Miroslav Lazanski

Prvo je morao da položi testove iz engleskog jezika, zatim test SAT, odnosno američku maturu, test TEOFL odnosno test fizičke spreme, medicinski i psihološki test. Test fizičke spreme obuhvata: dizanje na rukama, skok iz mesta, bacanje košarkaške lopte iz klečećeg stava i plivanje u 25 metarskom bazenu 12 puta tamo i natrag. Sve je to uspešno prošao u šta se uverio i američki vojni izaslanik u Beogradu. Inače, avionsku kartu do Wujorka platiće mu vlada SAD, kao što će platiti kartu i na kraju školovanja. Dva puta godišnje karte bi trebalo da mu plaća Ministarstvo odbrane Srbije, mesečni džeparac biće mu isti kao što imaju i američki pitomci i to plaća vlada SAD.
Za njega je to verovatno ostvarenje svih mladalačkih snova, Holivud na vojni način. Jer, Branko Kovačević iz Čestrega kod Zrenjanina biće prvi državljanin Srbije pitomac američke vojne akademije Vest Point. Nekadašnja SFRJ takođe je školovala svoje oficire u SAD, ali to su bili kapetani, ili majori JNA na jednogodišnjem studiranju na generalštabnom koledžu armije SAD u Fort Levenvortu, Kanzas, ili na Ratnom koledžu armije SAD. U Vest Pointu nije bilo kadeta iz Jugoslavije.

Branku Kovačeviću u početku verovatno neće biti lako. Dolazi iz Srbije, a u svečanoj sali akademije među izloženim zastavama pobedonosnih bitaka američke vojske jeste i bledo-plava zastava „pobedničke kampanje na Kosovu”. A još ako ga u svoj kabinet pozove i pukovnik Majkl Miz, profesor društvenih nauka, koji je dve godine proveo u sastavu Sfor-a u BiH, a u čijem kabinetu vise međunarodne poternice za generalom Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem?
Branko je mlad dečko, ratovi na Balkanu vođeni su dok je on još bio dete i treba mu pustiti da ostvari svoj oficirski san. Jer Vest Point to svakako jeste. Vojna akademija koja je četvrta u rangu svih američkih civilnih univerziteta. Posle Jejla, Harvarda i Berklija...
Bio sam prvi Jugosloven koji je obišao Vest Point u aprilu daleke 1983. godine. Naravno, kao klinac bio sam fasciniran pričama i filmovima o Vest Pointu. I prvo mesto koje sam poželeo da posetim u SAD bio je upravo Vest Point.

Kameno utvrđenje u masivnom gotskom stilu, na zavijutku reke Hadson, odakle se nekada nadgledao put u Kanadu i sprečavao prolaz Englezima ka jugu, nalazi se oko 80 km severno od Wujorka i najstarije je kameno zdanje u SAD. Yordž Vašington nazvao je to mesto najvažnijom strateškom tačkom Amerike. Vest Point, gradić u kojem se od 1802. nalazi Vojna akademija SAD, a između onih 70.000 diplomiranih oficira koji su je do sada završili bili su i Ulis Grant, Robert Li, Dvajt Ajzenhauer, Daglas Mekartur, Yon Peršing, kosmonauti Frenk Borman, Majk Kolins, Edvin Oldrin...
Tog kišnog dana u aprilu 1983. hotel „Tajer” u krugu akademije bio je prepun nekadašnjih pitomaca Vest Pointa. Dedice sa bakama, ali i cele porodice koje su očevi doveli da suprugama i deci pokažu mesto koje daje elitu američkog komandnog kadra, akademiju koja svake godine ima više od 35.000 molbi za prijem. A prima samo 1.000 pitomaca.

