Freitag - Berlin

Norman Paech*

ZAŠTO KURDI I BASKI NE SMEJU ONO ŠTO KOSOVSKI ALBANCI MOGU?

Berlin, 18. januara - Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova je spoljnopolitičkom odboru Bundestaga prosledilo svojevrsno međunarodnopravno mišljenje o "rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti i eventualnom proglašenju nezavisnosti Kosova". Ono tu u suštini zastupa tri teze:

Kao prvo, rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN skoro da ne zabranjuje jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, kao ni kasnije priznanje Kosova od strane drugih država.

Drugo, rezolucija 1244 važi i posle proglašenja nezavisnosti Kosova, što Unmiku i Kforu obezbeđuje nastavak mandata.

Pa ipak, u trećoj tezi se kaže da je poželjno da nezavisno Kosovo uputi izričit poziv međunarodnoj zajednici za njeno prisustvo.

Pošto su kosovski Albanci, SAD i većina država EU odlučni da sprovedu odvajanje Kosova od Srbije narednih meseci, međunarodnopravni argumenti izneti radi legitimnosti tog čina ostaju sporni.

Rezolucija 1244 naglašava u preambuli i glavnom delu, kao i u aneksu 2 obavezu svih država da poštuju "suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije (kasnije Srbije). Ova obaveza ima međunarodnopravno važenje - čak i bez rezolucije 1244 ona proizlazi iz člana 2 Povelje UN. Ona, dakle, nije ograničena na prelaznu upravu uspostavljenu rezolucijom 1244, već važi nezavisno od nje.

U okviru ovih međunarodnopravnih obaveza, odvajanje Kosova od Srbije je, doduše, moguće kao konačno rešenje statusa. Ali ono mora da počiva na kompromisnom dogovoru dva dotična dela države, kao što je, recimo, bilo u slučaju razdvajanja stare Čehoslovačke. Ako pregovori propadnu, kao što je sada očigledno, pravo na secesiju ne nastaje automatski.

Jednostrane secesije su bile dozvoljene samo kolonijalno potčinjenim narodima u njihovoj borbi za nezavisnost radi ostvarenja prava na samoopredeljenje. Pošto ove epohe dekolonizacije pripadaju istoriji, osim nekoliko slučajeva (zapadna Sahara), jednostrana secesija se priznaje samo narodima kojima su trajno oduzeta elementarna osnovna i ljudska prava. Međutim, uprkos svim zločinima počinjenim u prošlosti, na Kosovu to nije slučaj. Novi srpski Ustav iz oktobra 2006. godine priznaje Kosovu autonomni status sa širokim pravima samouprave.

Savet bezbednosti UN, kao i sve njegove članice, ima obavezu da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet i po članu 2, tačka 7 Povelje UN ne sme da se meša u unutrašnje stvari jedne države. Odvajanje jednog dela bi, međutim, u svakom slučaju bilo takvo nedopustivo mešanje. Takva ključna odluka ne bi bila moguća na osnovu člana 42, stav 2 Povelje UN o obezbeđivanju ili ponovnom uspostavljanju mira. Ograničenje suvereniteta Iraka u severnom kurdskom delu zemlje preko rezolucije 688 1991. godine je doneto na osnovu člana 42, stav 2 Povelje UN, ali ne može se porediti sa merama koje se odnose na podelu države ili formiranje nove. I poznata rezolucija 181 o podeli iz 1947. godine nije predstavljala suštinsku podelu Palestine, već je bila samo predlog.

Kontakt grupa je u osnovnim principima iz novembra 2005. godine naložila svim stranama da "se pitanje Kosova rešava u potpunoj saglasnosti sa međunarodnim standardima o zaštiti ljudskih prava, demokratije i međunarodnog prava i da treba da doprinese regionalnoj bezbednosti", kao i da zatim "svako rešenje koje se nametne jednostrano ili upotrebom sile, nije prihvatljivo". Dakle, Kontakt-grupa ne smatra da je svaki jednostrani potez doprinos miroljubivom rešenju, već da krši mir.

Da bi država nastala, njoj nije potrebno priznanje UN ili drugih država. Ona mora samo da ima državnu teritoriju, državni narod i efikasnu državnu upravu. Ovo poslednje se u slučaju Kosova može dovesti u pitanje. Pre svega zato što je rezolucija 1244 i dalje obavezujuća i ne predviđa proglašenje nezavisnosti. Ona je kao odluka Saveta bezbednosti UN, prema članu 25 Povelje UN, obavezujuća za sve članice UN - time i za EU. Zbog toga, ona zabranjuje ne samo priznanje Kosova kao države, već i izgradnju njegove separatne državne uprave, koju nameravaju da realizuju SAD i EU. Umesto da priznaju secesionistčko Kosovo, nemački čelnici u Unmiku bi morali da se suprotstave proglašenju nezavisnosti i da je proglase ništavnom. Šef Unmika je ujedno garant prava i poretka koga su imenovale UN, čuvar međunarodnog prava koji ne bi smeo pasivno da prihvati da ga nelegitimni pokrajinski parlament liši te funkcije.

