Darko Velimirović

DA LI TAJSON ŠETA MOJU DEVOJKU?

Ove jeseni u Srbiji bukti antinatovska kampanja, a svi su izgledi da je to tek začetak formiranja jedog antintegrativnog političkog diskursa, ne baš dovoljno snažnog kao u Miloševićevo „zlatno vreme“, ali po ovakvu Srbiju dovoljno pogubnog. Pitanje da li Srbija hoće ili neće u NATO aliansu, pre svega spada u red nametnutih pitanja i lažnih dilema. Srbiju nikad, niko i nigde nije pozvao da pristupi ovoj vojnoj alijansi iz prostog razloga jer Srbija ne ispunjava većinu NATO standarda. Dakle, i da hoće i da neće, Srbija u NATO trenutno ne može.

Kada su stranke aktuelnog režima dobijale izbore rušeći Miloševićev režim, jedna od najvažnijih stavki njihovih programa bile su tzv. „evroatlantske integracije“ (čitati i kao pristupanje NATO savezu). Mahanje neulaskom u NATO, a da nas tamo niko nije ni zvao, imalo bi smisla kada bi to predstavljalo ozbiljnu pretnju po NATO, ma kakav da je cilj ovdašnjih vlasti. Međutim, neulaskom Srbije u NATO nije na gubitku atlanstka alijansa, već potencijalno Srbija. Ovdašnja vlast smišljeno protura tezu kako je, tobož, zalaganje SAD za priznanje nezavisnog Kosova samo nastavak NATO intervencije iz 1999. godine. Taj nazovi patriotski odbrambeni blok, koji se „oštro“ i dan danas suprotstavlja NATO-u, zaboravio je da nas je taj isti NATO ako ništa drugo, ono bar besomučno „porazio“. „Poraz“ se naočigled svih završio tako što je NATO ušao na Kosovo, a Srbija u Kumanovu potpisala kapitulacioni akt.

Naravno da se može polemisati da li je NATO kampanja te već daleke 1999. godine bila legalna, ali se takođe formalno ne vodi kao nelegalna. Naravno da se može udarati na nacionalne talambase i izazivati negativna emocija prema NATO, u tom istom stanovništvu koje je bombardovano (i to je politički legitimno), ali se treba pitati šta će biti onda kad srpsko rukovodstvo doživi još jedan politički krah. Gotovo je izvesno, kako stvari sada stoje, da će Kosovo, ukoliko aktuelni pregovori ne uspeju, biti priznato od strane SAD. Gotovo je izvesno da se iz te pat pozicije po Srbiju nekako mora izaći, pitanje je samo hoće li Srbija izaći iz te bitke sa više ili manje dostojanstva. Niko se neće preterano uzbuditi i ako Srbija ostane van NATO saveza, on je dovoljno moćan da funkcioniše i bez nas. Takođe se niko neće uzbuditi i ako Srbija ne pristupi EU, takođe i ona može samostalno funkiconisati bez nas. Pitanje je možemo li mi bez NATO? Naravno da možemo. Možemo li se i dalje konfrontirati sa NATO? Odgovor je svakako ne. U svakom sukobu sa ovim savezom, pa čak i diplomatskom, Srbija je neminovni gubitnik.

Autora ovih redova jako nervira bokser Majk Tajson, i rado bi mu počupao uši. Em maltretira žene, em ima ružnu frizuru. Ali sa Tajsonom se ne kači, pa čak i da Tajson nije upravu. Nekako mi razum kaže da bi me prebio. Srbija se već jednom kačila sa svetskim Tajsonom i ostala prilično razlupana, mora li opet? Zamislite autora ovog članka kako optužuje Majka Tajsona da hoće da mu „ukrade“ devojku i njome da se ženi, iako Tajson ima više svojih, a moju verujem ne poznaje. Zamislite DSS kako izađe sa tezom da NATO hoće da stvori „NATO državu“ od naše države, a ima preko dvadeset svojih država (ko Tajson devojaka). Optužiti NATO da stvara svoju državu ravno je tome da ja optužim svoju devojku da me vara sa Majk Tajsonom. Jeste da moja devojka pogleda boks meč u kom boksuje Tajson, kao što kosovski Albanci pogledaju NATO i rado bi želeli da im buduća država bude u njemu. Reći u tim uslovima da zbog navedenog nećeš u NATO, ravno je mojoj hipotetičkoj izjavi da neću sedeti u kafani u kojoj pije Tajson, premda me tamo niko nije ni zvao.

Ono što je najparadoksalnije u celoj ovoj stvari, jeste činjenica, da ni jedna vlada ne odbija, niti prihvata, ulazak u NATO. U dokumentima ove organizacije koji se odnose na pristup jasno stoji da se odluka o pristupanju NATO savezu, donosi isključivo na referendumu, na kom se izjašnjavaju građani svojom slobodnom voljom, izvršna vlast s tim nema nikakve veze, naročito ne ova naša, koja je “došla na vlast“ obećavši, pre petog oktobra „evroatlanske integracije“. Veliko je pitanje da li bi glasači glasali za nju da su znali da nema nameru da pristupa NATO paktu, i da će za sedam godina opet sa NATO terati inat? Svako ko kaže da bi, morao bi to i da dokaže i da ospori autentičnost na stotine izjava sadašnjih čelnika u kojima Srbima obećavaju budućnost u NATO savezu. Dakle pošto je vlast odstupila od svojih obećanja u vezi NATO, jedini izlaz bila bi provera tog stava na izborima. Ovdašnja vlast nema pravo da u ime svojih građana odlučuje hoće li Srbija pristupiti nekom vojnom savezu ili ne. Činom najave odluke da Srbija „neće u NATO“, vlast krši osnovna demokratska prava svojih građana.