Američki vojni mentalitet, razumeti polivalentnu ulogu američke armije, njenu disciplinu i karakter obrazovanja kadrova, način stvaranja budućih lidera u trupi i na bojnom polju, uopšte položaj vojske u društvu, kako razmišlja američki oficir, kako donosi odluku i kako je realizuje u ratu, sve se to najbolje može osetiti upravo u Vest Pointu.
Prva godina školovanja, a zovu ih četvrta klasa. Stomak unutra, grudi napolje, gotovo stalno u stavu mirno. I dok hodaju moraju biti u stavu mirno, u brzom ritmu od 120 koraka u minuti, naravno dok su u krugu akademije. Moraju da presecaju sve krivine dok hodaju, da oštro zaokrenu oko ćoškova zgrada, ustupe desnu stranu puta oficirima i kadetima starijih klasa, moraju da nose kapu čim izađu iz sobe.

Prvih šest nedelja obuke je najteže, a kadeti imaju pravo samo na četiri odgovora:” Da, gospodine.” “Ne, gospodine.” “Nemam izvinjenje, gospodine.” “Gospodine, ja to ne razumem”. Prvih šest meseci pitomac nema nikakva prava, čak ne može da pije koka-kolu već samo vodu. Za prvih šest meseci ima pravo na samo jedan izlazak u grad i jednu šetnju u okolini. Na drugoj godini ima pravo na dva izlaska i jednu šetnju u gradu, na trećoj godini četiri izlaska u toku semestra, plus subota i nedelja do 23.30 sati. Četvrta godina ima pravo na izlazak svaki dan.

Sve je podređeno tome da se na početku školovanja ličnost kadeta potpuno sruši da bi se onda izgradila potpuno nova osoba. Jer, pitomci prve godine su „niko i ništa”.
Ta prva godina je paklena, kadeti čiste zajedničke prostorije, donose veš i poštu starijim klasama kadeta i oglašivači su vremena-minuta. Naime, ispred stroja glasno uzvikuju koliko još ima minuta do zbora:” Gospodine, još je pet minuta do zbora, gospodine još su tri minuta do ručka”. Ne smeju da šetaju glavnom ulicom akademije, niti da idu na ples u „Grent hol”. Kadeti prve godine ne mogu da u sobama imaju radio-aparate, TV, kamere, fotoaparate, magnetofone...

Ne smeju da se druže sa kadetima starije klase, niti da idu na njihove svečanosti. Nema nikakvog druženja, ako su dva kadeta različitih godina bili prijatelji pre ulaska na akademiju Vest Point, ovde to moraju da privremeno zaborave.
Svako intimiziranje šteti poslu, parola je akademije. Kadeti četvrte klase neće biti prepoznati imenom i prezimenom od kadeta starije klase sve dok ne budu unapređeni u treću klasu, i tek tada ih mogu nazvati imenom i nadimkom samo oni sa kojima su bili prijatelji i pre Vest Pointa.

Dok ne završe osnovnu obuku četvrtu klasu niko ne priznaje. Vest Point nije zabava uz učenje, još je manje vojni piknik. Da bi došli do prstena akademije na kraju školovanja, koji simbolizuje da su se večno venčali s akademijom, moraju krvavo da se namuče. Jer, Vest Point daje aristokraciju američkog vojnog establišmenta. Predsednik SAD ima pravo da direktno predloži 12 kandidata za prijem u akademiju, potpredsednik SAD može to isto da učini za šest kandidata. Pod uslovom da prođu sve potrebne testove. Malu prednost pri ulasku na akademiju imaju oni kandidati čiji su preci završili Vest Point.
U Vest Pointu je ukupno 4.000 pitomaca svrstanih u četiri puka. U svakom puku su po dva bataljona, a u svakom bataljonu po četiri čete. Strani kadeti su potpuno integrisani s američkim. Sobe su dvokrevetne ili trokrevetne, i sve su uvek otključane. Kako u Vest Pointu studiraju i devojke, to vrata sobe moraju da budu širom otvorena ako u istoj sobi uče kadet i kadetkinja. Kazna za eventualno intimiziranje kadeta i kadetkinje, ako se uhvate na delu, jeste 12 dana hodanja po pet sati svakog dana pod punom ratnom opremom od 50 kg, sto puta sto metara tamo i natrag. Vest Point je vrlo tradicionalna i konzervativna vojna akademija gde devojka-kadet ako zatrudni gubi pravo na školovanje. Za razliku od Vazduhoplovne vojne akademije u Kolorado Springsu, gde kadetkinje-trudnice mogu da nastave školovanje. No, ako se ustanovi da kadet Vest Pointa za vreme školovanja vara svoju devojku, on može da bude i isključen iz akademije, jer se pretpostavlja „da ako nije lojalan devojci neće biti lojalan ni državi”.
Branko Kovačević će, ako sve bude išlo kako treba, diplomirati na Vest Pointu 31. maja 2012. godine. Promocija je obično prve subote posle tog datuma. Mesec dana pre, Branko će kupiti prsten Akademije. A onda će se vratiti u Srbiju da nastavi vojnu karijeru.

