Milorad Vukašinović

PREBROJAVANjE SRPSKO-CRNOGORSKOG PAZARA

Godinu dana posle crnogorskog refere n duma o nezavisnosti i razdvajanja ove dve republike , odnosi Srbije i Crne Gore su verovatno na najnižem nivou u novijoj istoriji. Osim kurtoaznih i protokolarnih izjava čelnika dve države o regionalnoj stabilnosti i potrebi za unapređenjem međusobnih odnosa, na praktičnom planu nije urađeno gotovo ništa. Ove dve „nove nezavisne države“, godinu dana posle referenduma, nemaju potpisan nijedan ozbiljan međudržavni ugovor kojim bi se regulisala makar ona pitanja koja opterećuju svakodnevni život ljudi u pograničnim mestima, kao i onih koji imaju nekakva posla sa obe strane ove novonastale granice.

Kao ilustracija ovog o čemu govorimo, svedoči i činjenica da iako pasoške kontrole nisu uvedene, na graničnom prelazu kod Brodareva duge kolone automobila i teretnih vozila su stalna pojava. Tako je zbog rogobatne birokratske procedure, u vreme novogodišnjih praznika, na desetine vozila sa tablicama iz Crne Gore dočekalo – umesto na Zlatiboru – novu 2007. godinu na graničnom prelazu. Državljani Crne Gore koji se danas zateknu u Srbiji ili pak žele da se u njoj nastane imaju formalno-pravno status koji je gori od Kineza. Lokalna odeljenja MUP-a Srbije evidentiraju ih u odelima za strance i tretiraju zbog nastalog pravnog vakuuma kao turiste, bez posebnih izgleda da se ovo pitanje uskoro efikasno reguliše. O dvojnom državljanstvu za Srbe u Crnoj Gori nema ni govora, verovatno zbog bojazni da bi se u ambasadama zapadnih zemalja takav potez mogao tumačiti kao “mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države“. Koliko je vlast u Srbiji zainteresovana za dešavanja u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica da još nije otvorena ambasada u Podgorici, iako za tim postoji nasušna potreba.

Novi dukljanski identitet

Nezavisnost Crne Gore, kako se vidi u proteklih godinu dana, predstavljala je dodatni impuls procesima koji su otpočeli u vreme života u zajedničkoj državi. U navedenom periodu Crna Gora je postala član svih balkanskih integracija čija je geopolitička funkcija u zaokruživanju i izolaciji Srbije. Reč je pre svega o članstvu u organizaciji Jadransko-jonska inicijativa, koja okuplja još i Hrvatsku, Albaniju i Makedoniju. Ekspresnim prijemom nezavisne Crne Gore u ovaj natoidni savez, kao i nedavno potpisanim SOFA sporazumom o slobodnom prelazu američkih trupa, postižu se dva važna strategijska cilja. Najpre se dugoročno sprečava bilo kakav srpski prodor na Jadran i istovremeno omogućava logistika za planirani kulturno-civilizacijski zaokret na unutrašnjem planu, u pravcu formiranja novog “dukljanskog identiteta“ koji je zakonomerno suprotstavljen tradicionalnom srpskom i pravoslavnom. Prijem Agima Čekua na najvišem nivou, kao i proglašenje Mesića za počasnog građanina Podgorice, jasno ukazuju na dubinu kulturološkog i geopolitičkog preobražaja “nove Crne Gore”.

Koliko je reč o ozbiljnom i dugoročnom projektu, govori i podatak da se već deset godina, uz pomoć eksperata Evropske unije, radi na novim interpretacijama istorije Crne Gore. U novim istorijskim knjigama deca u osnovnim školama uče da je “Srbija okupirala Crnu Goru 1918. godine”, uz prigodne priče o “stradanju crnogorskih patriota” posle prisajedinjenja izglasanog na Podgoričkoj skupštini. Viševekovne oslobodilačke težnje srpskog naroda u borbi protiv turske okupacije takođe se preispituju uz asistenciju “eksperata iz Brisela”. U istorijskom leksikonu Crne Gore, koji je finansirala država, veliča se uloga Turske na taj način što je turskim pašama i vojskovođama dat neprimereno veliki prostor, uz krajnje tendenciozno plasiranu tezu o nekakvoj njihovoj civilizacijskoj misiji u Crnoj Gori. Na istom mestu, o srpskom plemenu Kuči, vojvode i diplomate Marka Miljanova, može se pročitati tek nekoliko redova. U središtu novog istorijskog revizionizma je i Njegošev Gorski vijenac, iz kojeg se ponovo revnosno, kao u komunistička vremena, izbacuju stihovi velikog vladike i pesnika koji nedvosmisleno ukazuju na srpski nacionalni identitet Crnogoraca.

Dobar primer ovakvih nastojanja delova aktuelnog režima je i odnos prema Mitropoliji crnogorsko-primorskoj Srpske pravoslavne crkve, jedinoj instituciji koja danas okuplja srpski narod u Crnoj Gori. Naime, pored stavljanja u istu ravan sa sektom raspopa Dedejića, kanonski priznata crkva izložena je svim vidovima nasilja – od psihološko propagandnog i pravnog, do onog najogoljenijeg koje se nedavno dogodilo ispred cetinjskog manastira. Koliko se “crkvenom pitanju u Crnoj Gori” pridaje značaj, svedoči i ponašanje američke ambasade u Podgorici, koja je prethodnih godina redovno, raznim povodima, pozivala “mitropolita Mihaila“, kako se lažno predstavlja raspop Dedejić. Kada je prošle godine vladika Amfilohije protestvovao tim povodom, iz ambasade je dobio cinično intoniran odgovor, uz opasku da “Americi ne pada na pamet da dovodi u pitanje pravo građana Crne Gore na veroispovest i versko organizovanje”. Iz navedenog nije teško zaključiti kome odgovaraju etničko-crkvene podele u Crnoj Gori.

