. Stvoriće krizu.

Putin ima dva oruđa. Jedno je ekonomsko. Prirodni gas koji teče ka Evropi, osobito ka Nemačkoj, predstavlja ključnu stvar za Evropljane. Putin ima pozamašnu ratnu kasu – ušteđevinu od visokih cena energenata. On može da poživi bez izvoza duže nego što Nemci mogu bez uvoza. Predpostavlja se da ne bi sproveo u delo takvo uskraćivanje. Ta pretpostavka ne uzima u obzir koliko je Rusima važno pitanje Kosova.

Druga opcija je ono što bismo mogli nazvati „blagom vojnom“ opcijom. Pretpostavimo da bi Putin poslao trupe, bataljon ili dva, avionom za Beograd, natovario ih u kamione i poslao u pravcu Prištine, tvrdeći kako je to prema sporazumu iz 1999. rusko pravo. Predpostavimo da bi u Beograd bio poslat i eskadron ruskog vazduhoplovstva. Ruski mornarički eskadron, uključujući i nosač aviona admirala Kuznjecova, već se nalazi na putu za Mediteran. To očevidno nije sila koja bi mogla nauditi NATO-u. No, da li bi, primera radi, Nemci bili spremni da otvore vatru na te trupe?

Ukoliko se to desi, za Rusiju i Zapad postoje druge interesne sfere gde bi Rusija mogla demonstrirati odlučujuću vojnu silu, poput baltičkih država. Ako bi ruske trupe ušle u Baltik, da li bi NATO pohitao sa pojačanjima u tom pravcu i ušao u borbu sa njima? Blaga vojna pretnja Rusije na Kosovu leži u tome što bi bilo kakva tamošnja akcija mogla dovesti do ruske reakcije negde drugde.

Pri redefinisanju Balkana uvek se pretpostavljalo da nema neke šire geopolitičke cene umešane u to. Davanje nezavisnosti Kosovu dovelo bi Rusiju u situaciju u kojoj se, po njenom mišljenju, njeni fundamentalni interesi nalaze pred izazovom. Čak i ako Zapad ne vidi zašto bi to trebalo da bude slučaj, Rusi su jasno stavili do znanja da je tako – i dali izjave koje ih suštinski obavezuju da reaguju, ili ih primoravaju da prihvate poniženje. Prekrajanje regiona gde rizik ne postoji je jedno; drugo je redefinisati region kada postoji suštinski rizik.

Po našem mišljenju, Rusi bi zapravo pozdravili krizu. Putin želi da pokaže kako je Rusija veća sila. To bi uticalo na mišljenje diljem bivšeg Sovjetskog Saveza, istovremeno otrežnjujući i istočni deo centralne Evrope – a osobito Poljsku. Konfrontirati se sa Zapadom kao jednakim i priterati ga u ugao jeste upravo ono što bi on želeo. Mi smatramo da će se Putin dokopati kosovskog pitanja ne zato što je ono vredno, niti zbog njega samog, već zato što mu ono daje platformu za napredak njegove strateške politike.

Nemci nemaju ni resurse niti apetite za tu vrstu krize. Amerikanci, zaglibljeni u islamskom svetu, teško da su u poziciju da se bave krizom oko Kosova. Rusko stanovište je da se Zapad uopšte nije osvrnuo na svoju politiku na Balkanu od 1999. i da nije shvatio kako se geopolitička situacija po tom pitanju promenila. Niti su, po našem mišljenju, Vašington ili Berlin shvatili da je konfrontacija upravo ono što Rusi traže.

Očekujemo da Zapad iznova odloži nezavisnost i da nastavi da je odlaže. Međutim, Albanci bi mogli da pritisnu čitavu stvar jednostranim proglašenjem nezavisnosti. Rusi bi zapravo bili oduševljeni tim prizorom. No, evo osnovne činjenice: za Sjedinjene Države i njene saveznike, Kosovo je sporedno pitanje od sporednog značaja. Za Ruse, ono je i crveno dugme i strateška prilika. Rusi ovaj put neće posrnuti. A krize se sastoje od asimetričnih percepcija.

18.12.2007.