Milorad Vučelić

DUKLJANSKA MUKA SA NJEGOŠEM

Mislim da se nedovoljno pažnje posvećuje jednoj dragocenoj inicijativi da se ponište odluke Podgoričke skupštine iz 1918. godine kojima su Srbija i Crna Gora ujedinjene. Predlog je sročio “lično” Blagota Mitrić, profesor Pravnog fakulteta u Podgorici i bivši predsednik Ustavnog suda Crne Gore. Dobri Baćo prosto nije mogao da odoli da pismeno uobliči inicijativu 6.000 žitelja Crne Gore. To je odmah podržala i ona sila od Krivokapićeve partije.

Čudim se šta se dosad čekalo! Zašto se oklevalo? Zašto nema plebiscitarne podrške? Krajnje je vreme da se uspostavi pravi kontinuitet sa odlukom Petrovdanskog sabora od 12. jula 1941, ”održanog pod patronatom italijanskih fašista”. Jest da je istog dana izbio narodnooslobodilački ustanak, ali vertikalu sa odlukama Petrovdanskog sabora valja održavati i podržavati, danas više nego ikad.

Tu se ipak ne sme stati. Ne sme biti polovičnosti. Bilo bi dobro da se razmisli i otvoreno kaže da se Crnogorci nisu borili protiv italijanske i nemačke vojske već samo protiv fašista. Moralo bi se na toj selektivnosti insistirati i porazgovarati danas sa liderima Nemačke i Italije, ako treba i izviniti se. Moramo se na mnogo moderniji način suočavati s našom prošlošću i našim prijateljima u EU. Kako se to oko ratovanja u Dubrovniku sa Hrvatima lepo završilo. Izviniš se, platiš, odlikuješ i kažeš da si bio zaveden od Miloševića. Molim lepo!

Pre nekoliko dana na HRT-u profesor Novak Kilibarda tvrdio je da je devedesetih godina bio zaveden, ali da se već 1996. opametio. Dobroga Kiću su zaveli Srbi, te je osnovao SDS i podržavao Karadžića. Nije važno što je tada bio u šezdesetim godinama života. Moglo bi se od ovog svetlog primera kao putokaza poći – pa tvrditi da su Srbi i Srbija zaveli Crnogorce i u bitkama na Mojkovcu i Vučjem Dolu i u Drugom svetskom ratu. Možda bi se i sa Turcima nešto moglo porazgovarati u tom pravcu, pa da se te nelagodnosti u odnosima izglade i skine sa Duklje taj sramni beleg. Dosta je bilo tog tradicionalističkog i dogmatskog pristupa istoriji, budimo moderni. Tako bi se recimo u pesmi “Onamo namo” kralja Nikole Petrovića mogle naći prve naznake i počeci turističkih spotova, songova i poziva na obilaske preostalih turističkih znamenitosti na Kosovu. A možda je i on tada, mada stariji od Kiće, bio zaveden od Srba? Možda su ga zavodili i njegovi unuci, a posebno Aleksandar Karađorđević?

Uopšte, moraju se popraviti odnosi s Turskom, hteli to oni ili ne. U pomenutoj inicijativi traži se i da se “poništi odluka o ujedinjenju crkava”. Primena odluka Podgoričke skupštine omogućila je stvaranje uslova i za duhovnu integraciju, pa se tako Cetinjska mitropolija na osnovu odluka Svetog sinoda od 16. decembra 1918. ujedinila sa ostalim srpskim eparhijama u jedinstvenu SPC. Prirodno je sastavljano ono što je turskim nasilnim ukidanjem Pećke patrijaršije u 18. veku rastureno. Treba se vratiti turskim odlukama i održati tu vertikalu i istorijski kontinuitet. Pa zar nisu Turci u NATO paktu!

Biće malih problema sa čuvenim crnogorskim odličjem – Obilića medaljom, ali i tu ima leka. Treba je ili preimenovati u Muratovu zvezdu ili Orden Blistave Duklje.

Ali ne mogu Baćo i Kića sami, potreban je za brojne zadatke širi pokret. Za Skupštinu je u redu, tu postoji prosta većina da podrži ovu inicijativu. Konačno, šta su ona 163 poslanika u (jednoglasnoj) Podgoričkoj skupštini prema ovoj sili i ovakvim Crnogorcima! Oni i ovi Crnogorci, ma 'ajte molim vas, bruka je to i pominjati. Nije to za poređenje.

