Milena Miletić

Gde su granice neutralnosti

U članu 6 Rezolucije Skupštine Srbije definiše se vojna neutralnost zemlje, ali ostaje pitanje gde su njene granice i kako će naša vojska sarađivati u budućnosti sa NATO, Rusijom i drugim organizacijama

Suočena sa spremnošću većeg broja zapadnih zemalja i članica NATO na nezavisnost Kosmeta, Srbija je odlučila da joj, bar za sada, članstvo u bilo kom vojnom savezu nije potrebno i proglasila neutralnost prema toj vrsti organizacija. Bar do referenduma o ulasku u NATO. I sve to lepo sročila u član 6 skupštinske Rezolucije o Kosmetu. Ipak, između trenutne neutralnosti prema NATO i ideja da se vojno–politička ravnoteža na Balkanu može uspostaviti i davanjem lokacija Rusiji, na primer, za izgradnju vojnih baza, ogroman je prostor u kome će se domet ovakvog čina meriti rezultatima u borbi za Kosmet, budućnošću sistema odbrane, ali i uticajem na privredu, odnose sa Evropskom unijom i NATO, pa i novim silama, ili regionalnim organizacijama kao što je Crnomorska inicijativa.

Još nema odgovora na pitanje kakve ćemo konkretne koristi ili štete imati od pokušaja da budemo vojno neutralni. Za sada je sigurno samo da se neutralnost još ne može tumačiti kao zaokret prema Rusiji, već kao izvestan zastoj u približavanju atlantskoj alijansi. “Srbija je načinila izvestan otklon prema NATO,” kaže za NIN Miljan Filimonović, istraživač saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. “Ali, to još ne znači da pravimo zaokret ka Rusiji. Vojna neutralnost i inače nije priča o srednjem putu negde između Istoka i Zapada. To je pre kupovina predaha u situaciji kada nema lakih niti lepih rešenja.”

Srbija je, dakle, pokušala da uspostavi neku vrstu vojno–političke ravnoteže. Vojnu neutralnost je, kao članica Partnerstva za mir, već imala, a slično su svoj odnos sa NATO rešile i Irska, Finska, Švajcarska, Austrija (ali je zanimljivo da se na neutralnost ne poziva nijedna tranziciona zemlja). Dragan Simić, profesor Fakulteta političkih nauka i direktor Centra za američke studije kaže da je ova delimična neutralnost u trenutku izglasavanja očuvala političko jedinstvo vladajuće koalicije i društva, ali da je ideja dobra samo ukoliko važi za ovo vreme:
“Definitivna odluka o približavanju NATO s jedne, ili nekoj drugoj opciji s druge strane, sada je odložena. Zvuči paradoksalno, ali mi smo prvi put za poslednjih petnaestak godina u prilici da biramo i ona rešenja koja nam odgovaraju.”

Zanimljivo je da neutralnost, kako je u Rezoluciji formulisano, uopšte ne isključuje tesnu bilateralnu saradnju ni sa NATO, niti sa nekom državom pojedinačno. A to je ono što bi u ovoj odluci moglo predstavljati najveći problem, ali i istovremeno najveću prednost.
Vojni poslovi, bilo da je reč o ugovorima za namensku industriju, transformaciji oružanih snaga, mirovnim misijama, geopolitičkom opredeljenju, ili prostom upozorenju na mogućnost vojne intervencije, i dalje spadaju u vrlo visoku politiku, koja ne trpi lutanja. Svakako ne ono što je u poslednjih petnaestak godina bila glavna karakteristika srpske spoljne politike: od nedefinisanog položaja u unipolarnom svetu 90–ih godina prošlog veka, do isključivo jednosmernog kretanja na Zapad nakon petog oktobra 2000. godine. Ili pak traženje prijema u Partnerstvo a potom nedopustivo kašnjenje sa predajom Prezentacionog dokumenta i držanje praznih kancelarija u centrali ove organizacije. Politika upotrebe vojnih argumenata, pogotovu ako se njome pokušava prokrčiti neutralni status ili bolja vojnopolitička ravnoteža, podrazumeva jasnu strategiju sprovođenja, i tačno utvrđene donje i gornje granice ustupaka.