Impuls   kontinentalizma

Na unutrašnjem političkom planu, u prvoj godini nezavisnosti dogodile su se značajne promene. Neposredno posle septembarskih izbora i ubedljivog trijumfa vladajuće koalicije DPS–SDP, neprikosnoveni lider Milo Đukanović je iznenada “abdicirao” sa svih državnih (ali ne i partijskih) funkcija. I pored nastojanja da se jedan takav, za balkanske političke prilike neuobičajen čin objasni zamorom, očigledno je reč o sugestiji koja je stigla sa “višeg mesta”.

Naravno, to ne znači da Đukanović nije „odradio posao“, ali je jasno i da je njegova poslušnost imala ozbiljne pukotine. O tome je, uostalom, ovih dana veoma temeljnu analizu sačinio bečki dnevnik Standard pišući o budućnosti Crne Gore i Srbije godinu dana posle razdvajanja. Naime, dobro obavešteni austrijski list uočava da je Crna Gora danas “Meka ruskog kapitala”, koji kroz proces privatizacije utire put ka “geopolitičkom povratku Rusije na Balkan”. U navedenom ogledu list izražava zabrinutost zbog navedenih procesa u Crnoj Gori, citirajući stav ministra spoljnih poslova Crne Gore Milana Roćena “da niko od Crne Gore ne treba da očekuje da se istrčava po pitanju statusa Kosova“, koji je, prema pisanju lista, dat neposredno posle posete Sergeja Lavrova Podgorici. Zanimljivo je da austrijski dnevnik prodor ruskog kapitala u Crnu Goru vezuje i za dalji razvoj događaja u Srbiji, “čiji se premijer Koštunica sve više okreće Rusiji“ priželjkujući veto na raspravu o statusu Kosmeta u Savetu bezbednosti. Ova vrsta “kontinentalističkog impulsa” na Balkanu mogla bi da rezultira “ruskim vojnim bazama u Srbiji”, pomalo panično zaključuje austrijski list, u prilično antiruski intoniranom komentaru.

Za Srbiju, suočenu sa brojnim unutrašnjim izazovima u susret rešavanju statusa Kosmeta, u najdubljem je interesu da sledi kontinentalistički geopolitički impuls pojedinih struktura u Crnoj Gori okrenutih kontinentalnom zaleđu i ruskom kapitalu. Deluje paradoksalno, ali čini se da je taj kapital danas jači garant celovitosti Crne Gore od svih proklamovanih evroatlantskih bezbednosnih integracija. Ovdašnja politička klasa o tome bi svakako morala da vodi računa i prestane da “defavorizuje ruski kapital”, za šta u poslednje vreme postoje određene naznake.

Konačno, odnose prema Crnoj Gori potrebno je graditi pažljivo na principu (geo)političkog pragmatizma, uz korišćenje postojećih ekonomskih veza i kapaciteta, iskustava i prednosti, koji uopšte nisu za potcenjivanje. Primarni uslov za ostvarenje ovakve strategije je poštovanje političke realnosti uspostavljene pre godinu dana. Unutrašnja raspolućenost Crne Gore nameće nove prioritete u odnosima sa južnim susedom. Rešavanje statusa srpskog naroda, čiju egzistenciju ugrožava politička i ideološka klima u Crnoj Gori, moralo bi da bude ako ne od prvorazrednog nacionalnog i državnog interesa, a ono barem visokopozicionirana tema na tapetu vlade, parlamenta i medija. Nažalost, posle razdvajanja ove dve države, Crna Gora je sasvim izašla iz kratkovide optike beogradske elite, kao da je i fizički postala deo nekog drugog kontinenta.

Pored prihvatanja realnosti „odvojene bliskosti“, domaća politička i intelektualna elita mora formulisati realnu strategiju nekih oblika reintegracije (ekonomski, kulturni, medijski...) delova postjugoslovenskog prostora koji na neki način gravitiraju Srbiji. Takva strategija prema Crnoj Gori podrazumeva usku saradnju sa političkim strankama koje štite interes srpskog naroda, ali i sa svima onima koji su iz pragmatičnih razloga za neki oblik povezivanja. Tu spada i ekonomsko povezivanje sa krajevima sa većinski srpskim stanovništvom, nove forme kulturno-prosvetne saradnje i promovisanje civilnog sektora koji promoviše kulturološke integracije, administrativne olakšice za onaj deo Crne Gore koji gravitira Srbiji i oseća se etnički bliži stanovništvu Srbije. Ovakva vrsta opredeljenja podrazumeva i suštinsku promenu dosadašnjeg delovanja srpskih organizacija i udruženja u samoj Crnoj Gori. Jedan od pravaca   mora biti i aktivno lobiranje u samoj Srbiji da bi se i ovde razumelo da je to obostran interes. Kao i da bi se prevazišlo stanje indiferentnosti i izolacionizma koje preovladava poslednjih godina u Beogradu. Kada politička klasa i poslovni ljudi u Srbiji shvate da je naš ekonomski i svaki drugi interes integracija tih prostora, onda će i biti moguće voditi politiku kojom bi se prevazišlo međusobno ignorisanje Beograda i Podgorice i došlo do zdravih partnerskih odnosa.