Express, 06.06.2008.

Aljbin Kurti

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, sever Kosova je postao nezavisniji od Kosova. Uprkos tome, nije se i formalno pripojio Srbiji. Srpski lideri sa severa nisu proglasili ni nezavisnost ni ujedinjenje sa Srbijom posle 17. februara. Svi Albanci koji su pre 17. februara sumnjali u promene koje će doneti nezavisnost, trebalo bi da se suoče sa dve „sigurne“ perspektive. Prva je da će Srbi južno od Ibra otići. I druga, da će Srbi na severu proglasiti nezavisnost ili ujedinjenje sa Srbijom (međutim njih niko neće priznati). Ni jedna od ovih perspektiva se nije ispunila upravo zato što se ne razume veza između njih. Ako bi sever proglasio ujedinjenje sa Srbijom, tada bi samo Srbi iz drugih delova Kosova mogli da razmisle o svom odlasku sa Kosova. Međutim, Srbija u svakom slučaju ima druge planove. Srbija ne želi teritorijalnu podelu (za sada) već samo funkcionalnu podelu. Njeni apetiti za teritorijom su mnogo veći od teritorije koju trenutno kontrolišu njene strukture. Sadašnji politički sistem (sa UNMIK-om koji toleriše i Vladom Kosova koja je poslušna) joj obećava mnogo više teritorije.

Srpski zahtevi za teritorijom na Kosovu ne završavaju se sa severom Kosova već tu samo počinju. Sve dok Srbija na severu organizuje bučne kriminalne nemire, u drugim delovima Kosova organizovaće tihe nemire.

U Novom Badovcu je odavno počela izgradnja 70 kuća za Srbe koji nikada ranije nisu bili tu. Vlada Srbije je u okviru svog programa za investiranje na Kosovu za 2008. godinu izdvojila 78.750.000 dinara za ove kuće. Sigurno da nije bilo razloga za izgradnju kuća u Novom Badovcu. Beograd gradi nove kuće jer želi da poveže srpske seljake iz Gračanice i Artana (bivše Novo Brdo). Na taj način će se Pomoravlje teritorijalno povezati sa selima naseljenim Srbima u centralnom delu Kosova. Za 2008. Srbija je izdvojila i 30 miliona dinara za 18 kuća u selu Berivojce (bivša Kamenica), čime se ne menja samo demografski sastav sela u korist Srba koji čine većinu, već se i gradić Dardanija potpuno opkoljava srpskim selima. (Nije slučajno to što je Dardanija jedina opština sa albanskom većinom u koju od završetka rata ni jednom nije dozvoljen dolazak Kosovskih zaštitnih trupa!). Još 40 miliona dinara je Vlada Srbije odvojila za kolektivne zgrade u selu Budriga kod Gnjilana koje po Ahtisarijevom planu pripada opštini Parteš.

Srbija predviđa da će se 6.500 srpskih porodica vratiti na Kosovu organizovano, kao i 2.000 porodica individualno. Sve u svemu, reč je o oko 35.000 stanovnika koje Srbija planira na pošalje u mesta sa srpskom većinom, u mesta koja će time imati srpsku većinu ili u mesta u kojima će se povratkom obezbediti teritorijalna trajnost enklava. Znači ne šalju ih tamo gde su ranije živeli (uglavnom u gradovima) jer bi na taj način ostali manjina. Srbija, kao što smo uvek znali, koristi Srbe zbog teritorije.

Srbija svoje težnje u Pomoravlju ne izvršava samo da bi što više teritorije bilo naseljeno Srbima. Te težnje su vezane za one dve „sigurne“ perspektive. Srbija je svesna da kada bi se sever Kosova zvanično pridružio Srbiji, ne samo što bi Srbi iz drugih delova Kosova mogli da odu, nego bi i Albanci iz Preševske doline mogli da se pobune. Upravo iz tih razloga, Srbija ne naređuje srpskim liderima sa severa da se i zvanično pripoje Srbiji (nešto što bi možda oni i sami uradili kad bi mogli da razmišljaju svojom glavom). Tokom predstojećih meseci i godina, investiranja Srbije biće skoncentrisana na Pomoravlje i Gračanicu kako bi se Preševska dolina opkolila i izolovala od Kosova. Srpske enklave će pokušati da se spoje kako bi od što više albanskih sela postale enklave. I tim albanskim enklavama preti sudbina Albanaca sa severa Kosova.