Sve što smo od 2000. godine na ovamo uradili u sistemu odbrane zemlje i ekonomiji, bilo je zasnovano na želji da se izgradi nova, jaka Srbija, a evropske i evroatlantske integracije su bile samo u funkciji ostvarenja te želje. Tako je bilo i sa reformom sistema odbrane, upravljenom prema NATO standardima (brojno stanje oružanih snaga i njihova modernizacija koju može da “izdrži” onih, po NATO–stratezima idealnih 2 odsto od ukupnog državnog budžeta). Za sada, ne treba očekivati da će reforma Vojske krenuti u drugom pravcu. Svaki takav pokušaj bi samo dodatno oslabio naše ionako reducirane oružane snage (sada broje 27.000 pripadnika a njihova modernizacija je tek u začetku). Zato treba ozbiljno razmisliti o onome što su o našoj neutralnosti rekli mnogi naši stručnjaci ali i aktuelni ministar vojni, Dragan Šutanovac, i to odmah po usvajanju pomenute Rezolucije – ništa nije nepromenljivo. Važno je da NATO, koji ima jasan interes u potpunom pokrivanju Balkana, za sada neće smanjivati nivo odnosa sa Srbijom, a ni aktivnosti sa našom Vojskom.

A ta saradnja dostigla je izuzetno visok nivo (vidi okvir o saradnji sa NATO). Stvari su se naročito ubrzale nakon potpisivanja nekoliko sporazuma sa SAD, koji su omogućili čak i školovanje i usavršavanje naših oficira u ovoj zemlji, ali i podizanje opšteg nivoa saradnje na vojno–civilni. Ovde je reč o maniru američke politike da se pojedine zemlje sa kojima SAD ili NATO imaju probleme u odnosima, privlače i tako što će preko razvoja jednog segmenta političkih odnosa podstaći napredak na drugim poljima. Zato je Nacionalna garda Ohaja u septembru prošle godine napravila i nekoliko zanimljivih razgovora sa predstavnicima srpskih ministarstava sporta, energetike, nauke. Uopšte, vojna politika Srbije je do sada bila jedan od terena na kome su se nesumnjiva neslaganja između naše zemlje i zapadnih sila po pitanju teritorijalnog integriteta, brzine i nivoa naših integracija i našeg geopolitičkog opredeljivanja, mogla prevazići. Nema sumnje, ta politika nam je olakšala i da više puta za ovih prvih godinu dana članstva u Partnerstvu za mir proguramo u dokumente NATO one formulacije o Kosmetu koje su nama odgovarale.
Upravo na primeru NATO se vidi u kakvom odnosu stoje vojna politika, neutralnost i ekonomija.

Kao prvo, NATO je tesno povezan sa mnogim regionalnim organizacijama poput Crnomorske inicijative, i ima određeni uticaj na njih. Srbija je jedna od 15 članica ove organizacije, i pre nekoliko meseci je potpisala ugovor o učešću u izgradnji jedne od najvažnijih kopnenih saobraćajnica budućnosti – Crnomorskog puta (“Put argonauta”), koji će povezivati Crnomorski i Kaspijski region sa južnom i centralnom Evropom. Neoprezna politika prema jednoj od dve organizacije mogla bi nas lišiti značajnih ekonomskih i političkih prednosti koje ova saobraćajnica vuče sa sobom.
Zatim, neki dobri ugovori za izvoz namenskih proizvoda u zemlje poput Konga, Iraka, SAD, a u novije vreme i Libije, možda ne bi bili ni mogući, da nije bilo uspostavljanja visokog nivoa saradnje sa ovim savezom, ili njenim predvodnikom, SAD. Godišnji izveštaj o trgovinskom bilansu naše namenske industrije, objavljen u službenim glasilima krajem oktobra, pokazao je da najbolje trgujemo sa SAD, Libijom i Burmom. O stranim investicijama i ceni (ne)ulaska u NATO (pogotovu što je Srbija već okružena zemljama koje su ili članice saveza, ili će to uskoro postati) ne treba ni govoriti.

