| Koha ditore - Priština
Augustin Palokaj
PROBLEMI SA PRIZNAVANJEM NEZAVISNOSTI KOSOVA
Brisel/Priština, 14. april - U Briselu se još uvek ne oseća neka veća nervoza zbog činjenice da još uvek nema rešenja kako će UNMIK napustiti Kosovo.
Kako se približava sredina juna, kada ističe prelazni rok od 120 dana tokom kojeg misija UNMIK-a treba da bude zaključena, povećava se i zabrinutost EU.
Nekoliko je razloga što još uvek nema rešenja.
Prvi razlog je što EU, ipak, nije bila jedinstvena povodom Kosova, iako se nijedna država ne protivi planovima za misiju EU na Kosovu.
Međutim, činjenica da se neke zemlje EU i dalje protive nezavisnosti Kosova, iako je većina zemalja članica (18 od 27) priznala ovu nezavisnost, dovodi u opasnost i funkcionisanje ove misije, a ubuduće može da ima uticaja i na misiju NATO-a.
Veoma je jednostavno uvideti gde je zapravo problem. Potrebno je da se zna na kojoj teritoriji treba da deluje misija EU. Ukoliko zemlje EU nastave ovako da se ponašaju, tada ostaje situacija na osnovu koje će, za većinu zemalja EU, misija EU biti na teritoriji Republike Kosovo, ali neke od njih će biti na Kosovu kao na delu teritorijalne celovitosti Srbije.
Španija je već najavila da bi mogla da ne učestvuje u misiji EU na Kosovu ukoliko tu misiju ne "blagoslovi" OUN. Kipar insistira da je Kosovo deo Srbije, a tako do izvesne mere misli i Rumunija.
Iako u EU i NATO-u mogu da kažu da je "priznanje individualno pitanje zemalja članica", što je apsolutno istina, nepriznavanje Kosova od svih zemalja članica EU imaće velike posledice za Kosovo.
Posledice bi, u početku, mogle da budu za misiju EU. Zatim, posledice mogu da uslede i za ekonomsku pomoć EU Kosovu, a najviše bi moglo da ih bude na putu Kosova u pravcu evropskih integracija.
Trenutno, ali i ukoliko EU ne promeni svoje zakone, Kosovo neće moći da pregovara ni o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, ni o viznim olakšicama.
Sledeći problem je neuspeh generalnog sekretara OUN, Ban Ki Muna, koji je podržavao misiju EU (EULEX), što je veoma mali broj država koje su do sada priznale nezavisnost. Njemu će, po mišljenju nekih zapadnih diplomata, pomoći ukoliko oko sto država članica OUN bude priznalo nezavisnost Kosova.
Premijer Kosova Hašim Tači, uoči proglašenja nezavisnosti rekao je da će veoma brzo oko 100 država priznati nezavisnost. Ali, to je više bilo kao njegovo predviđanje, nego izjava zasnovana na nekom kontaktu ili sporazumu sa ovih 100 zemalja.
Ono što je najviše iznenadilo diplomatske krugove u Briselu je nepriznavanje nezavisnosti Kosova od islamskih zemalja.
Očekivanja masovnog priznanja od ovih država, članica Organizacije islamske konferencije, imao je Brisel, ali i Kosovo. Ali, ni tri meseca od proglašenja nezavisnosti nije usledio nijedan potez ovih država.
Pokazalo se da su očekivanja bila više proizvod naivnosti i nepoznavanja međunarodne politike, nego što je reč o neuspehu.
Ovde je veoma zanimljivo videti kako se Beograd raduje činjenici da većina islamskih zemalja ne želi da prizna nezavisnost Kosova.
Međutim, Beograd bi, takođe, bučno reagovao da je Kosovo nekim slučajem priznala većina islamskih zemalja, a još i više ukoliko bi to usledilo pre nego što bi ga priznale zapadne (hrišćanske) zemlje. U tom slučaju, Beograd bi razglasio da se "na Kosovu stvara nova islamska država koja predstavlja opasnost za Evropu".
U međunaronoj politici nema verske solidarnosti. Kosovo je zaista zemlja sa dominantnom većinom muslimanskih građana. Ali, nezavisnost Kosova do sada je priznalo samo pet država članica Islamske konferencije, a među njima su i Albanija i Malezija (gde vera ne igra nikakvu ulogu), zatim Turska kao članica NATO-a i Avganistan, gde se nalazi NATO. Sledeća država među njima je samo još Senegal koji je, inače, bio domaćin samita Organizacije islamske konferencije.
