Čarls Tanok

Opasnosti od unilateralnog priznanja Kosova

Dobro razmisli pre nego što skočiš - glasi provereno pravilo u spoljnoj politici, ali i u životu. Ipak, Bušova administracija se iznova priprema da skoči u nepoznato. Iako je nedostatak predviđanja glavni razlog za debakl administracije u Iraku, Sjedinjene Američke Države se (verovatno uz britansku podršku) pripremaju da unilateralno priznaju nezavisnost Kosova - bez obzira na posledice po Evropu i svet.

Kosovo je pod upravom misije Ujedinjenih nacija od 1999, koju štite vojnici NATO, mada je formalno i dalje deo Srbije. Ali, kako kosovska albanska većina zahteva sopstvenu državu, dok je Rusija odbila da prihvati plan posrednika UN Martija Ahtisarija za uslovnu nezavisnost, SAD se spremaju da same pođu tim putem. Umesto da razmisle o onome što je Ahtisari smatrao nezamislivim - podelu Kosova gde mali deo na severu pripada Srbiji, dok je ostatak povezan sa etničkom braćom u Albaniji, ili je u posebnoj državi, Sjedinjene Države planiraju da deluju bez blagoslova UN, tvrdeći da samo nezavisno Kosovo može da obezbedi stabilnost na Zapadnom Balkanu.

Taj argument je sporan, a učinak kosovarske vlade sugeriše i da je pogrešan. Američka pozicija je nedvosmisleno pogrešna, jer ne predviđa da će "Kosovo presedan" podstaći nestabinost, a potencijalno i nasilje na drugim mestima.
Zašto se žuri da se Kosovu da nezavisnost? Mnogi ozbiljni sukobi nerešeni su već decenijama. Pitanje Kašmira razvlači se od 1947. godine, turska okupacija severnog Kipra od 1974, a izraelska okupacija Zapadne obale od 1967. Ipak, niko ne sugeriše da se nametnu unilateralna rešenja u ovim potencijalnim žarištima.

I pored toga, SAD - i većina članica Evropske unije - tvrde da je kosovska situacija "sui generis" i da neće postavljati zakonski obavezujući mađunarodni presedan. Ali, Rusija vidi stvari sasvim drugačije. U stvari, Rusija bi mogla da pokuša da iskoristi taj presedan da ponovo uspostavi svoju vlast nad nacijama i teritorijama koje su nekad bile deo Sovjetskog Saveza.
Španija i Kipar, koje more secesionistički orijentisani regioni, zabrinute su zbog svakog mogućeg presedana. Rumunija strahuje da bi unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova mogla da utiče na susednu Moldaviju. Rusija bi mogla da unilateralno prizna otcepljenu moldavijsku teritoriju Pridnjestrovlje, koju već 16 godina podržavaju ruske trupe i kriminalni gangovi.

Ukrajina - velika nagrada u ruskom pokušaju da ponovo osvoji svoje sfere uticaja - takođe je duboko uznemirena. Ukrajina strahuje da bi Rusija mogla da ohrabri separatističke tendencije na Krimu, gde etničko rusko stanovništvo čini većinu. (Nikita Hruščov je pripojio Krim Ukrajini tek 1954). Rusija može odlučiti da iskoristi kosovski presedan da još više podeli Ukrajince na one koji govore ruski i ukrajinski jezik.
Najveća opasnost od unilateralnog priznanja nezavisnosti Kosova preti južnom Kavkazu, regionu koji se oslanja na zapaljivu situaciju današnjeg Bliskog istoka. Ovde postoji stvarna opasnost da Rusija prizna otcepljene regione i da ih podrži snažnije nego što to sada čini.

Čak i pre nego što je Vladimir Putin postao ruski predsednik, Kremlj je nastojao da napakosti Gruziji, tako što su ruski pasoši izdavani građanima Abhazije (najvećem otcepljenom regionu) i pomažući novčano šakom i kapom njenu privredu. Ruske navodne mirovne trupe u Abhaziji, Južnoj Osetiji i ostalim secesionistički orijentisanim regionima Gruzije, u stvari su štitile njihove pobunjeničke vlade. Rusija je, takođe, zavela potpun trgovinski embargo protiv Gruzije u nadi da će oslabiti odlučnost prozapadno orijentisanog predsednika Mihaila Šakašvilija.
Ako Rusija prizna nezavisnost Abhazije, Šakašvili bi možda mogao da padne u iskušenje da posegne za vojnim odgovorom kako bi sprečio raspad zemlje. Obnovljeni konflikt u Abhaziji ne bi samo doneo opasnost od otvorenog ratnog sukoba s Rusijom već bi i zategao odnose i s Jermenijom, jer u Abhaziji živi 50.000 Jermena koji podržavaju otcepljenu vladu.

Druga opasnost, koja preti južnom Kavkazu, potiče od toga da Rusija (uz podršku Jermenije) prizna samoproklamovanu nezavisnost Nagorno-Karabaha od Azerbejdžana. U Nagorno-Karabahu, koji je istorijski uvek bio jermenski, vođen je krvavi secesionistički rat od 1988. do 1994. Tom prilikom poginulo je 30.000 ljudi, dok su jermenske snage uz rusku podršku okupirale 14 odsto terirtorije Azerbejdžana.
Od tada, nafta je stimulisala azersko vojno jačanje. Prema tome, vlada u Bakuu je daleko bolje pripremljena da odgovori na obnovljene ratne operacije nego što je bila 1990-ih. Štaviše, ima na svojoj strani susednu Tursku. Tuska je već zavela ekonomske sankcije protiv Jermenije, uključujući i zatvaranje sopstvene granice.

Američke vojne projekcije su u više navrata sugerisale da bi Azerbejdžan izgubio takvu bitku, i pored kupovine nove opreme i turske vojne podrške. Jermenske snage su dobro utvrđene i dobile su značajne količine ruskog teškog naoružanja za odvraćanje iz nedavno zatvorenih baza u Gruziji.
U ovom slučaju mora se, takođe, voditi računa i o Iranu, pošto on postaje strateški investitor izgradnje rafinerije nafte u Jermeniji, delom zbog bezbednosnih razloga u slučaju američkog napada, a delom da olakša sopstvenu nestašicu nafte. Štaviše, Iran je i dalje spreman da se suprotstavi azerbejdžanskim revanšističkim pretenzijama prema velikoj azerskoj manjini u severnom Iranu.

Konflikti u Pridnjestrovlju i na južnom Kavkazu često se nazivaju "zamrznutim konfliktima" zato što se nije mnogo toga događalo otkako su izbili početkom 1990-ih. Svaki unilateralni potez u pravcu da se Kosovu da nezavisnost verovatno će ih odmrznuti - brzo i krvavo. Takvo krvoproliće na ruskoj granici moglo bi Vladimiru Putinu da obezbedi izgovor da produži svoju vladavinu i posle isteka ustavnog mandata u martu naredne godine. Autor je član Evropskog parlamenta u kojem je zvanični predstavnik za spoljnopolitičke poslove britanske Konzervativne partije