Kao jednu od ozbiljnijih dilema, stručnjaci navode pitanje da li će uopšte, Srbija potpisati sa NATO i SAD sporazume o bezbednosti informacija. Ovi su dokumenti u našoj javnosti pogrešno predstavljeni kao preveliko otvaranje domaćih tajni za strane oči. Reč je o sporazumima koji definišu tehničke detalje zaštite poverljivih informacija koje se razmenjuju, ali i uslove pod kojima se ta razmena vrši. Ti uslovi ne narušavaju vitalne interese potpisnica, jer same države određuju šta će pustiti u “zajedničku kasu”. Nepotpisivanje ovog sporazuma bi bilo u bezbednosnom smislu vrlo štetno po Srbiju, a moglo bi nam doneti i etiketu zemlje rizične za ulaganja.

Ovo je utoliko važnije zato što Srbija nije poslednjih godina dobro razvijala svoju vojnopolitičku i ekonomsku saradnju sa zemljama i organizacijama koje su u međuvremenu ojačale i dobile status sila (a to je u vaskolikoj ljudskoj istoriji bio najbolji način da se dostigne i odbrani status neutralne države). To su Kina, Indija, Južnoafrička Republika, Nigerija, Rusija... Kina, recimo, već daje sve od sebe da napravi što bolju saradnju sa našom Vojskom, čak i velikim donacijama. Ova država je jedna od članica Šangajske inicijative, organizacije koja nije vojni savez u klasičnom značenju tog pojma ali je, svejedno, nedavno održala svoje prve vojne manevre sa više stotina hiljada vojnika. I Rusija je članica Šangajske inicijative.

Rusija je poseban slučaj. Milan Nikolić, politički analitičar, podseća da nova Rusija danas gradi svoju međunarodnu poziciju čitavom lepezom sredstava, poput “energetske” diplomatije, privlačenja stranog kapitala, postavljanjem zastavice na Severnom polu, izgradnjom strateških saobraćajnica poput “Plavog” i “Južnog potoka”, “Puta argonauta”, prodorom na energetsko tržište Nigerije...

“Rusiju zanimaju energetika, ekonomija”, kaže Nikolić.
Ipak, manevri ruske vojske poslednjih godina, obnavljanje letova strateških bombardera nad Evropom, novi tipovi naoružanja, pokazuju nastojanje Rusije da povratak u kolo moćnih isprati i razvojem svoje vojne moći. To podrazumeva i vojno–političku saradnju sa mnogim državama.

Zanimljivo je da je prvi potez Srbije u ovom pravcu, koji su NATO i Vašington vrlo pažljivo ispratili i protumačili kao najavu okretanja prema Rusiji, bio ugovor o remontu četiri aviona srpskog vazduhoplovstva tipa MiG 29. Sve do ovog ugovora, govoriti o vojno–tehničkoj saradnji sa ovom zemljom je bilo bespredmetno, jer nje, osim na lepim rečima, nije ni bilo (vidi okvir). Tome je svakako bio kriv dosadašnji spoljnopolitički kurs Srbije, ali i to što se ruska namenska industrija tek oporavlja od godina propadanja i raspada. Ostaje da se vidi kako će dalje ova vrsta saradnje teći. Poklone, u svakom slučaju, ne treba očekivati. Ruski privrednici su poslednjih godina pokazali da razmišljaju veoma kapitalistički. To se pokazalo u slučaju NIS –a, a može se očekivati i u trgovini naoružanjem i vojnom opremom. Na sreću, rusko oružje i vojna oprema su do sada uglavnom bili povoljni. One koji se pitaju kako bi NATO reagovao na veće nabavke u Moskvi, treba uputiti na akcije naših suseda – Mađari, Bugari, Rumuni, svi oni sada remontuju svoje borbene avione i helikoptere, inače proizvedene u SSSR. Najvažnije je to da je ova vrsta trgovine, u međunarodnim odnosima, uvek bila lakši način da se izgrade dobri odnosi, no što su to, na primer, vojne baze.