Mislim da i stvari u vezi sa Dedejićevom Crnogorskom crkvom ne idu baš najbolje. Stalno se nešto vrte oko imovine, zaposedanja tuđih crkvenih objekata i slično. Tako se – misle mnogi – neće daleko dogurati. Treba biti radikalan na pravi način. Recimo, treba uvesti u verske obrede neke novine kao što su čvrge, šklempe, bubotke... a da ne bi bilo sumnjičenja da se sve ovo odvija zbog Vatikana, treba uvesti običaj da se uopšte ne krsti prstima – već šakom u čelo! Čuje se da se ozbiljno razmišlja i o najvažnijem i presudnom. Reč je o dopuštenosti jednopolnih, gej ili lezbijskih brakova. To bi definitivno prelomilo stvar. Lično bi ih Dik Čejni podržao. Moćni Čejni bi, verovatno, lično doputovao sa unučetom koje je dobio iz lezbijskog braka svoje ćerke. Tako treba da se radi, a ne da se vrtimo oko finesa!

I sve bi to nekako išlo, mogli bi i Marka Miljanova da prikažemo isključivo kao albanologa itd., ali šta ćemo s Njegošem. To već nije lako, mada kažu da se i to može. Negde treba nastaviti gde se nekad stalo, a ponegde, bogami, mora iz početka, smelo i odlučno.

Da je dočekao Kićine godine, misle mnogi, i vladika Rade bi se opametio. Ali nije. Prvo, ta posveta Karađorđu na početku Gorskog vijenca nije baš naročit problem, treba štampati tu knjigu bez posvete. Zašto bi se lične posvete morale štampati u knjizi. Gde bi nas to odvelo? I nema ni Obilića, ni Karađorđa. Pridev “srpski” mogao bi se uglavnom izostavljati (takvih je pokušaja već bilo sedamdesetih), šta, recimo, fali naslovu “Ogledalo”. Ništa. I ne primećuje se da nedostaje taj pridev – srpsko.

Izbacivanjem tih Njegoševih srbovanja samo bi mu pomogli. Mnogi čitaoci danas sumnjaju u njegovo zdravlje: nije Srbin, a stalno piše o Srbima i srpstvu. Zamislite, čovek je mislio da je Srbin, i to celog života, a nije znao da nije Srbin! Treba ga zaštiti od njega samog.

Još davnih sedamdesetih Mustafa Imamović je tvrdio da je Njegoš pesnik genocida. Nije bio usamljen, ali ni dovoljno podržan. Sad je prilika da se obrušimo na Njegoševu istragu poturica i da dodamo da je bio i veliki protivnik multikulturalizma. Mnogo mu je nerazumljiv jezik i mnogi stihovi su nejasni. Mnogo je bio okrenut prošlosti i nije baš posedovao neko naročito znanje. Da je bio malo obavešteniji, napisao bi one divne stihove: ”Sa Lovćena vila klikće – Dobro došo Džeger Miče!” To bi bilo “iz glave cijela naroda”!

Trebalo bi neke opasne stihove jednostavno kritikovati i kao neevropske zameniti. Na šta nas navlači ono ”Neka bude što biti ne može... Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje”. Kome to treba pored modernih stihova ”U se na se i poda se to narodne traže mase”. Njegoš je, pored ostalog, bio mnogo opterećen teritorijama. I previše. Zbog onog parčenceta zemlje koja više nije ni ostrvo, zbog Lesendra zamalo da pogine, a ni to mu nije bilo dosta, već je posle o tome pisao i stihove. Kao da je važno šta je čije kada budemo deo evroatlantskih integracija i kad se može dobro unovčiti.

I pored svega rečenog, ipak, previše je posla sa Njegošem, ali ne sumnjam da će pregaoci iz Dukljanske akademije uraditi svašta na tom planu. Bilo bi dobro da svakako uključe Biljanu Srbljanović jer ipak je za taj posao potreban neki svetski dramski autoritet.

Ima i u Srbiji mnogo značajnih glava na koje se može osloniti, a koje razmišljaju o Karađorđu i Milošu Obrenoviću kao ratnim zločincima, a vojvoda Stevan Sinđelić je već viđen kao preteča fundamentalista i terorista samoubica. Možda je zbog toga Buš ovih dana obilizio oko Srbije kao mačak oko slanine.