Države EU bi eventualnim priznanjem nezavisnosti prekršile vlastite principe. One nisu priznale faktičku secesiju severnog Kipra pozivajući se na međunarodno pravo, one takođe ne prihvataju secesionističke težnje Kurda, Katalonaca i Baska. Princip teritorijalnog integriteta u svim ovim slučajevima ima prednost nad pravom naroda na samoopredeljenje u formi prava na secesiju. Pravo na samoopredeljenje se ograničava na priznavanje prava na autonomiju, kakva je recimo priznata Kataloncima i Baskima u velikoj meri, a Kurdima ni u kakvoj.

Doduše, tačno je da rezolucija 1244 ne sadrži oročenje i uslovljavanje. Ona traje sve dok Savet bezbednosti UN ne donese novu rezoluciju. Zbog različitih pozicija, pre svega sila s pravom veta, do toga neće doći u dogledno vreme. Pozicija nemačkog Mnistarstva spoljnih poslova, doduše, da Savet bezbednosti ne želi da jednostrano proglašenje nezavisnosti kao i potonje priznanje od strane drugih država shvati kao razlog za okončanje rezolucije kako bi ona nastavila da pruža mandat za upravu Unmika i Kfora, ne odgovara realnosti.

Neshvatljivo je kako Ministarstvo spoljnih poslova - bez obzira na to što Nemačka ranije nije bila članica Saveta bezbednosti, a nije to ni sada - može da dođe do ove interpretacije volje Saveta bezbednosti.

Prelazna uprava, koja je trebalo da primeni i garantuje rezoluciju 1244, definitivno bi se završila sa nezavisnošću Kosova. Namera Saveta bezbednosti da se dođe do konačnog statusa uz pomoć dogovora bila bi poništena. Savet nikada nije raspravljao o jednostranom proglašenju nezavisnosti - protivno međunarodnom pravu. Rezoluciji 1244 bi se oduzela praktična baza, ona bi morala da bude zamenjena novom rezolucijom. Naime, mandati Unmika i Kfora se odnose na obezbeđivanje prelazne uprave. Oni ne mogu posle okončanja protektorata tako što bi se prekršilo međunarodno pravo da se upotrebe za nove zadatke obezbeđivanja stanja koje nije predvideo Savet bezbednosti.

Priznanje nezavisnosti Kosova od strane SAD i većine država EU ne bi nimalo promenilo pravnu situaciju. Sve dok Savet bezbednosti ne usvoji novu rezoluciju, stara nastavlja da postoji. Doduše, na osnovu promenjene situacije ona više ne može da daje legitimitet ostanku Unmika i Kfora na Kosovu. Ako nisu u stanju - ili ne žele - da garantuju stanje u skladu sa međunarodnim pravom, moraju da se povuku.

"Poziv" od strane "nezavisnog" Kosova međunarodnoj zajednici da ostavi svoje trupe na Kosovu, najpre ne bi mogao da izazove nesklad između međunarodnopravno spornog statusa i političke odluke. On bi svakako mogao da bude dokaz za ojačanu efikasnu (kosovsku) državnu upravu i da naglasi da je proces odvajanja praktično završen. Međutim, vojni kontingenti koji su dosad delovali kao trupe Kfora, ne bi više mogli da zasnivaju svoju legitimnost na rezoluciji 1244.

Umesto da se dozvoli da se situacija razvija u tom pravcu, što bi značilo poništavanje rezolucije 1244, moralo bi da se učini sve da se to u poslednjem trenutku spreči. Kosovski političari ne bi smeli da se usude da proglase svoju nezavisnost od Srbije protivno volji Kontakt grupe i SAD. Ako bi to ipak uradili, priznanje Kosova koje bi neposredno usledilo predstavljalo bi pogrešan signal. U svakom slučaju, ono bi imalo teške posledice za kredibilitet mirovne politike država NATO-a. One su 1999. godine, kršeći međunarodno pravo, već bombardovale Jugoslaviju i sada bi inicirale stvaranje nove države, što doduše smatraju neizbežnim, ali bi opet prekršile međunarodno pravo. Takva politika doprinosi eroziji osnovnih principa međunarodnog prava, kao što su jednakost i suverenitet država, teritorijalni integritet i nepovredivost granica. Stoga pozicija nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nije doprinos miroljubivom rešenju, već upravo suprotno.

*Autor je profesor javnog prava na Hamburškom univerzitetu za privredu i politiku, a od 2005. godine spoljnopolitički portparol frakcije Levice u Bundestagu