Mehdi Huseni

* Kosovo je uz pomoć SAD dobilo nezavisnost, to jest odvojilo se od kolonijalističke Srbije, i zbog toga njegovi albanski lideri ni iz kakvog razloga ne treba da dozvole Srbiji da se ni na jedan trenutak meša u unutrašnja pitanja Republike Kosovo.

* Sada, Kosovu ne preti opasnost samo od Srbije i njenih saveznika, već i od gladi i velikog siromaštva svojih građana (blizu 50%).

* Stoga, politički „upravljači“ Kosova treba da što je pre moguće reše ekonomske i socijalne probleme građana Kosova, suprotno u kratkom vremenskom periodu može doći do revolta, sa protestima i različitim štrajkovima siromašnog sloja, koji je i posle završetka rata (1999.) ostao bez normalnih uslova za život, kao uzrok siromaštva i ekonomske i socijalne bede.

Politički problem (1)

Još od 10. juna 1999. godine kada je Kosovo stavljeno pod međunarodni mirovni protektorat (UNMIK+KFOR) i do 17.02.1008., Beograd je na Kosovu organizovao i održao nekoliko parlamentarnih i predsedničkih izbora na kojima su glasali članovi srpske manjine. Međutim, to je jedna od fatalnih serijskih grešaka vlada Kosova i UNMIK-a jer su punih deset godina na nezakonit način dozvoljavali Srbiji da se na Kosovu meša sa svojim tajnim i paralelnim institucijama. Dokaz za ovo i danas je, nažalost, slučaj Mitrovice podeljene na dva dela kao i organizovanje i formiranje zajednica srpskih enklava na Kosovu, itd.

Da nisu bili dozvoljeni izbori, kao i da nije bilo desetogodišnje saradnje sa Srbijom, severni deo Mitrovice danas ne bi imao status kao „grčki Kipar“, već bi, kao i svi ostali delovi Kosova, bio pod nadležnošću i administracijom UNMIK-a i fiktivne Vlade Kosova, koja do danas nije bila u stanju da sa UNMIK-om reši postojeći problem na severu Mitrovice.

Da ne bi ponavljala ranije apsurdne političke greške sa kojima bi mogla da bude na dobitku samo kolonijalistička i hegemonistička politika Srbije, Priština treba da reaguje svim pravnim i dozvoljenim institucionalnim sredstvima, i da ne dozvoli nikakve parlamentarne izbore Srbije na Kosovu, jer će oni opravdati kolonijalni suverenitet državne vlasti Srbije na Kosovu.

Pokušaji Vlade Srbije da organizuje parlamentarne izbore na Kosovu se mogu ne drugačije razumeti i okvalifikovati osim kao direktno mešanje u unutrašnja pitanja Republike Kosovo. Ako se i dogodi takav „cirkus“, to bi značilo da se „upravljači“ Kosova slažu sa svim prljavim, neistorijskim, antipravnim, antialbanskim kritikama okupacione, kolonijalističke, velikosrpske politike u vezi sa anti-nezavisnošću Kosova, tražeći liderima Srbije oproštaj jer je Kosovo „greškom“, bez da je „uopšte pitalo“, bez „saglasnosti“ Srbije, proglasilo svoju nezavisnost.

Ako Vlada Kosova i UNMIK dopuste parlamentarne izbore Srbije na Kosovu, onda će pod znakom pitanja biti legitimnost Vlade i Parlamenta Kosova. U tom slučaju, Srbija će pred svetom „opravdati svoje suvereno pravo“ nad Kosovom.

Ekonomski problem (2)

Država koja nema ekonomiju ne može da ima ni dugoročnu i stabilnu politiku. Jednom narodu (više od 50%) je uskraćeno pravo na rad i odbačen je na ulicu (bez neophodne hrane, odeće, krova nad glavom, vode za piće, električne energije, bez potrebne zdravstvene i socijalne pomoći, itd), što znači da taj narod ne uživa ni u kakvoj slobodi, jednakosti, demokratiji niti principima svoje države. Obezbeđivanje posla je prirodno ljudsko pravo.

Potcenjivanje više od polovine siromašnog stanovništva Kosova je u suprotnosti ne samo sa unutrašnjim zakonima dosadašnjih vlada Kosova (1999-2008), nego i sa zakonima međunarodne zajednice, jer je prekršeno pravo kao i osnovne vrednosti: sloboda, jednakost, bezbednost, red, pravda, dobrobit.

Vreme će dokazati da oni koji „stvaraju politiku“ i iskorišćavaju siromašne slojeve (ne radničku klasu, jer ona kao takva više ne postoji, jer je posle „ekonomsko-demokratskih reformi“ odbačena na ulicu kao „nepotrebna“ za „nove standarde“; Radnička klasa ne postoji već 20 godina, ne zove se više radnička klasa, nego sirotinjska) na Kosovu, i šire, nemaju veze ni sa politikom, ni sa demokratijom, ni sa ekonomijom (osim sa krađama, organizovanim kriminalom i sa nezakonitim bogaćenjem), jer ni nekada, ni danas, ni sutra država koja nema svoju ekonomiju, ne može da ima ni svoju politiku. To znači, nema politike bez ekonomije.

Međutim, ekonomija jedne države ne može da se razvija, niti da napreduje, ako tu državu predvode politički diletanti, prevaranti, špekulanti i eksploatatori, koji zbog svojih karijerističkih interesa (da bi ostali što duže na vlasti, i da bi se što više obogatili iskorišćavajući narod), imaju za cilj da potpuno svesno unište opšti interes naroda i države.

