Željko N. Mitrović

Kosovo i Metohija: (Bes)konačan status i «evroatlantsko integrisanje» Srbije

U svim udžbenicima stoji da su elementi državnosti:

1. stanovništvo (narod);

2. teritorija sa utvrđenim (i međunarodno priznatim) granicama;

3. efektivna vlast.

Ali, kada je u pitanju državnost Srbije na području Kosova i Metohije, na sceni je svojevrsna postmodernistička dekonstrukcija. Šiptari (1) faktički dominiraju u dva elementa (1. i 3), dok Srbija održava samo jedan element države – teritorijalnost u formalno-pravnom smislu. Zapravo je na delu šizma na relaciji de iure – de facto .

Kada je u pitanju srpska strana rado se govori o teritorijalnom integritetu, dok je terminološka upotreba suverenosti sve ređa. Desuverenizacija je ionako jedna od bitnih odlika globalizacije, ali se na području Kosova i Metohije može govoriti o desuverenizaciji sui generisi : uz pomoć nasilja, terorizma, prljavog novca, lobiranja, geopolitičke scenaristike zasnovane na kombinaciji vulgarnih interesa i istorijskih predrasuda, NATO, SAD, specijalnih izaslanika generalnog sekretara UN...

Šiptari imaju stanovništvo u višedecenijskoj demografskoj ekspanziji i sa dominantnim učešćem u etničkoj strukturi Kosova i Metohije. Privremena međunarodna uprava, pak, pomogla im je da nasiljem, zastrašivanjem i drugim sredstvima zauzmu i one subregione i enklave naseljene pretežno Srbima, te da im u velikoj meri preda efektivnu vlast, stvarajući – zloupotrebom moći i svog mandata – „novo faktičko stanje“ na jednom administrativnom prostoru u sastavu Srbije. Taj, pak, fakticitet prevode ili teže da prevedu u novi legalitet – a to znači nezavisni entitet sa državnim epitetima, faktičkom vlašću šiptarske terorističko-secesionističke narkoelite, većinskim plemensko-etnocentričnim manirima stanovništva i crnom i sivom bojom privrede. To je skica stanja u vezi sa narodom i vlašću.

Ono oko čega se stvorila blokada i oko čega se sa stanovišta Srbije ne može pregovarati – a ni međunarodno arbitrirati – jeste pitanje teritorije, to jest teritorijalnog integriteta ustavno definisane, međunarodno priznate i istorijskom nacionalnom svešću i političkom voljom cementirane države Srbije.

Rešenje (bes)konačnog statusa Kosova i Metohije koje bi bilo najbliže sadašnjem stanju na terenu bila bi građansko-personalna nezavisnost Šiptara i politička vlast u rasponu od relativne autonomnosti do faktičke samostalnosti, uz teritorijalno-državnu zavisnost (formalno-pravnog tipa) od države Srbije. To bi podrazumevalo unutrašnju decentralizovanost i suštinsku samoupravu lokalnih (etničkih i drugih) zajednica, uz moguće postojanje dva entiteta: Kosova i Srpskog Kosova i Metohije. Takođe, moguće su i asimetrične veze sa Beogradom i bezbednosne, političke i pravne garancije Beograda, Brisela i Njujorka u pogledu svojinskih, duhovnih, etničkih, građanskih, političkih i ljudskih prava uopšte.

Originalna ideja „građansko-personalne nezavisnosti“ pripadnika jedne etničke zajednice korespondira, smatramo, sa ocenom predsednika Vlade Republike Srbije Vojislava Koštunice (iznetom u Narodnoj skupštini, 24. jula 2007, tokom obrazlaganja Predloga Rezolucije...) da postoji otvoren problem albanske manjine u Srbiji, a ne problem Kosova i Metohije. Analitički se lako uočava da i predsednik Boris Tadić ima isti pristup, tvrdeći u Narodnoj skupštini „da je bilo kakva nezavisnost Kosova apsolutno neprihvatljiva“, te da je „državni pregovarački tim (...) kosovskim Albancima ponudio posebna prava i nadležnosti za autonoman razvoj njihove zajednice unutar Srbije“.

