Boris Tadić

AHTISARIJEV PLAN SUŠTINSKI NEPRIHVATLJIV

Integralni tekst obraćanja predsednika Srbije Borisa Tadića na razgovorima o statusu Kosmeta u Beču 10. marta:

‘Vaše ekselencije, g. Predsedniče, dame i gospodo, današnjim sastankom završava se jedna faza u procesu određivanja budućeg statusa Kosova i Metohije. Ne možemo, na žalost, reći da se ona završava uspešno - sporazum između Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave na Kosovu i Metohiji nije postignut. Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN, gospodin Ahtisari, pre mesec dana nam je uputio svoj predlog rešenja budućeg statusa pokrajine, a posle dodatnih razgovora vođenih od 21. februara do 2. marta, njegov predlog pretrpeo je izvesne izmene, i u tom obliku on se sad nalazi pred nama.

Još od 2. februara, kada nam je gospodin Ahtisari u Beogradu predao svoj predlog, javnost je upoznata sa stavom Republike Srbije. Ovaj dokument za nas je suštinski neprihvatljiv, jer ne uvažava suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom i, samim tim, dovodi u pitanje teritorijalni integritet naše zemlje. Nizom svojih odredaba taj predlog otvara put ka nezavisnosti Kosova i Metohije, i na taj način protivreči osnovnim načelima međunarodnog prava, koja bez ikakvih ograda štite suverenitet i teritorijalni integritet međunarodno priznatih država, sadržanih pre svega u dokumentima kao što su Povelja Ujedinjenih nacija i Završni akt iz Helsinkija.

Srbija je demokratska, medjunarodno priznata država, članica Ujedinjenih nacija. U njoj se institucije vlasti formiraju isključivo na slobodnim izborima koji se održavaju u skladu sa važećim evropskim standardima. Srbija ima razvijene mehanizme za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. U Srbiji se izgrađuje sistem vladavine prava s ništa manje uspeha nego u većini drugih zemalja u tranziciji. U Srbiji manjine, sem na Kosovu i Metohiji, imaju dobre odnose sa većinskim stanovništvom i u punoj meri učestvuju u političkom životu zemlje, kako u centralnim institucijama tako i na nivou lokalne vlasti.

Od mirne smene vlasti oktobra 2000. godine, Srbija je pouzdan partner u regionalnoj saradnji i s drugim zemljama Zapadnog Balkana deli isti cilj što bržeg priključenja Evropskoj uniji. Ovakva spoljnopolitička orijentacija, uz trezvenu sklonost ka kompromisu i tradicionalno poverenje u Ujedinjene nacije, presudno je uticala da Srbija od prvog dana zauzme aktivan i konstruktivan stav u političkim razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije. U okolnostima koje nisu uvek bile povoljne, naša država je uložila izuzetan napor da u svim bitnim pitanjima ponudi kosovskim Albancima realističan, pravedan i trajan kompromis.

To se pre svega odnosi na osnovno pitanje ovih pregovora, sam budući status Kosova i Metohije. Kompromis koji je predložila Srbija sastoji se u tome da Albanci u pokrajini dobiju veoma široku, suštinsku autonomiju, koja bi bila medjunarodno garantovana. Pri tom bi Srbija zadržala za sebe samo mali broj izričito navedenih nadležnosti kao što su spoljna politika, odbrana [gde bi se izvršila puna demilitarizacija Kosova i Metohije] zaštita verskog i kulturnog nasledja, itd. U isti mah bi se, na uzajamnu korist, obnovile ekonomske veze između pokrajine i centralne Srbije. Kao što smo više puta istakli na bečkim pregovorima, ako su kosovski Albanci spremni da učestvuju u centralnim institucijama, Srbija bi to rado prihvatila, naravno u tom slučaju uz nešto drukčije definisanje odnosa između centralne i pokrajinske vlasti.

Želim i ovde da ponovim da je ovakvo rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije potpuno u skladu sa načelima međunarodnog prava i modernim evropskim standardima kada je reč o rešavanju položaja manjina. Na žalost, Specijalni izaslanik nije tom rešenju poklonio adekvatnu pažnju, već se opredelio za rešenje čije bi usvajanje moglo da dovede do dalekosežne destabilizacije prilika u regionu, a i šire. Ako bi Ahtisarijev predlog bio prihvaćen, to bi bilo prvi put u novijoj istoriji da se jednoj demokratskoj, miroljubivoj zemlji oduzima teritorija da bi se zadovoljile političke aspiracije odredjene etničke grupe, koja uz to u susedstvu ima svoju matičnu državu.

Srbija je bila aktivna i konstruktivna i u razmatranju svih drugih tema na bečkim razgovorima, a posebno kada je reč o decentralizaciji, zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa, svojinskim i finansijskim pitanjima. Zadovoljan sam što je bar u jednoj stvari, pitanju dela spoljnog duga naše zemlje vezanog za Kosovo i Metohiju, na kraju načinjen napredak. Medjutim, ostali predlozi su daleko od uravnoteženog i održivog kompromisa koji se s pravom mogao očekivati posle više od godinu dana pregovora.

