Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Glas javnosti

 

 

Miloš Petrović

Sa Srbijom ne sme da bude šibicarenja

Svako ko se zalaže za Evropu bez Kosova, ili Kosovo bez Evrope bavi se najobičnijom demagogijom. Lažna je dilema „Kosovo ili Evropa“, Srbija mora da pokaže da se ideja Evrope upravo brani na Kosovu. Samo oni koji su nedorasli situaciji da vode državu rezonuju po principu „sad ili nikad“, „sve ili ništa“. Žrtvovanje sopstvenih sugrađana samo kupuje vreme, a od nas stvara sve lakši i lakši, možda i slađi plen

„Evropa“ je jedna od najnovijih reči u srpskom jeziku, reč koja nema veze sa našom evropskom orijentacijom, već je isključivo povezana sa unutrašnjom politikom. Verujem da je baš to i takvo forsiranje „Evrope“ doprinelo polarizaciji našeg društva - upozorava u razgovoru za Glas Miloš Petrović, doktorant političke filozofije na američkom univerzitetu Berkli.

Srbija će 11. maja biti pred izborom: u EU bez Kosova ili borba za Kosovo po cenu odlaganja, čak i približavanja, EU na neodređeno vreme. Da li je to fatalni izbor i kome je potreban?

Malo koji izbor u životu je fatalan. Velike greške su često rezultat nesagledavanja celokupne situacije, svih njenih mogućnosti, i svođenja stvarnosti na pojednostavljene sheme. Peti oktobar je dobar primer kako takva pojednostavljivanja ne samo što mogu da dovedu do nesmotrenih poteza, već se kasnijim razvojem događaja pokazuju u mnogo čemu neprikladnim istorijskom trenutku. Situacija u kojoj se danas nalazimo je i dalje izuzetno kompleksna, izbori nju neće i ne mogu rešiti, ali će u njoj igrati značajnu ulogu. Svako ko se zalaže za Evropu bez Kosova, ili Kosovo bez Evrope, bavi se najobičnijim demagoškim govorom koji ne ide nikome u korist, ni kod nas, ni u Evropskoj uniji.

Srbija od 2000. nije bila ovako polarizovana. Da li samo ulazak u EU znači bolji život i da li je odbrana Kosova i granica Srbije moguća samo izvan EU?

„Evropa“ je reč koja je u našem političkom žargonu poslednjih godina poprimila razne sadržaje. Na primer: prosperitet, mladost, putovanja, budućnost. Iako se predstavljaju kao aspekti određenog načina života ili pogleda na svet, ti sadržaji su često dosta proizvoljni, opšti, nejasni, na nivou reklamnih spotova. Zato oni mogu biti lako upregnuti u manipulativne, antidemokratske svrhe, pri čemu „Evropa“ postaje puka metafora za ostvarenje nečijeg prizemnog ekonomsko-političkog interesa. Kao i svaka metafora, i ova pretenduje da bude osnovna istina, koja sama po sebi ne mora i ne može da bude podvrgnuta kritičkoj analizi. U tom smislu, reč „Evropa“ je jedna od najnovijih reči u srpskom jeziku, reč koja nema veze sa našom evropskom orijentacijom, već je isključivo povezana sa unutrašnjom politikom.

Verujem da je baš to i takvo forsiranje „Evrope“ doprinelo polarizaciji našeg društva, gde je onda i odbrana Kosova poistovećena sa patrijarhalnom porodicom, pravoslavljem, narodnom muzikom. Takvo poistovećivanje je ne samo previše suženo, već po mom mišljenju nije ni u interesu same odbrane Kosova. Mi upravo kroz odbranu Kosova moramo da pokažemo što veću širinu, i tako eksponiramo lažnu dilemu „Kosovo ili Evropa“, pokažemo da se ideja Evrope upravo brani na Kosovu.

