Aleksandar Vulin

Kad žrtva zavoli dželata

Kada bi SAD poručile da Srbiju treba potopiti i od nje napraviti veštačko jezero , DS bi izrazila razumevanje, istakla da je to čin velike naklonosti i da nam se otvara sjajna perspektiva u ribarstvu. Kako se drugačije može objasniti Tadićeva izjava pred potporučnicima da su naša budućnost "evroatlantske integracije"? Dok se zvanično upinje da dokaže da je Kosovo deo Srbije, u istom trenutku izrazio je želju da postanemo deo vojnog i političkog saveza koji smatra da je svaka Srbija prevelika.

Prepoznatljiva pojava u psihologiji jeste da žrtva zavoli svog dželata. Ovaj sindrom se ispoljava kada ljudi koji su dugo izloženi nasilju počnu da se solidarišu sa onima koji su ih maltretirali i ponižavali. Na taj način ljudska psiha se brani i žrtva u svom ludilu veruje da je zapravo ona deo sile koja je iznad nje. Opravdava poniženje, umanjuje opasnost i priča kako su njeni mučitelji bili pristojni i civilizovani ljudi koji su joj hteli samo dobro i sačuvali je od većeg zla. Do sada se pomenuti sindrom mogao uočiti na pojedincima i nije trajao dugo. Ali, evo, u Srbiji se prvi put može da primeniti na ljude i čitave grupe, da ne kažem partije, i nikako ne prolazi.

Ministar odbrane tvrdi da je naše mesto u Iraku i Avganistanu. Pri tome valjda misli da ćemo mi, ako budemo tamo nekog okupirali, ubijali i mučili, postati deo saveza koji je to radio i nama i radi i dalje. Ako bi neko pred Borisom Tadićem rekao da će naša vojska otići na Kosovo, bez sumnje bi bio označen kao ratni huškač. Međutim, ako sa druge strane izrazi želju da vojnici Srbije ostave kosti u Iraku, bio bi čovek širokih evropskih shvatanja koji prepoznaje prave vrednosti. Kao opravdanje naših budućih operacija, navodi se da će u NATO ratove odlaziti samo profesionalni vojnici. Nadam se da to ne znači da je život profesionalnog vojnika bez ikakve vrednosti i da onaj koji svoj hleb zarađuje kao vojnik može biti poslat da pogine gde god se to političarima svidi.

Zašto profesionalni vojnik nema prava da život provede u Srbiji braneći Srbiju, pa i Kosovo kao deo te iste Srbije? Ili je vojnik profesionalac običan plaćenik koji ubija gde i kada mu se kaže? Takvo viđenje armije nije postojalo u Srbiji, a nije baš da ne pamtimo i veće ljude na čelu armije i države. Šta bi sa prigovorom savesti? Da li profesionalni vojnik može da izjavi da mu savest ne dozvoljava da ubija Iračane i Avganistance koji nisu napali njegovu državu? Da li može da kaže da mu savest ne dozvoljava da sluša naređenja koja mu zabranjuju da brani celovitost sopstvene zemlje?

Ako budući profesionalci u vojsci budu imali savesti kao oni koji im naređuju, verovatno će pre nego što krenu u Irak vežbati na nekom radničkom štrajku ili seljačkoj pobuni. Možda baš kao onoj koja se upravo odigrava u okolini vojvođanskog gradića Bača, gde su se pobunili seljaci kojima ne daju da obrađuju državnu zemlju koju su državni organi, bez zakonske procedure, predali šećernom tajkunu Kostiću. Seljaci koji nisu ništa privatizovali i oteli ne mogu da se bave poljoprivredom samostalno, čak ni ako su spremni da za to plate. Možda bi mogli da okušaju sreću kao sluge i bezemljaši koji prodaju svoj rad, naravno onom ko je blizak vlastima i ko je privatizaciju shvatio na pravi način. Ozbiljne pare daju se partiji na vlasti, a ona se oduži tako što omogući da bez para postaneš vlasnik obradive zemlje i šećerane.

Bački seljaci su odlučili da se bore, neće da nakon decenija rada na svojoj zemlji postanu tuđe sluge. Njihova pobuna će već nekako biti ugušena, sa manje ili više nasilja. Uostalom, drznuli su se da za sebe traže ono što država garantuje samo bogatima i moćnima. Zato nam i treba profesionalna vojska – da bez pitanja rasteruje sirotinju ako sprečava bogate da budu još bogatiji i gine gde god budu ugroženi američki naftni interesi. Ko se nada armiji kao skupu plaćenika, ne treba da misli da će i država biti drugačija.