Goran Svilanović

Evropska unija je krajem oktobra u Lisabonu usvojila Reformski sporazum – temeljni dokument na osnovu koga će zajednica ubuduće funkcionisati. Prve ocene Sporazuma, u vezi sa perspektivama za punopravno članstvo u EU država zapadnog Balkana, saglasne su da on omogućava jednostavniji način donošenja odluka unutar same EU, što može ubrzati proces pridruživanja. Sporazum predviđa i mehanizme odlučivanja i za veći broj članica od sadašnjih 27, što je, takođe, ohrabrujuća vest.

Samo nekoliko dana kasnije, Evropska komisija je usvojila godišnji strateški dokument kojim potvrđuje načelnu posvećenost i objašnjava politiku proširenja EU. Dokument sadrži i deo o napretku u sprovođenju reformi u proteklih 12 meseci koji su načinile zemlje kandidati i potencijalni kandidati: Hrvatska, Makedonija, Turska, kao i Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija i Kosovo, u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Objavljeni su i izveštaji za 2007. godinu, u kojima Komisija procenjuje napredak svake od ovih zemalja. Ovaj “paket za proširenje” sadrži i predlog Savetu za ažuriranje Evropskog partnerstva za svaku zemlju, u kojem se navode oblasti kojima je potrebna dalja reforma. Posebno se naglašava značaj regionalne saradnje i održavanje dobrosusedskih odnosa. Višegodišnji finansijski okvir, predstavljen u izveštaju, sadrži finansijske aspekte koji će biti dostupni za podršku reformskim naporima zemalja kandidata i potencijalnih kandidata, a za koji zemlje zapadnog Balkana moraju što bolje obučiti svoje državne službenike.

Neposredno posle sveobuhvatnog izveštaja, u duhu ponovo potvrđene evropske perspektive za države zapadnog Balkana, usledilo je i parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom (SSP), koje je u Srbiji prošlo bez primerene pozitivne reakcije. Potpisivanje se očekuje posle pravno-tehničke procedure provere u slučaju da srpska vlada, u međuvremenu, bude u stanju da dokaže da čini sve što može da uhapsi i preda Tribunalu preostale begunce. Optimistički vremenski scenario, na kome se ovih dana u Briselu već radi, podrazumeva da ova vlada može pre kraja naredne godine da podnese kandidaturu, a avis bi mogla da dobije i pre kraja češkog predsedavanja, do polovine 2009. godine. Ovakav scenario u Briselu smatraju ubrzanim procesom pridruživanja za Srbiju, za koji ona mora pokazati izuzetnu zainteresovanost i ozbiljnost u realizaciji. Tako bi se pomoglo i Albaniji da bude prikačena na voz koji bi vodila Srbija, a Crnu Goru vide kao već spremnu, ona čeka Srbiju.

U Briselu se sa razlogom strahuje i da ovakav scenario može biti ugrožen reakcijama zainteresovanih strana u procesu utvrđivanja novog statusa Kosova ukoliko procene da on po njih ubrzano kreće nepovoljnim tokom. U slučaju Srbije, strahuje se da može doći do usporavanja regionalnih integrativnih procesa. Razmatra se “šta ako” srpska vlada odbije potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ili odbije da podnese kandidaturu, ili odluči da izađe iz energetske zajednice, ili odluči da izađe iz CEFTE, ili odluči da prizna Republiku Srpsku kao nezavisnu državu, ili uvede embargo na promet ljudi i robe sa Kosovom, ili veoma pogorša odnose sa susedima. Imajući u vidu i najave koje dolaze iz dela Beograda sa jedne, i odsustvo jasnije strategije šta u slučaju nepovoljnog ishoda pregovora o novom statusu Kosova iz drugog dela zvaničnog Beograda, te nedavno pogoršanje odnosa Srbije sa BiH i sa međunarodnom zajednicom u BiH, EU zaista ima razloga za ozbiljnu zabrinutost, mimo već standardne glavobolje koju im nanose najave samostalnog proglašenja nezavisnosti iz Prištine i nefunkcionalnost BiH.