Politika vojnih baza nikada nije izgubila na važnosti. To dokazuje više od 700 američkih vojnih baza rasutih po svetu, a mediji su nedavno preneli da je i francuski predsednik Nikola Sarkozi dogovorio izgradnju dve vojne baze na Bliskom istoku, koje “galskom petlu” očito treba da povrate deo uticaja u ovom regionu. Definitivno, u spoljnu politiku se vraća stari sistem izgradnje moći: ekonomiju prati vojna podrška. Dragan Simić zato smatra da za male države, čiji je položaj između čekića i nakovnja, izgradnja ravnoteže u svetu u kome se uzdižu i stare i nove sile, tako što bi nekima od njih dale lokacije za vojne baze, vrlo riskantna. “To bi bilo veliko odstupanje od proklamovane neutralnosti”, kaže Simić.

Gde je tu Rusija?

Rusija nije, trenutno, zainteresovana za izgradnju baza. Ako je verovati Sergeju Lavrovu, nema ništa ni od mogućnosti da se na Bliskom istoku podignu ruske mornaričke baze. Još važi odluka Moskve da se napuste neki vojni objekti u bivšim sovjetskim republikama i nekada bliskim zemljama poput Kube i Vijetnama. Sredinom novembra 2007. godine, poslednji konvoj ruske vojske napustio je jedinu preostalu bazu u Gruziji, kod Batumija. Povlačenje je deo sporazuma koji su obe države potpisale 1999. godine u Istanbulu. Ali, Rusija i dalje učestvuje u mirovnim operacijama u Gruziji.

Moskva nije u potpunosti odustala ni od vojnog prisustva u drugim bivšim republikama. Nedavno upozorenje ruskog ministarstva spoljnih poslova Ukrajini da će preispitati odnose sa ovom zemljom ukoliko uđe u NATO, uzrokovano je ne samo nastojanjem da se zaštite granice Rusije, već i pokušajima Ukrajine da Crnomorsku flotu izbaci iz svoje luke Sevastopolj, ali i svojih voda. Ukrajina, koja 100 miliona dolara godišnje rente za Sevastopolj naplaćuje tako što joj Rusija oprašta deo ogromnog duga za energente, najpre je tražila da Crnomorska flota napusti bazu do 2017. godine. Sada bi da poveća “kiriju” za tu bazu na 2 milijarde dolara godišnje. Rusija se mršti na ovaj zahtev. Da li zato što izgradnja dve nove baze u potkavkaskom delu Crnog mora (za pomenutu flotu) stvarno sporo napreduje, ili zato što joj je potrebno da bude vojno prisutna u ovom delu regiona, nije poznato.

Pored Ukrajine, neki vojni objekti su zadržani u Turkmenistanu, Uzbekistanu, Tadžikistanu, Kirgistanu, Kazahstanu. U Kirgistanu je 2003. godine podignuta nova baza, na svega tridesetak kilometara od američke vojne baze (izgrađene zbog rata u Avganistanu). Slično je i u Tadžikistanu, gde se pored ruskog centra za praćenje svemira, zadržala i 201. ruska vojna baza, koja je deo Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti, regionalnoj postsovjetskoj grupi u centralnoj Aziji. I Tadžikistan je 2001. godine dao jednu svoju bazu na upotrebu američkoj vojsci.