U domenu decentralizacije, lokalne samouprave i asimetričnih relacija sa centralnom vlašću i institucijama Srbije, radni naslov bi možda mogao da glasi: Enklavizacija i asimetrična (sub)regionalizacija entiteta Kosovo i Metohija, na teritoriji države Srbije. Tako bi Šiptari dobili maksimalno moguće ustupke u domenu elemenata državnosti koji se tiču naroda i vlasti, ali bez teritorijalnosti kao trećeg konstituišućeg elementa državnosti. Ako neko misli da je to malo neka se samo opseti da od vladajućih globalista neprestano slušamo kako je teritorijalnost u modernom svetu «relativizovana», «redefinisana» i «uveliko prevaziđena». E, pa onda to prosto treba objasnati Šiptarima i sporazum će biti postignut!

Jer, Srbija bi se po ovom razumnom predlogu faktički odrekla dve trećine elemenata državnosti na području Kosova i Metohije. Trećeg ne može i neće – i ima pravo da neće! Štaviše, postavlja se logično pitanje: nije li i to preveliki ustupak Srbije, imajući u vidu kako se završio trogodišnji eksperiment sa unikatnom državnom zajednicom Srbija i Crna Gora , sklepanom posredstvom Havijera Solane i EU, kao i poslovičnu situacionu moralnost struktura moći geopolitičkog Zapada.

Što se tiče kontroverzne ideje o podeli Kosova i Metohije – ona se prirodno nameće u ključu simplifikovanog poimanja kompromisa, a u delu javnosti Srbije u stilu „bolje išta, nego ništa“. Pored rezervisanosti koja dopire iz međunarodnih struktura moći i međunarodnopravne, političke i bezbednosne komplikovanosti takve operacije, treba pošteno primetiti da ova ideja još uvek nije većinski prihvatljiva ni za srpsku, ni za albansku zajednicu. Kada je već to tako, onda bi to trebalo ostaviti samo kao jednu terminsku opciju i „ugrađeni politički stabilizator“ u svojevrsnom (multilateralnom) sistemu spojenih sudova. Delatna težnja albanske zajednice za potpunom nezavisnošću, uz eventualnu politiku neprincipijelnog svršenog čina od strane evroatlantske strukture moći, legitimno i institucionalno bi osnaživala ideju i praksu podele Kosova i Metohije.

Kakvo god rešenje bude nađeno, prethodno treba raspraviti upotrebu sintagme sui generis . Slučaj sui generis za Srbiju bi – mislim – mogao biti prihvatljiv samo u smislu unutrašnjeg ustavno-pravnog i političkog sistema, a nipošto u međunarodnopravnom smislu. Srbija u slučaju Kosova i Metohije mora da zadrži argumente međunarodnog prava, istovremeno uklanjajući opasnost od svakog mogućeg nametanja analogije sa drugim etnokontaktnim i geopolitički potencijalno konfliktnim područjima Srbije. Time se, u krajnjoj liniji, upravo čuva princip međunarodnog prava o nepromenljivosti granica bez obostrane saglasnosti.

Što se tiče naivne „ponude“ da je Kosovo u međunarodnim razmerama slučaj sui generis , izgleda da su američki obaveštajci konačno postali svesni – ili su to konačno odlučili da objave – da „'budući događaji' u Gruziji mogu biti tesno vezani za događaje van regiona, a naročito na Kosovu“. Novosti u broju od 13. jula 2007. prenose da je ovo upozorenje Kongresu SAD uputilo rukovodstvo američke obaveštajne zajednice, koja okuplja 16 službi bezbednosti. U izveštaju zamenika direktora službe za analitiku Tomasa Fingara – prenose Novosti – navedeno je da „ako Kosovo dobije nezavisnost tokom sledeće godine i bez rešenja postignutog pregovorima, Rusija je stavila do znanja da može na to da odgovori priznanjem separatističkih republika u Gruziji“. Reč je o Južnoj Osetiji i Abhaziji. Međutim, iako joj to daje značajnu dodatnu snagu u ovoj geopolitičko-diplomatskoj igri, Rusija zalaganjem za principe međunarodnog prava i Kosovo i Metohiju u sastavu međunarodno priznate države Srbije - upravo radi na izbegavanju pomenutog secesionog scenarija u Gruziji (i drugim tinjajućim žarištima u svetu).

Zaključak u vezi sa Kosovom i Metohijom mogao bi da glasi: sistem spojenih sudova u međunarodnim relacijama napunjen je vodom i dobro funkcioniše, a od sintagme sui generis, kada je u pitanju zapadnjačka ideja o statusu, treba kreirati sintagmu „sui regeneris“ , kada je u pitanju nastavak istinskog pregovaračkog procesa. To znači: pregovori su istinski pregovori samo ako nema unapred zacrtanog i spolja nametanog rešenja.

