Bogdana Koljević

Nakon završetka poslednje sednice SB UN o Kosovu, izveštaja Joakima Rikera prema kojem je Kosovo ispunilo glavne standarde i iskaza „da su kosovske institucije stoga spremne za naredni korak“, kao i brojnih rasprava između ruskih i američkih zvaničnika i izjava evropskih, jasno je da je na delu dalja razrada i forsiranje opasne ideje kosovske nezavisnosti. Činjenica da vodeće evropske zemlje, poput Francuske, Nemačke i Velike Britanije, po svemu sudeći nisu uspele da odole pritisku SAD da u narednim mesecima južnu srpsku pokrajinu protivpravno priznaju kao nezavisnu državu već sada pokazuje da upravo posledice takve „evropske odluke“ ne samo da neće doprineti miru i stabilnosti u Srbiji i regionu već će ih najdirektnije ugroziti. Reč je o logičnom sledu, budući da svako kršenje međunarodnog prava eo ipso otvara put vladavini neprava, političkog haosa i opšte nestabilnosti, zbog čega politika sile i „prava jačeg“ kroz istoriju nikada nije ni mogla naći racionalno opravdanje i legitimitet.

To je jedan od razloga zbog kojeg se pitanja evropskih integracija i statusa Kosova u Srbiji ne mogu razdvojiti, s obzirom na to da je Evropska unija – iako nije subjekt koji kao takav može priznati nezavisnu državu već to čine države pojedinačno – upravo ta koja u previđenom scenariju na Kosovo treba da, prema ideji iz već odbačenog Ahtisarijevog plana, pošalje civilnu misiju protivno Povelji UN i bez odluke o novoj rezoluciji SB UN, kršeći na taj način i važeću Rezoluciju 1244. To bi bila akcija tzv. koordinisane nezavisnosti, u kojoj bi jednostrano proglašenje nezavisnosti sledilo kada misija već bude spremna. Potpredsednik američkog Instituta za mir Danijel Server nedavno je otklonio svaku dilemu, potvrdivši da je u ovom slučaju reč o zajedničkoj viziji SAD i EU , i da one „ moraju koristiti snažnu silu “ (kurziv B.K.) da bi „upozorili Srbiju“ da Kosovo mora postati nezavisno. (1) (Istom prilikom, Server je izričito potvrdio izjavu Dmitrija Rogozina da SAD nastoje da izraze svoje prijateljstvo prema islamu preko Kosova, što je jedan u nizu razloga za američku poziciju, dok Bondstil, pozicioniranje NATO i moguće pripremanje terena za rušenje važećih međunarodnih institucija nesumnjivo predstavljaju još važnije razloge.)

Poslednjih nedelja preporuke da je Srbiji potrebno pretiti silom dolaze ne samo od pojedinih zapadnih već i od albanskih analitičara sa Kosova u vidu mnoštva članaka u kojima se insistira na tome da se Srbi moraju upozoriti zbog nastanka eventualnih nemira i ugrožavanja bezbednosti, i već se plasira opasna teza da je pravi srpski cilj podela pokrajine, što za posledicu može imati nove nemire i sukobe u regionu, kao i da je ovakvo rešenje eksplicitno ili implicitno podržano od pojedinih aktera u međunarodnoj zajednici (poput Italije koja se založila za status Kosova po ugledu na Trst, ili Slovenije koja se nije kategorično usprotivila podeli). (2)

Ovakvi duboko paradoksalni navodi, apsurdne i smešne sofisterije, ne bi – baš kao ni „upozorenja“ najpristrasnijih zapadnih stručnjaka – zavređivali ni najmanju pažnju kada istovremeno ne bi svedočili o mnoštvu potencijalnosti vezanih za tok događaja narednih meseci. Jedna od ovih potencijalnosti tiče se izvrtanja osnovnih činjenica, budući da se tokom celokupnog pregovaračkog procesa Srbija najodlučnije i sasvim jedinstveno zalagala za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Upravo polazeći od pretpostavki državne celovitosti – kao što bi to činila svaka normalna demokratska pravno uređena država – Srbija je tokom pregovaračkog procesa predlagala najrazličitije konkretne modele za ostvarenje suštinske autonomije za Kosovo u Srbiji. Štaviše, Srbija je i dalje izričita u pogledu toga da ni proglašenje jednostrane nezavisnosti – koje je u ovom trenutku realna pretnja – ni eventualna priznanja takve kvazidržavne tvorevine od strane velikih zapadnih sila, ništa ne menjaju na stvari, tj. da Kosovo i Metohija i dalje u celini ostaju deo Srbije.