Srbija, međutim, nije isto što i centralnoazijske zemlje, a ni Ukrajina. Okruženi smo zemljama koje su ili već u NATO i u EU, ili će to uskoro biti. Zato bi neka ruska baza na našoj teritoriji, naročito u uslovima velike zategnutosti odnosa sa SAD, NATO ili EU, logistički bila teško održiva. Valja se podsetiti da su 1999. godine, naši susedi morali zabraniti prelet ruskih letelica preko svoje teritorije, a ruski brodovi su danima čamili pred Bosforom, čekajući dozvolu turskih vlasti da prođu do Egejskog mora i Sredozemlja.
I dok mi većamo je li NIS adekvatan ustupak Rusiji, i treba li potpisati prelazni sporazum sa EU, NATO pažljivo planira svoje granice. Nezvanično se u redovima samog saveza može čuti da prekomernog širenja na nove članice, navodno, neće biti. Da se ne bi ugrozio proces odlučivanja zasnovan na konsenzusu, a tako i sam savez, NATO ne planira da ostavlja “rupe” u Evropi. Kako će se u to tkanje, ali i u veoma složeni sistem međunarodnih odnosa uklopiti naša želja za boljom vojnopolitičkom ravnotežom, ostaje da se vidi. Za sada, našu neutralnost još niko nije priznao.

Kako sarađujemo s NATO?

Da su se loši odnosi SFRJ i SSSR nastavili nakon Staljinove smrti, Jugoslavija bi još davnih pedesetih ušla u NATO. Hazjajinova smrt je ovaj proces presekla. Ipak, iz dobrih odnosa koje smo u međuvremenu razvili sa članicama NATO, izvukli smo značajne ekonomske i političke dobitke. Godinama smo dobijali povoljne aranžmane, odlične američke avione, slali svoje oficire na doškolovavanje u zapadne akademije. Danas naši oficiri redovno odlaze u razne komande i agencije NATO, počeli su kursevi stranih jezika po merilima ovog saveza. Uveliko se prelazi na organizaciju vojnog života, pravila i procedura kakvi važe u Alijansi. Nivo trgovine namenskim proizvodima sa članicama Alijanse ili onim zemljama koje zavise od prve sile sveta, raste. Od septembra 2007. godine, jedan budući pilot Vojske Srbije se školuje na vojnoj vazduhoplovnoj akademiji u Kolorado Springsu.
Samo u toku prošle godine, naši vazduhoplovci su bili posmatrači na nekoliko velikih vežbi NATO. Wihovo prisustvo su uglavnom finansirale SAD. Zanimljivo je da su upravo vojni predstavnici SAD dali predlog da se sledeća takva vežba održi u Srbiji. Vojska i policija Srbije su učestvovale u međunarodnoj vežbi “Dunavska straža” (zajedno sa Rumunijom i Bugarskom). Iako smo relativno sveži u Partnerstvu za mir, za ovu godinu su planirane čak 104 aktivnosti u ovoj organizaciji. Većinu njih će obaviti Vojska Srbije; dvadeset odsto ovih vežbi predviđene su za MUP.

Od Rajevskog do MiG-ova

Duga je tradicija vojne saradnje između Rusije i Srbije. Prvu reformu srpske vojske, u vreme kneza Mihaila Obrenovića, pomogla je Rusija. Inspekciju koja je trebalo da utvrdi potrebe Srbije, predvodio je pukovnik Nikolaj Rajevski, koji će mnogo godina kasnije poginuti u Prvom srpsko–turskom ratu kao dobrovoljac u srpskoj vojsci. Generacije srpskih oficira su školovane u ruskim vojnim školama. Mnogo oružja je posle 1945. godine dobavljeno iz SSSR – najsavremeniji raketni sistemi, avioni, pešadijsko naoružanje, transportna sredstva... Nekada se trgovinska razmena proizvodima namenske industrije merila milijardama dolara.
Danas, najveći posao iz oblasti odbrambenih tehnologija, sklopljen sa nekom firmom iz Rusije je pomenuti remont MiG 29. Vredan je 21.050.000 evra. Nema više ni školovanja oficira. Nezvanično, neke ruske firme su zainteresovane za tender za nabavku novih oklopnih vozila.