Polemika sa Mićunovićem

Javno ste polemisali sa tezama predsednika Političkog saveta DS-a Dragoljuba Mićunovića da ne smemo dozvoliti da „u ime teritorija“ ili „lažnog junačenja“ dovodimo u pitanje našu „evropsku perspektivu“, našu transformaciju u „uređenu pravnu državu“ sa „stabilnim institucijama“. Zašto mislite da zaštitu državne teritorije i evropsku perspektivu ne bi trebalo tako suprotstavljati? Vidite li između svega toga vaš put za Srbiju?

Kao što u svakodnevnom životu ne bi trebalo brzati pri donošenju bitnih odluka, tako i u politici moramo biti obazrivi pred svakim pokušajem da na brzinu pristanemo na neka ekstremna, navodno neophodna, rešenja. Samo oni koji su nedorasli situaciji rezonuju po principu „sad ili nikad“, „sve ili ništa“. Takvo rezonovanje je prikladno šibicarenju, ali ne i državnoj politici. Istorija nas uči da ništa nije zauvek, pa tako ni interesi evropskih sila i Amerike, i njihov trenutan stav prema nama. Hipokritički je zvati taj stav „perspektivom“, ako se od vas očekuje da se pomirite sa nasiljem nad sopstvenom zemljom i njenim građanima. Mi smo u jednoj izuzetno teškoj poziciji, ali baš zbog toga nju treba posmatrati iz aspekta narednih 25 ili 50 godina, s ciljem da se ona prebrodi do trenutka povoljnijeg po nas. Izgrađivati pravnu državu sa stabilnim institucijama, to je naša obaveza, ali ne zbog „Evrope“, već zbog nas samih.

Protivnik ste stava da je cela istorija sazdana na nepravdama i da su jači uvek tlačili slabije. Nije li istorija postpetooktobarske Srbije potvrda da veliki zaista tlače slabije? Ako je sva krivica u Srbima, u čemu je ona?

Da je cela istorija sazdana na nepravdama prosto je netačno. Naša pobeda u Prvom i Drugom svetskom ratu je bila pobeda pravde nad nepravdom. Šta bi danas ostalo od demokratije, ljudskih prava, društvenog života, međunarodnih odnosa, pa i naših ideala u pogledu boljeg života, da je sve išlo po planu siledžije? Čak i da je ljudska istorija bila do sada uvek sazdana na nepravdama, a nije, to i dalje ne znači da čovek ne bi mogao da se drzne i kaže da je dosta. Koji bi bio smisao naših života, ako bismo ih provodili pognute glave, poslušnički, bez da uvek pokušavamo da prekoračujemo granice postojeće slobode? Tačnije je reći da je ljudska istorija ujedno izvor nepravde i pravde, neslobode i slobode, besmisla i smisla. Realno je očekivati da će tako biti i u doglednoj budućnosti. Malo stvari u našim životima je crno ili belo, već svoje živote vodimo upravo u tim među-prostorima, pokušavajući da nađemo optimalna rešenja u datim situacijama. Situacija u kojoj se nalazi srpski narod je potvrda da nepravda, nesloboda, i besmisao i te kako haraju istorijom, ali i da čovek na to nije voljan da pristane.

Polemisali ste i sa Mićunovićevim stavom da današnje generacije nemaju pravo da sebi i svojoj deci ugrožavaju normalan, siguran, bolji život, čak ni u ime predaka ili potomaka. Koliko bi dizanje ruku od Kosova bilo izdaja predaka i da li bi olakšalo sudbinu potomaka?

Naravno da se svi ljudi u principu zalažu za normalan, siguran, i bolji život, ali je pitanje šta stoji iza takvog zalaganja. Ako se te reči ne definišu konkretno, one postaju puke fraze i potrošna roba koja može mnogo da nas košta. U kom smislu je taj život normalan, siguran, i bolji? Za koga? Po koju cenu? Na čiji uštrb? Sve su to pitanja na koja moramo da odgovorimo pre nego što javno baratamo tim terminima. Pitanje kvaliteta ljudskog života je jedno od najdubljih pitanja.