Nedavni incidenti u Makedoniji potvrdili su na vrlo ozbiljan način tezu da status kvo na Kosovu, ili pregovori bez jasnijeg vremenskog okvira i regionalnog pristupa u rešenju, destabilizuju ceo region zapadnog Balkana u koji je međunarodna zajednica uložila ogromna finansijska sredstva, ali pre svega politički kredibilitet. Bez obzira na pomenute optimističke trendove i povoljne vesti, EU u politici prema zapadnom Balkanu, pre svega oko dalje prirode i dinamike angažmana oko BiH i Kosova, i dalje bira između svog unutrašnjeg jedinstva i regionalne stabilnosti. Srbija mora imati u vidu i ozbiljno razmotriti svoj deo odgovornosti za moguću destabilizaciju i posledice koje na njenu evropsku perspektivu to može imati, bez obzira na to što za to ima jaku legitimnu podršku Rusije. Opravdana bojazan Srbije da nepovoljan status Kosova može destabilizovati i samu Srbiju, kao i kosovski status, može se reducirati ako se rešenje traži u saradnji sa unutrašnjim reformskim i EU partnerima, u duhu potrebe održavanja i intenziviranja regionalne saradnje kao preduslova nastavka evropskih integracija. Tako bi se i samoj EU pomoglo da u okviru pregovaračke trojke izađe sa konkretnijim predlozima, što nije nimalo lak zadatak.

Proces usporava činjenica da se on odvija u okolnostima koje se dosta razlikuju od onih kada je preduzeta vojna intervencija i usvojena Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, te se zbog toga u obzir moraju uzeti i neke novonastale okolnosti. Format pregovaračke trojke (EU, SAD, Rusija) čini se dobrim rešenjem, ali je pažnja ipak više usmerena na ono šta će preduzeti EU nego Beograd i Priština, ili Rusija i SAD. I američki pozivi da se izađe sa novim “kreativnim rešenjima” upućeni su pre EU, nego Prištini i Beogradu, pogotovo ako se pretpostavi da bi trojka u slučaju svog konsenzusa mogla ubediti ove druge da prihvate ono što bi EU predložila.

Načelno potvrđena perspektiva i jasne smernice iz izveštaja EK o reformama koje zemlje aspiranti moraju nastaviti da sprovode, u pomenutim kompleksnim regionalnim i geopolitičkim okolnostima, potreban su, ali ne i dovoljan stimulans proevropski orijentisanim snagama u regionu. One se na unutrašnjepolitičkim terenima suočavaju sa realnim problemom da perspektiva članstva u EU više nije sama po sebi dovoljno jak pokretač reformskih procesa. Ne treba zaboraviti da sadašnja makedonska vlada, koja je de facto pod dvogodišnjim “sankcijama EU”, ima jaku unutrašnju podršku. Istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da pro EU opcija uvek skoči u istraživanjima javnog mnjenja kada se nešto konkretno desi u vezi sa napretkom ka EU, ako to vlada i mediji podrže, bez obzira na to šta je tačno to nešto.

Institucionalna kriza u Bosni, pa i skretanje sa usaglašenog spoljnopolitičkog kursa Srbije, mogu biti prevaziđeni jedino ako se rešavaju u širem okviru zapadnog Balkana sa jasnom perspektivom EU članstva jer antireformski snovi o daljoj prekompoziciji granica na Balkanu nisu nestali. Dodatni koraci EU trebalo bi da podrazumevaju manje uslovljavanja, a više podrške i uključivanja, ali to je maksimum koji EU može da pruži, i vlade regiona bi morale pomoći EU da bude u stanju da izađe sa takvim predlogom.

Novi status Kosova će izazvati potres, bez obzira na način na koji novi status bude postignut, kao rezultat šireg konsenzusa ili kao lančana reakcija koja će nastati nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti i serije bilateralnih priznanja koja mogu da uslede, i bez obzira na to ko za sebe proglasi da je pobednička strana u tom procesu. Pratiće ga i niz manjih potresa pre nego što se tlo smiri. Beograd nikad više neće kontrolisati Prištinu, ali ni Priština Severnu Mitrovicu i druge srpske opštine na severu Kosova. Nakon ponovne pojave naoružane albanske formacije ANA, teško je sa sigurnošću tvrditi da su sve oružane i obaveštajne snage u regionu pod kontrolom. Strahote nereda iz marta 2004. još su sa razlogom sveže u sećanju. U takvim okolnostima čak i slučajni incident može prouzrokovati nasilje i, još izvesnije, novi izbeglički talas.

Regionalni pristup u rešenju problema koji bi u sebi sadržao jasno razrađene korake u procesu pridruživanja sve do punopravnog članstva u EU svih zemalja zapadnog Balkana omogućio bi da se predstojeći potresi uspešno apsorbuju. Kosovo ne treba posmatrati kao izolovan problem, već kao korak ka ostvarivanju cilja – pune stabilnosti u regionu i još jednog talasa proširenja EU.

Bez adekvatnog novog seta mera, koji će sadržavati korake ka punopravnom članstvu, EU rizikuje da zemljotres koji će izazvati novi status Kosova nanese veliku štetu svim dosadašnjim rezultatima. Te mere bi istovremeno pomogle zemljama regiona da prevaziđu i druge preostale izazove demokratizacije koji usporavaju napredak ka EU, poput hapšenja i suđenja ratnim zločincima, smanjenje nivoa korupcije i razbijanje nelegalnih ekonomskih monopola. Novom politikom EU bi političare i stanovnike regiona jače uključila u konstruktivne procese u vezi sa pridruživanjem i sprečila destruktivne trendove koji se mogu javiti kao posledica nedostatka jasne EU perspektive.

EU, zato, mora pokazati više odlučnosti u procesu odlučivanja o konačnom statusu Kosova, čak i ako pregovori u okviru trojke propadnu. Isto važi i za podršku naporima da se BiH konsoliduje kao funkcionalna država. Uporedo sa Kosovom, potrebno je omogućiti ubrzani izlazak zemalja regiona na belu šengensku listu, te rotirati sadašnju piramidu finansijske pomoći više u korist zemalja koje još nemaju status kandidata (Srbija, Crna Gora, Albanija, Bosna i Hercegovina), dati im status kandidata i odmah započeti pregovore sa njima. Sadašnji proces priključivanja potrebno je transformisati u postupnije vođenje izgradnje funkcionalnih zemalja zapadnog Balkana kao budućih članica EU. On, naravno, ne mora biti vremenski ograničen i treba da traje dokle god se ne ispune svi potrebni uslovi za članstvo. Bez ovih opipljivih mera primamljivost koje ima nesigurno članstvo u EU nastaviće da bledi, kao što se već vidi u slučajevima Srbije, Bosne i Makedonije. Nesumnjivo je da države regiona moraju nastaviti sa reformama u skladu sa najnovijim preporukama EK, ali one ih mogu brže obaviti ako im se, paralelno sa odlukom o statusu Kosova, da status kandidata i odmah započnu pregovori s njima, nego ako ostanu samo sa potencijalni kandidati.

Ovakvim pristupom EU bi razbila argumente neevropskih opcija u Beogradu koje tvrde da su prinuđene da biraju između Kosova i EU, i dala šansu reformskim snagama da javnosti jasno pokažu da se u stvari bira između EU i Rusije. Ako Beograd eventualno odluči da neće u EU zbog odnosa Unije prema novom statusu Kosova, to neće sprečiti bilo koga u EU, bilo koju zemlju, da donese svoju odluku o statusu Kosova. Srbija time ne brani Kosovo, ali ugrožava istorijsku šansu generacijama koje dolaze da postanu ravnopravni deo najuspešnijeg mirovnog, a i ekonomskog, projekta u istoriji. Imajući ovo u vidu, kao i sadašnje pozicije i najverovatniji sled događaja, postaje jasno da je Beograd, u stvari, pred izborom EU ili Rusija, bez obzira na to kako se to do sada prikrivalo. Taj je izbor, naravno, legitiman i o njemu ćemo kao građani odlučivati na izborima, jer će naši glasovi omogućiti formiranje jedne ili druge vlade. One koja će na prvo mesto staviti ulazak zemlje u EU, a na drugo dalje unapređenje svih odnosa sa Rusijom (vlada koju vodi DS), ili one koja će na prvo mesto staviti čvrsto povezivanje sa Rusijom, a na drugo neće staviti EU uopšte (vlada koju vodi SRS).