Te 1983. godine kada sam prvi put bio u Vest Pointu primio me je komandant akademije, superintendant, kako zvanično zovu komandanta, general-potpukovnik Viljard Skot. Inače, pre Vest Pointa bio je komandant Prve pešadijske divizije na Havajima. Tada je dolazak pitomaca iz Jugoslavije u Vest Point bila daleka budućnost koju nismo čak ni spomenuli. Skoro 20 godina kasnije, u jesen 2002. godine opet sam bio u Vest Pointu. Slavili su 200 godina postojanja akademije i pozvali me. Primio me je opet komandant, superintendant, general-potpukovnik Viljem Lenoks. Spomenuli smo mogućnost da u akademiju dođu i pitomci iz Srbije. General je čak pokazao i veliku znatiželju za kadete iz Srbije. U svečanoj sali akademije, gde smo malo pili čaj, a malo razgovarali, ugledao sam i onu bledoplavu zastavu o „pobedonosnoj kampanji na Kosovu”. Progutao sam knedlu i odćutao. Bio sam, ipak, gost. Istina, ni domaćini Kosmet nisu ni spomenuli. Te 2002. godine više ih je „žuljala” naša pobeda na svetskom prvenstvu u košarci. U Indijanapolisu. Major Kent Kasela i gospođa Nilu Doršner bili su mi divni domaćini punih pet nezaboravnih dana u Vest Pointu.

Za američku vojsku karakteristični su američki način života i doktrina konflikta, što u velikoj meri određuje i sistem školovanja na vojnoj akademiji Vest Point. U savremenim ratovima, u kojima odluke moraju da se donose u uslovima visokih tenzija izazvanih neprekidnim deficitom potrebnih informacija i vremena, i u stresu zbog događaja, moderan oficir mora da bude pouzdan, visoke mentalne sposobnosti, velike brzine intelektualne reakcije i sposoban da se efikasno i brzo prilagođava svim promenama situacije. Vest Point usmerava tu gustu koncentraciju američke energije, prave mladalačke i avanturističke. Akademija ih zapravo uči da su Amerikanci najveći narod svih vremena i da su pozvani da upravljaju svetom, jer su svi ostali obični šupci. Ovde, verovatno, prvi put saznaju da je rat čisti seks, poput muzike Rolingstonsa, i da pravi muškarac svoju hrabrost može pronaći samo u ratu.
Treba videti Vest Point i shvatiti zašto su kadrovi sa ove akademije najbolje obrazovani oficiri oružanih snaga SAD, zašto je za Amerikance rat strast, a jedina stvar koju oni ne znaju u ratu jeste kada treba stati. Naime, oni će razoriti svaku zemlju, ako misle da će je time spasiti.
Srbija, dakle, dobija svog prvog oficira i džentlmena.
Sretno, Branko Kovačeviću!


Miroslav Lazanski