***

Srbija će, izgleda, biti u poziciji presovanih i konzerviranih sardina – spremna da je veliki pojedu, ali minimalno zaštićena od njihove trenutne halapljivosti; suočena, pritom, sa revolving zahtevima, uslovima, ucenama... U takvom stanju stajaće u redu - čekajući svog Godoa u liku članstva u EU - i strepeti kada će biti otvorena i smazana! Zato se kao alternative koje treba preferirati u odnosu na postojeće stanje nameću promptno učlanjenje u Evropsku Uniju (što sa njenog stanovišta nije realno) ili terminska neutralnost!

Ovo vredi naglasiti u kontekstu najnovijih najava o pregovaračkoj trojci – SAD, EU, Ruska Federacija – gde poziciju „medijalnog glasača“ zauzima upravo Evropska Unija. No, pošto je i ona sama konglomerat, treba je pažljivo stratifikovati i diplomatski obrađivati na dva koloseka: sekvencijalno i celovito. (Primetne su rezerve u Španiji, Grčkoj, na Kipru, u Rumuniji, Slovačkoj... Podsetimo se pitanja Katalonije i Baskije, Severnog Kipra, Moldavije, mađarske manjine u Slovačkoj...)

Nemačka – koja geografski, ekonomski i politički zauzima središnju poziciju u EU i Evropi uopšte – dala je svog diplomatu Volfganga Išingera da u pregovaračkoj trojci Kontakt grupe predstavlja Evropsku Uniju. Tako su se u pregovaračkoj trojci našli diplomati iz tri zemlje oko koje se vrte svi ključni strateški spoljnopolitički pogledi iz Srbije, zvanični i nezvanični. To su orijentacija na SAD, orijentacija na Evropsku Uniju, orijentacija na Rusiju i Istok, te modifikovana neoevroazijska ideja, to jest istovremena orijentacija na Rusiju i Nemačku (neki veruju i Francusku), ne isključujući ni EU u celini. Ova poslednja opcija je koliko interesantna toliko i komplikovana. Ona u relativnom pogledu mnogo više zavisi od drugih, nego od Srbije. Pogledajmo samo najnoviji američko-natovski plan o postavljanju raketnog štita u Poljskoj i Češkoj – nije li to umetanje svojevrsnog kordona između Nemačke i Rusije?

Što se tiče SAD, očevidno je da one nisu ono što su bile 1999. i 2000. godine. Da upotrebimo sofistikovanu politikološku frazu: SAD su u fazi prenaprezanja svojih snaga . Međutim, ova supersila i dalje preti ističući da je ona donela odluku o nezavisnosti. Štaviše, da je ona Albancima na Kosovu obećala nezavisnost. Interesantno: kao da je to neka američka svojina podložna pravnom poslu – poklonu. I zar je moguće da će SAD ići na razbijanje čitavog sistema Ujedinjenih nacija, mira i kakve-takve stabilnosti u regionu? I to u regionu koji ni američki političari ne mogu tačno da lociraju na geografskoj karti, a kamoli građani SAD. Ali, eto, to je posledica takozvane globalne spoljne politike SAD, do koje se stiglo uglavnom kroz ratove i vojne intervencije, međunarodne finansije i holivudsko-masmedijske manipulacije.

Ahtisarijev plan je proglašen mrtvim. Njegova kancelarija i on nastavljaju, međutim, neku vrstu hibernacije. On i njegov plan doživeli su zaslužen udar i sada nisu na stolu. Teoretski, moguće je da Ahtisarijev plan „vaskrsne“ u slučaju propasti nove runde pregovora, a u kontekstu mogućih unilateralnih „priznanja“ nezavisnosti Kosova i Metohije.

U vezi sa pokušajima da se statusno pitanje izmesti iz Saveta bezbednosti, austrijski kancelar Alfred Guzenbauer – od ranije poznat po paralelnim razgovorima sa tadašnjim savetnikom predsednika Republike Vukom Jeremićem, zbog čega je Leon Kojen napustio pregovarački tim – ocenio je da rešenje bez UN, kakvo mogu zamisliti SAD, nije nikakva solucija, ukazujući da je sve što je izvan UN jednostran i opasan korak (prema Tanjugovoj interpretaciji Guzenbauerovog intervjua datog bečkom dnevniku Kurir , koju je 27. jula 2007. objavila beogradska Pravda). U istom broju i u istoj rubrici Pravda prenosi izjavu dr Slobodana Samardžića, ministra za Kosovo i Metohiju, da „Kontakt grupa nije preuzela nadležnosti od SB (Saveta bezbednosti – Ž. N. M.) već prosto pruža uslugu prilikom rešavanja pitanja budućeg statusa KiM (Kosova i Metohije – Ž. N. M. )“.