To je smisao poštovanja Ustava Srbije, osnovnih normi međunarodnog prava i odbrane demokratskog poretka kao preduslova državne stabilnosti, što je potvrđeno i najnovijim usvajanjem Akcionog plana u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine. A da Kosovo i Metohija ne samo de jure već u jednoj meri ni de facto nisu i ne mogu biti nezavisna država proizilazi kako iz činjenice da će novonastala situacija bez definisanja (i bez mogućnosti definisanja) konačnog političko-pravnog statusa nove tvorevine, sa eventualnom neodređenom misijom EU, znatno više nalikovati nefunkcionalnom entitetu sa međunarodnim protektoratom, nego samostalnoj državi – tako i iz činjenice da je srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji u velikoj većini opredeljeno za ostanak u pokrajini, tj. za ostanak u državi Srbiji . (3)

Odluka o slanju evropske misije na Kosovo – za koju još nije izvesno da će biti doneta kako zbog protivljenja pojedinih država članica, tako zbog činjenica da bi Evropska unija time prekršila i sopstveni ugovor o EU, kao i Ugovor o osnivanju EZ – značila bi ne samo da je Unija promenila politiku prema Srbiji, već i da je spremna da dovede u pitanje i sopstvene pretpostavke i vrednosti, otvarajući prostor za destabilizaciju celokupnog regiona, ali i legitimaciju stanja pravnog vakuuma. A činjenica da bi Srbi na Kosovu u toj situaciji objavili da i dalje žive u Srbiji ne bi značila – kao što se (pre)često pretpostavlja – podelu pokrajine, već uspostavljanje novog zamrznutog konflikta.

U tom smislu, jedan od osnovnih paradoksa politike sile upravo je njena nedelotvornost. Budući da se nalazi s druge strane prava, ona ne može stvoriti nezavisno Kosovo, baš kao ni neku novu podelu južne srpske pokrajine. Samo naizgled paradoksalno: moguće sprovođenje politike sile na Kosovu u 2008. može stvoriti samo situaciju nelegalnog međunarodnog protektorata, zone anomije i neodređenog vanrednog stanja. Ali i opštu regionalnu destabilizaciju, čije posledice mogu biti gotovo nesagledive i dugoročne.

Fusnote:

1. Server, D. „Isterivanje poslednjih balkanskih duhova“, Danas, 10. 1. 2008. U istom članku autor ponavlja tezu M. Abramovica koja izjednačava status pokrajine i status republike i pitanje Kosova stavlja u kontekst „ratova iz devedesetih“, što čini i D. Rupel u objašnjenju da „Kosovo ima pravo na opredeljenje baš kao što je imala Slovenija koja je proglasila nezavisnost 1991.“ Videti The New York Times , 12. 1. 2008. Ovi stavovi u potpunosti se podudaraju sa stavovima H. Tačija da se sada rešava „poslednje otvoreno pitanje u procesu raspada bivše Jugoslavije“ (VOA, 17. 1. 2008).

2. Zejnaj, A., “Evropsko rešenje – ponovna zavisnost”, Telegrafi , Priština, 7. 1. 2008. Takođe Breznica, B., “Bezbednosni izazovi uoči rešenja političkog statusa Kosova”, Kosova sot , Priština, 5. 1. 2008, Murtaj. N., Kosova e lire , Priština, 4. 1. 2008, Palokaj. A., “Kosovo se deli – ima li neko scenario da spreči podelu i rat”, Koha ditore , Priština, 7. 1. 2008. i Idrizi N., “Ne standardima za podelu” Inforpress , Priština, 3. 1. 2008.

3. Videti istraživanje Agencije „Media Adria“ na http://www.nspm.org.yu/MBI/Istrazivanjekim2008_files/frame.htm