Međutim, albanski „politički kulaci“, mladi i stari, trebalo bi da proračunaju da njihov „medeni mesec“ neće trajati još 20 godina, kao što je trajao prošle dve decenije (1990-2008), već će biti mnogo kraći, kao posledica novih kriza i ratova (za hleb i za egzistenciju), jer je više od 100 miliona ljudi u životnoj opasnosti zbog nedostatka hrane i zbog njenog poskupljenja. Po statistikama MMF-a i Svetske banke, samo „poslednje tri godine je cena pšenice skočila za 181%, pirinča za 75%, dok je hrana u celini poskupela 83%. To nije prouzrokovalo samo glad stotine miliona ljudi, već je dovelo i do mnogobrojnih mera međunarodnih organizacija za smanjenje siromaštva. U najrizičnijoj grupe se nalazi 73 miliona ljudi u 78 zemalja međunarodne zajednice. Stanje je sada toliko alarmantno da su predstavnici MMF-a i Svetske banke apelovali na ministre finansija svojih država da ne čekaju do održavanja sastanka Grupe 8 u junu, već da svoje finansijske obaveze prema fondu Svetskog programa za hranu Ujedinjenih Nacija ispune do 1. maja. Ovaj hitan zahtev za isplatu pola miliona dolara je potpisao predsednik Svetske banke, Robert Zolcik. Dok je predsednik Međunarodnog monetarnog fonda, Dominik Štraus, naglasio da u konkretnom slučaju nije reč samo o humanitarnom motivu, već da ovaj problem može da prouzrokuje trgovinski disbalans, koji bi mogao da ošteti moderne svetske ekonomije“. (AFP, 14.04.2008).

Politička kasta, koja iskorišćava čitluke, treba da ima u vidu važnu činjenicu da će se, za veoma kratki vremenski period, suočiti sa ozbiljnim ekonomskim i društvenim problemima siromašnog i nezaposlenog naroda (oko 50%). Vladajuća albanska politička kasta se neće izlagati ekonomskoj, političkoj, pravnoj i fizičkoj opasnosti zbog zakona na snazi, već će se izlagati katastrofalnom bankrotu (kao što su 1990 godine, pre svega iz ekonomskih razloga, uništeni SSSR i SFRJ kao posledica okončavanja hladnog rata između svetskih sila SAD-SSSR) zbog udara jednog „novog zemljotresa“, ekonomsko-finansijskog, trgovinskog i političkog, koji će se osetiti van Balkana, međutim, srećom, on će zdrobiti i Balkan zajedno sa čitavom Evropom.

Ovakve „tektonske“ pokrete opasne po vladare i one koji iskorišćavaju siromašnu klasu i narod iz različitih zemalja, odavde sa Kosova, a posebno iz etničke Albanije, su sa velikim uznemirenjem i potpuno razložno najavljivali i stručnjaci iz Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke (SB), naglašavajući da ako se ne preduzmu hitne mere za rešavanje aktuelnog ekonomskog i finansijskog problema „na svetu bi uskoro moglo da dođe do gladi i mogućih ratova, jer se u najrizičnijoj grupi u 78 zemalja nalazi 73 miliona ljudi na ivici gladi i siromaštva zbog povećanja cena hrane tokom poslednje tri godine, što bi uskoro moglo da ide u korist gladi, haosu, čak i ratova miliona ljudi“. (AFP, 14.04.2008.)

Ovu istinu treba da imaju u vidu svi oni koji su se na različite načine „ugojili“ i afirmisali prolivenim znojem i krvlju svog naroda (1989-2008) iskorišćavajući ih ekonomski i politički isto kao i velikosrpski okupator i njegovi različiti saveznici.

Vladajuća „aristokratska“ klasa na državnoj vlasti, kao i albanski milioneri, milijarderi, bilioneri, treba da pogledaju šta se to događa van njihovih „dvorišta“ i „kraljevskih palata“, koji vetrovi i oluje počinju da duvaju u njihovim međunarodnim ekonomsko-finansijskim i političkim odnosima, koji će, bez sumnje, „dotaći“ i njihove ekonomske, trgovinske i političke čitluke.

Ako ne bace racionalni pogled radi poboljšanja ekonomskih i finansijskih uslova i životnog standarda siromašnog i nezaposlenog naroda, ubrzo će se suočiti sa nepredviđenom dramom i krizom u siromašnim slojevima, zaboravljenim slojevima albanskog naroda.

Osim političkog problema, autarkične i oligarhijske klase na državnoj vlasti albanskog društva na Balkanu ubrzo će se suočiti i sa revoltom i nemirom iskorišćavanih albanskih klasa.

Glavni razlozi zbog kojih može da dođe do „revolucije“ su glad, siromaštvo, nezaposlenost, različite bolesti, mržnja i ekonomske i političke klasne razlike.

Ove razlike su toliko velike, toliko apsurdne i neprihvatljive, iracionalne, toliko originalne u negativnom antialbanskom smislu i nehumane, da su dovele do stranog režima kao i do srpskoslovenskog osvajačkog režima na etnički albanskoj zemlji.

I još nekoliko meseci i godina, mladi albanski lideri će uživati i „gojiti se“ na račun naroda, povećavajući svoje bogatstvo i kapital, u ime demokratskih reformi i novog patriotizma, što će uskoro i vreme dokazati.

Koliko će trajati njihovo „prijateljstvo“ u „evro-dinarima“, ovaj rok niko ne može da odredi tačno, ali treba proračunati da neće proći mnogo vremena, ne zato što će njih sprečiti zakoni Vlade Kosova, već će ih sa punim pravom „dodirnuti“ gladna i siromašna klasa Kosova, a i suočiće se sa najnovijim „vulkanskim“ ekonomskim i političkim razlikama, koje će zahvatiti najviše 78 država, kao posledica siromaštva i gladi 73 miliona ljudi.

16. april, 2008.

www.shqiperiaebashkuar.org