Ako bi se pogledao sastav stanovništva na osnovu procenta verske pripadnosti, od 37 država koje su priznale Kosovo, 30 su hrišćanske, od toga 17 ima katoličku većinu, 12 protestansku većinu, a samo jedna (Bugarska) ima pravoslavnu većinu. Ostaju još i Japan i Južna Koreja.
Međutim, to nema nikakvog značaja za budućnost, ali ni za sadašnjost Kosova.
Očekivanja da bi neki klerik sa Kosova mogao da poseti islamske zemlje i pritom uspeo da ih ubedi da priznaju nezavisnost Kosova isto su toliko naivna koliko i očekivanja Beograda da Rusija uđe u rat sa NATO-om da bi pomogla Srbiji da "sačuva" Kosovo.
Kosovo su do sada priznale najrazvijenije zemlje sveta. Među njima nema islamskih zemalja niti zemalja Latinske Amerike.
Zatim, zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova imaju funkcionalnu demokratiju. Međutim, mnoge islamske zemlje, ali i zemlje Latinske Amerike i Afrike, još uvek imaju korumpirane režime ili totalitarne sisteme.
Sa druge strane, zemlje koje imaju uticaja i koje uživaju poštovanje, kao na primer Egipat među islamskim zemljama, Brazil među zemljama Latinske Amerike i Južna Afrika na Afričkom kontinentu, oklevaju povodom Kosova, jer žele da imaju dobre odnose i sa Rusijom. Za mnoge ove zemlje, Kosovo je beznačajno. Za mnoge od njih, Kosovo je samo još jedna nova država na karti sveta.
Međutim, Kosovo je sada postalo značajno kao slučaj koji služi za testiranje novog odnosa snaga na međunarodnoj političkoj sceni. A tu je Kosovo nemoćno da utiče, bilo sa svojim ministrima, bilo sa hodžama, sveštenicima, ili sa bilo kim drugim.
Sledeći problem, koji je ujedno i dokaz za to koliko su političari uzalud govorili, jeste to što je izostalo priznanje nezavisnosti Kosova od Crne Gore i Makedonije.
U Makedoniji bi sada, posle raspisivanja izbora i pošto Makedonija nije pozvana u članstvo NATO-a, moglo da bude i drugih kašnjenja povezanih sa priznanjem nezavisnosti.
Ponašanje Crne Gore je u najmanju ruku nemoralno, imajući u vidu odlučujuću ulogu koju su odigrali Albanci iz Crne Gore, a neki su bili podstaknuti i od Kosova. Sada, kada su završeni izbori, može da se dogodi da se Crna Gora pokrene u tom pravcu.
Ali, trenutno, kao što je bilo i krajem '80-ih godina prošlog veka, od bivših jugoslovenskih republika, Kosovo su podržale samo Slovenija i Hrvatska. Ove dve republike, sada nezavisne države, najrazvijenije su i ekonomski i u pogledu demokratskog razvoja u odnosu na zemlje koje su proistekle iz bivše Jugoslavije.
Kosovo su priznale one države koje su ga priznale. Bilo bi mnogo bolje da ima više država koje priznaju nezavisnost, ali ni Beograd ne bi trebalo da se raduje činjenici što 150 država nije priznalo Kosovo kao nezavisnu državu.
Činjenica je, takođe, da se ove države, makar ne njihov veći deo, nisu izjasnile ni protiv nezavisnosti Kosova.
Kada bi Kosovo moglo da bira da li bi želelo da su ga priznale države koje su ga priznale ili obrnuto, sasvim sigurno bi izabralo da bude priznato od ovih 37 država od kojih je do sada usledilo priznavanje Kosova kao države.
Inače, za Kosovo i nije toliko veliki problem što njegovu nezavisnost ne priznaju islamske zemlje (sa velikom većinom njih Kosovo i nema nekakve veze ili interese) već činjenica da ne žele da ga priznaju sve zemlje članice EU.
Zato, Kosovo treba da napravi planove kako da funkcionise izvan okvira OUN, uključujući i mogućnost da posle 15. juna zatraži odlazak UNMIK-a sa svoje teritorije i da međunarodno prisustvo uskladi sa onim zemljama koje priznaju njegovu nezavisnost.
Za sada se o tome se ne diskutuje, ali to vreme bi veoma uskoro moglo da usledi.
|
|