Nažalost, u međuvremenu je šef Unmika Joakim Riker doneo je odluku o privremenoj zabrani povratka imovine Srbima. Nameće se neprijatna analogija sa potezom austrougarskog đaka Josipa Broza Tita, koji je posle Drugog svetskog rata zabranio povratak prognanih i izbeglih Srba na područje Kosova i Metohije.

Kao i 1999. – kada je NATO „morao“ da nas mučki nabombarduje radi svog „kredibiliteta“ – tako i sada čujemo najave da bi statusno pitanje Kosova i Metohije trebalo raspraviti do nekakvog samita NATO. Ko je taj NATO da bi se časovnik međunarodnih razgovora navijao po njegovom nahođenju i radi njegovog imidža? Zbog toga – i mase drugih razloga – Srbija jasno treba da podvuče da nije članica NATO i da ne misli da pokuca na ta vrata, pogotovo ako NATO nastavi da čereči i razbija državu Srbiju! Naši političari jasno treba da naprave fenomenalno važnu distinkciju između evropskih i evroatlantskih integracija! Ako to ne učine, neko drugi treba da objasni zvaničnicima NATO da ne treba da budu u zabludi: šta god pričali političari, narod na nekom budućem referendumu najverovatnije neće podržati člansto Srbije u NATO! Neće tu pomoći ni naručena i frizirana istraživanja javnog mnjenja; ni lukavo upotrebljavanje čas „evropskih integracija“, čas „evroatlantskih integracija“. Posebno je suludo pristati na to da naši vojnici učestvuju u operacijama NATO po muslimanskim zemljama – izazivajući moguću osvetu - a da SAD i NATO prave kompenzaciju i demonstraciju kako nisu protiv islamskog sveta tako što će Šiptarima da daruju nezavisnost, čereče Srbiju i ugrožavaju Republiku Srpsku! Baš „lepo“ partnerstvo! Osim toga, kontradiktorno je zalagati se za međunarodno pravo i sistem Ujedinjenih nacija, a sutra učestvovati u intervencijama i misijama NATO, kao regionalne vojno-političke organizacije koja često deluje izvan međunarodnog prava i UN, ili forme radi a posteriori izdejstvuje odluku Saveta bezbednosti koja joj odgovara.

Što se tiče ostalih, a naročito nekih bivših jugoslovenskih republika, razvija se teza kako bi nezavisnost Kosova bila logičan dovršetak procesa raspada Jugoslavije. Ako se dobro sećamo, slično je govoreno i kada je Crna Gora bila u pitanju. Nema sumnje da bi u tom slučaju sledeći korak bila priča o Vojvodini, u kojoj bi po analogiji sa Kosovom opet trebalo „dovršavati“ proces raspada Jugoslavije, koja odavno ne postoji. Od „nedovršene države“ stigosmo do „nedovršenog raspada“ – i to u epohi integracija! Tako je ta Jugoslavija austrougarski virus koji i posle smrti Jugoslavije deluje na razboljevanju i potencijalnom razbijanju Srbije! (2) Žalosno, ali Jelko Kacin izjavljuje da je on izvestilac EU za „užu Srbiju“, dok na bilateralnom planu delegacija Slovenije odlazi u posetu pokrajinskoj vladi Vojvodine kako bi tamo razmatrala problem izrazito nerecipročnog nastupa srpskih preduzeća na slovenačkom tržištu, u odnosu na ekspanzivan nastup slovenačkih preduzeća na srpskom tržištu. Zar nije osnovni red da se takvi razgovori najpre obave u Beogradu?

Kontroverzno je – u najmanju ruku – i pitanje Sporazuma o jedinstvenoj zoni slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi (CEFTA) – naime, Unmik je u ime Kosova podneo Hrvatskoj – kao depozitaru – instrumente o ratifikaciji, o čemu piše Pravda u tekstu pod naslovom „CEFTA ZGAZILA Rezoluciju 1244“.