Pre neko što Srbija konačno uzme sever, ona želi još jedan sever na jugu Kosova. Ako Srbija sada uzme sever, ostaće joj samo sever, rizikujući čak i gubitak Preševske doline. To je razlog zbog koga se plan srpskog ministra za Kosovo, Slobodana Samardžića, ne zove teritorijalna podela nego funkcionalna podela. Samardžić tvrdi da je Kosovo ujedinjeno na nefunkcionalan način, i kao posledica toga mora da se podeli kako bi postalo funkcionalno.

Istina je suprotna: Kosovo je podeljeno tokom devet posleratnih godina i to je otežalo njegovo funkcionisanje (pored toga što nije slobodno i suvereno). Funkcionalna podela dovodi do institucionalne i administrativne podele Kosova po etničkoj osnovi, omogućavajući Srbiji da otme još više teritorije na Kosovu. Usvajanjem plana o funkcionalnoj podeli, Srbija gradi svog Trojanskog konja unutar Kosova. I, kao u antičkoj legendi, sve to čini nama pred očima! Ali, za razliku od antičke legende, mi znamo da nije reč o bezazlenom poklonu u obliku konja.

Sada kada se bližite kraju ovog teksta, nemojte misliti da je Srbija savršena. Daleko od toga. Problem je u tome što je naša institucionalna politika savršena u svom neznanju, lenjosti i poltronizmu. Postoji mnogo toga što se može učiniti. Osnovni deo rešenja problema Kosova, koji se zove Srbija, nalazi se u Pomoravlju. Tamo ne treba dozvoliti usvajanje Ahtisarijevog plana, ne treba dozvoliti improvizaciju srpskih enklava, ne treba dozvoliti povratak Srba sve dok oni ne pripadaju Republici Kosovo, i posebno ne treba dozvoliti Srbima da se vrate i grade tamo gde nikada pre nisu živeli.

Sa druge strane, ne treba prihvatiti severnu opštinu Kosova i ne treba dozvoliti prodaju Trepče jer su njeno funkcionisanje i kontrola od strane države dobre mogućnosti za razvoj, ali i za integraciju podeljenog grada Mitrovice. Albancima sa severa Kosova treba poboljšati društveno-ekonomske uslove obezbeđujući im radna mesta, obrazovanje, besplatno zdravstvo kao i besplatan prevoz tri puta dnevno ka južnom delu grada i obrnuto. Takođe, treba ispitati mogućnost da se iz svake albanske porodica sa severa, oko 600 koje su još uvek tamo, po jedna osoba zaposli u KPS-u. Albance u Preševskoj dolini treba ohrabriti i pomoći im oko okupljanja, štrajkova i protesta kako bi se ispunili njihovi zahtevi za pohađanje univerziteta na albanskom jeziku i slobodnu upotrebu nacionalne zastave.

Takva politika bi brzo naišla na odobravanje Albanije. Takva politika bi pozitivno uticala i na Albance u Makedoniji koji treba da se ujedine i iskoriste i vaninstitucionalni put: poslednji izbori u Makedoniji su dokazali da Albanci tamo jednostavno nemaju toliko koristi od partijskog pluralizma. Takva politika bi međunarodnim faktorima pokazala da je stabilnost na Balkanu uglavnom na plećima Albanaca. Takva politika bi zaustavila proces krađe zemlje naseljene Albancima, proces koji je započet još 1830. sa dolaskom Obrenovića na čelo Srbije i koji ni dan danas nije okončan...