Posebno treba skrenuti pažnju na činjenicu da su svi predlozi naše strane, bilo da je reč o statusu ili o drugim pitanjima, uvek bili saglasni sa Rezolucijom 1244 [1999] Saveta bezbednosti UN i Rukovodećim principima Kontakt grupe, dakle onim dokumentima međunarodne zajednice koji su činili neku vrstu okvira za razgovore o budućem statusu i na koje ce više puta pozivao i sam Specijalni izaslanik. Pažljiva analiza bečkih pregovora lako bi pokazala da su upravo ti dokumenti mogli biti iskorišćeni da se približimo rešenju mnogo više nego što se stvarno dogodilo, i u tom smislu nije pogrešna ocena da su bečki pregovori pre svega bili jedan niz propuštenih prilika. Međutim, sada je važno videti šta se može učiniti da se sadašnja etapa pregovaračkog procesa nastavi nečim što bi otvorilo put sporazumnom, obostrano prihvatljivom rešenju.

Očigledno je da je pitanje Kosova i Metohije danas u punoj meri internacionalizovano, i da se o njemu raspravlja i u regionalnom, i u evropskom, i u globalnom kontekstu. Nije tajna ni da o tom pitanju postoje vrlo različita gledišta, kako u svetu uopšte, tako i na onim mestima gde će se o njemu uskoro merodavno raspravljati ili se već raspravlja. Kada predlog Specijalnog izaslanika stigne u Njujork, o njemu će započeti konsultacije u Savetu bezbednosti. Sa predlogom je već upoznata Kontakt grupa, kao i zemlje Evropske unije, i sledećih nedelja očekujemo da se debata o Ahtisarijevom dokumentu nastavi s posebnom ozbiljnošću. Srbija, koja nije član Saveta bezbednosti, neće biti direktni učesnik u tim konsultacijama i raspravama, ali je uvek spremna da se konstruktivno angažuje u dodatnim razgovorima, za koje po našem mišljenju mogućnosti nisu iscrpene.

Dopustite mi da još jednom ponovim osnovne stavove koje je Srbija zastupala od prvog trenutka ovih pregovora. Suverenitet i teritorijalni integritet Srbije nepovredivi su, a Kosovo i Metohija može dobiti suštinsku autonomiju unutar Srbije, s međunarodnim garancijama. Srbija se zalaže za sporazumno, obostrano prihvatljivo rešenje, do kojeg treba doći pregovorima i dijalogom, uz spremnost na kompromis i uspostavljanje poverenja između dveju strana. Upravo iz tog razloga, Srbija se uzdržava i uzdržavaće se od bilo kakvog pribegavanja sili, ali istu uzdržanost zahteva od Privremenih institucija samouprave i albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Zaštita srpskog naroda u pokrajini, pravoslavnih crkava i manastira, srpskih istorijskih i kulturnih spomenika obaveza je kako Privremenih institucija, tako i međunarodne uprave, oličene u UNMIK-u i KFOR-u. Srbija je spremna na istorijsko pomirenje Srba i Albanaca, i to je pokazala ne samo na bečkim pregovorima, već i na više načina tokom poslednjih sedam godina. Ali, do toga se ne može doći nametanjem nezavisnosti Kosova i Metohije. Bolje je strpljivo tragati za sporazumnim rešenjem nego presecati stvari jednim potezom. Bilo je previše primera i tragičnih posledica takvih odluka na Balkanu u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.

Vaše ekselencije, gospodine predsedniče, dame i gospodo, najznačajnija poruka gradjana Srbije je da smo nepokolebljivi u svom opredeljenju da budemo deo Evrope. U tom duhu i sa takvom vizijom čvrsto verujem da Srbija može ući u Evropsku uniju a da ne odustane od svog dostojanstva i istorijskog identiteta. Kažnjavanje i osveta nisu deo evropske politike. Pravda, vladavina prava i demokratske institucije jesu evropska politika. Iskreni dijalog i pomirenje jeste evropska politika. Mogućnost da se u nekim stvarima slažemo a u nekima ne, kroz otvoreni dijalog, jeste evropska politika. Postizanje dugotrajnog mira i stabilnosti kroz pregovore i stvaranje partnerskih veza, jeste evropska politika u koju čvrsto verujem.

Evropske vrednosti omogućavaju i potpuno suprotstavljenim stranama da se približe. To nam, dakle, daje odgovor na pitanje kako prići problemu rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije i postići stabilnost Balkana. Srbija iskreno želi da nastavi učešće u pregovaračkom procesu u nadi da će mudrost prevladati, u interesu Evrope čiji smo svi deo.'