Setimo se i vulgarno-trgovačkih ponuda tipa „dajte Kosovo za brz ulazak u EU“. Ipak, stvar se u praksi svodi na stroge uslove i kratke rokove kada je u pitanju Kosovo i Metohija, a nejasne uslove i duge (i neizvesne) rokove kada je u pitanju „evropska perspektiva“ Srbije. Evropi se prosto ne žuri da istinski pruži ruku Srbiji, ali joj se – u maniru fukojamnog endizma – žuri da području Kosova i Metohije dodeli status. Sociolozi kažu: društveni status određuje društvenu ulogu. Ako je to primenljivo i na društva organizovana u države i njihove međunarodne odnose, pitamo se kakvu to ulogu Kosovu i Metohiji predviđaju i(li) projektuju oni koji su toliko pregnuli da po svaku cenu isposluju status u vidu pune nezavisnosti?

Listajući stare novine možemo se podsetiti vrlo indikativnih nalaza zapadnih analitičara. Tako, Blic u broju od 21. septembra 2006. donosi tekst: “Danijel Server , ekspert za Balkan: ‘Bolje da radikali izgube Kosovo'”. Glavne teze ovog eksperta za Balkan američkog Instituta za mir, iznete pred članovima Komiteta za međunarodne odnose američkog Kongresa, bile su:

-Međunarodnoj zajednici bilo bi mnogo lakše da reši pitanje Kosova s radikalima na vlasti jer tada niko ne bi mogao da očekuje od kosovskih Albanaca da ostanu u zajedničkoj državi sa Srbijom;

-za srpsku demokratiju bi bilo mnogo bolje ako bi se radikalima prepustila odgovornost za gubitak Kosova nego da se to pripiše demokratičnijim političkim snagama.

“Kontroverznu ideju o radikalima kao poželjnoj stranci za sastavljanje nove srpske vlade Server je objasnio govoreći o strategiji srpske vlade u rešavanju problema Kosova koju je on opisao kao “tri D”: odlaganje ( delay ), podela ( division) i odvraćanje pažnje (distraction )”.

A pod naslovom “Albanci neće dogovor”, Kurir u broju od 25. jula 2006. piše: “Kosovski premijer Agim Čeku je naglasio da ‘Kosovo već funkcioniše kao demokratska država i da je potrebno još samo formalno pravno priznanje nezavisnosti.” Dakle, upravo ono na šta smo ukazivali u više autorskih tekstova: zakonomernost (u geopolitičkoj scenaristici i međunarodnim odnosima oslobođenim “stega” međunarodnog prava) u pogledu prerastanja fakticiteta u legalitet!

Nešto bi još u analitičkom pogledu trebalo dodati, kada je u pitanju dijalektika unutrašnje i spoljne politike. Kao god što smo sa formiranjem aktuelne vlade maksimalno otezali, ne žuri se zvaničnicima Srbije ni sa raspisivanjem predsedničkih i lokalnih izbora. Možda će, kažu, to biti tek u martu sledeće godine. Slučajno ili namerno, poklapa se to sa Busekovom najavom da bi statusno pitanje trebalo da bude određeno do samita NATO u martu.

Partijsko-politička logika pogodnog trenutka, pak, govori da bi kandidatu vladajuće koalicije na predsedničkim izborima odgovaralo da izbori budu negde u oktobru, kako bi se eksploatisao relativan uspeh u jednoj deonici diplomatsko-političke borbe za Kosovo i Metohiju. Time bi, suprotno budžetskoj i uopšte ekonomskoj logici predsednički i lokalni izbori mogli biti vremenski razdvojeni.

Istovremeno, zvaničnici Unmik najavljuju raspisivanje izbora na području Kosova i Metohije krajem avgusta ili početkom septembra, dok šiptarski političari – ako njihov san ne bude potpuno ostvaren - najavljuju jednostrane poteze u novembru. Takozvani demokratski izbori, dakle, postaju više od „jedine zabave u gradu“; oni su deo velike geopolitičko-diplomatske igre!

Fusnote:

1. Pojam «Šiptari» ovde nema nikakvu degradirajuću ili diskriminišuću funkciju, već čisto deskriptivnu. On prosto zamenjuje političko-korektni, ali preglomazni izraz: «pripadnici albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji». U tom smislu molimo da se ovaj izraz isključivo tako razume.

2. Na primer, očituje se to i kroz „večno vraćanje istog“ kada je konfederalizam u pitanju.