Drugo, život je istorijska kategorija. Ako naš život može da bude normalan, siguran, i bolji, štagod da to značilo, on to može biti u okviru onih mogućnosti koje su ostvarili upravo naši preci. Lep i dobar život ne izniče niotkuda, to je činjenica. Da li mi imamo obavezu prema stotinama hiljada naših predaka koji su dali svoj život za slobodu? Da li nama išta znači njihova borba, njihov bol, njihova smrt? Za neke možda ne. To je već lična psihologija.

Ipak, jedno je sigurno: dizanje ruku od Kosova ne samo što ne bi olakšalo sudbinu naših tamošnjih sugrađana, već bi taj čin doveo u pitanje njihovu fizičku egzistenciju. U tom smislu je svaki govor o „našem“ normalnom, sigurnom, i boljem životu koji ne uključuje i decu na Kosovu, čista hipokrizija i nemoral. A oni ne mogu biti osnov ničije svetle budućnosti.

„ Krug dvojke“ nije Srbija

Ocenili ste i da se prednost boljem životu daje naročito u beogradskom „krugu dvojke“, koji u životu Srbije igra značajnu ulogu u poslednjih petnaestak godina. Nije li Srbija previše u vlasti „kruga dvojke“ bila i u Miloševićevo vreme, i pod Zoranom Đinđićem i Vojislavom Koštunicom?

Ovde su posredi dve stvari. Prvo, u Srbiji je u poslednje dve decenije sve izraženiji jaz između Beograda i tzv. unutrašnjosti. On se ogleda u koncentraciji političkog života, visini investicija, obimu međunarodne saradnje, kao i posebnom stavu društveno-političke elite, koja kao da veli: Srbija, to sam ja. To je „krug dvojke“ koji je za sebe uzurpirao neprirodno veliki značaj.

Međutim, Srbija je poslednjih godina u vlasti „kruga dvojke“ i u jednom drugom smislu. Tu mislim na jedan određeni odnos prema životu i drugim ljudima, odnos u kojem dominira bonvivanstvo i samoživost, materijalizam, nakaradni amalgam primitivizma i nazovi zapadnih vrednosti. To je posebno vidljivo među mlađim ljudima, čiji je pogled na svet izuzetno ciničan, blaziran, okrenut isključivo uskim, ličnim interesima. Nekad se to zvala malograđanština, ali mislim da je ona u „krugu dvojke“ dosegla svoje neslućene visine.

Napisali ste da deo vlasti i „krug dvojke“ iz „mi“ isključuju Srbe sa Kosmeta smatrajući da „nas“ navodno drže za taoce. Smatrate da neki o „nama“ već govore tako da „oni tamo“ na Kosmetu to ne čuju. Šta bi „mi“ trebalo da bude danas, a pogotovo šta sutra, da bi Srbija imala budućnost? Ne razbija li se srpsko „mi“ smišljeno, i spolja, i iznutra?

Mi ne smemo da podlegnemo istoj onoj retorici koju su protiv nas koristili Slovenci i Hrvati, a kasnije i Đukanović, kada su opravdavali secesiju našim navodnim usporavanjem njihovog ekonomskog razvitka. Deljenje građana po nacionalnosti, veroispovesti, primanjima, ili akcentu, je poražavajuće za svako društvo, pa tako i za naše. Svako ko misli da iz toga može da izvuče neku korist je kratkovid. Ako ne dignemo glas u odbranu svakog našeg građanina, i svakog dela naše zemlje, misleći da ćutanjem i sebičlukom spasavamo „sebe i svoju decu“, doći će dan kada ćemo u nemilost pasti i „mi“, bez da ikog ima da digne glas za nas. Naivan je svako ko veruje da onaj koji je spreman da laže, krade, siluje, i ubija druge, nije spreman da to u datom momentu uradi i nama. Žrtvovanje sopstvenih sugrađana samo kupuje vreme, a od nas stvara sve lakši i lakši, možda i slađi, plen.

Razgovarala: Jelena Jevremović

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM