Ian Bankroft

Najveća nedoumica Evropske Unije

Dok sve veći broj zemalja Evropske unije izražava duboku zabrinutost oko priznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i slanja misije EU kojom bi se, sa ili bez ovlaštenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zamenila misija UN na Kosovu (UNMIK), Evropa mora pod hitno da ponovo proceni na koji način će ove odluke uticati na razvoj zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kako bi ista zadovoljila izazove 21. veka i proširene Unije od 27 članica.

Podržavanje nezavisnosti Kosova nasuprot, kako rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, tako i navedenim ciljevima evropske spoljne politike, samo će oslabiti temelje Zajedničke spoljne i bezbednosne politike.

Stoga je od suštinskog značaja da zajednička spoljna politika Unije ne nastane iz sopstvene unutrašnje političke dinamike, već iz usklađene vizije zasnovane na njenim definišućim principima i praksi. U skladu sa time, Evropa mora potražiti iznutra, no projektovati spolja srž svog političkog identiteta.

Podržavanjem nezavisnosti Kosova, EU se odriče jednog od osnovnih ciljeva Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kao što je iscrtano Sporazumom iz Amsterdama - naime, cilja očuvanja mira i jačanja međunarodne bezbednosti "u skladu sa principima Povelje Ujedinjenih nacija, kao i principom Završnog akta iz Helsinkija i ciljevima Pariške povelje, uključujući i one o spoljnim granicama".

Neuvažavanje osnovnih principa i normi međunarodnog prava potkopava same temelje Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Stavljajući interese pojedinačnih zemalja članica, ili njihovih koalicija, ispred svojih zajedničkih principa, Unija ugrožava pažljivo stvorenu usklađenost sopstvene Zajedničke spoljne i bezbednosne politike, slabeći time sopstvenu sposobnost za donošenjem budućih spoljno-političkih odluka.

U vezi sa ciljem "jačanja bezbednosti Unije na sve načine" - drugim, među pet osnovnih ciljeva Zajedničke spoljne i bezbednosne politike - argument da se odlaganjem odluke o statusu podstiče dalja nestabilnost naprosto previđa posledice nezavisnosti Kosova. Kršenjem udvojenih pojmova suverenosti i teritorijalne celovitosti, samo će se ugroziti sposobnost Evrope da se suoči sa pitanjima samo-opredeljenja i reintegracije negde drugde.

Podržavanje jednostranog proglašenja nezavisnosti će zamrznuti ili pogoršati druge sukobe unutar, kao i izvan sve širih granica EU. Evropska perspektiva zapadnog Balkana će se zakomplikovati odbijanjem Srbije, Bosne i Hercegovine i nekoliko zemalja članica EU da priznaju Kosovo. Kipar će biti u teškom položaju da izađe na kraj sa implikacijama nezavisnosti Kosova po njegov nepriznati deo, Tursku Republiku Severni Kipar, dok će se neposredne posledice osetiti i u susednima Gruziji i Moldaviji, novima među zemljama koje streme ka članstvu u EU. Kosovo nije jedinstven slučaj i taj presedan neće biti zaustavljen opetovanjima ovakve vrste.

One zemlje članice Evropske unije koje provizorno podržavaju nezavisnost Kosova čine to na osnovi Ahtisarijevog plana i njegove implementacije. Propisivanjem nezavisnosti, iako "nadzirane", kao rešenja, ovaj plan nije ostao dosledan rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i povučen je pred otvorenim protivljenjem Rusije. Uprkos tome, EU je nastavila sa pripremama za slanje svoje misije koja će implementirati Ahtisarijev plan.

Međutim, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, svaka misija EU naći će se u amanetu kosovske Vlade, i samim time, biće lišena formalne izvršne vlasti. Kao posledica toga, međunarodna uprava neće biti u stanju da obezbedi odgovarajuću zaštitu manjinskih prava. Uprkos tome što Ahtisarijev predlog zahteva povećanje sredstava za budžete opština sa većinskim srpskim stanovništvom, kosovska Vlada nastavlja sa daljim rezanjem. Slične redukcije takođe su izvršene u godišnjem budžetu predviđenom za povratnike, što je dodatno oslabilo položaj ne-albanskog stanovništva u pokrajini. Neuspeh UNMIK-ove politike "standarda pre statusa" pokazuje da će neovlašteno nadgledanje kosovske nezavisnosti učiniti sasvim malo da "razvije i učvrsti demokratiju i pravo zakona", kao i da osigura "uvažavanja ljudskih prava i osnovnih sloboda" - trećeg osnovnog cilja Zajedničke spoljne i bezbednosne politike.

Glas i efikasnost EU u međunarodnim odnosima proizilazi iz njene integrisane suverenosti, jednodušnog donošenja odluka i instrumenata "meke političke moći".U vezi sa Kosovom, jedinstven položaj EU u odnosima i sa Sjedinjenim Državama, kao i sa Rusijom, daje joj moć da rešenja ostvari kroz pregovore, čija se osnova nalazi u onim integrativnim inovacijama po pitanjima suverenosti i autonomije koje su doprinele samom nastanku EU. Upravo Evropa poseduje sposobnost da transformiše i ublaži dinamiku sukoba kroz kombinaciju pregovora i partnerskog odnosa - uključujući saradnju u razvoju, pružanje spoljne pomoći, trgovačke odnose i instrumente socijalne politike - što čini osnovu za trajni mir i stabilnost širom zapadnog Balkana.

Da bi Evropa osigurala da će se "njen glas čuti u svetskim odnosima", ona mora ostati privržena sistemu UN i principima međunarodnog prava. EU se neće definisati kao globalni igrač delujući odlučno kroz "konstruktivnu uzdržanost" u podržavanju čina kojim se krše međunarodni pravni standardi, već artikulisanjem i projektovanjem evropskih principa i prakse, uključujući i privrženost složenim, višestrukim slojevima zajedničke i ograničene suverenosti, kako bi time prevazišla rasparčavanje i podelu. U tom se pogledu stav EU o Kosovu pokazao neuspešnim.

Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU trebala bi biti upravo to - politka zasnovana na zajedničkim ciljevima, te praćena u skladu sa sistemom Ujedinjenih nacija i međunarodnim pravom. Evropa, u tome slučaju, mora odmah potvrditi da se rešenja za status Kosova nalaze u konstruktivnom dijalogu zasnovanom na navedenim ciljevima evropske spoljne politike i rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Pravi je trenutak da Evropa obezbedi istinsko vođstvo nad Kosovom.