Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kuda ide Srbija?

 

 

Petar Petković 

Srbija i EU: „Niste nas dobro razumeli“

„Što smo mi više prezirali svoj narod, da bi smo njima ugodili, to su nas oni više prezirali. Umiljavali smo se oko njih, strasno im ispovedali svoje evropske poglede i ubeđenja, a oni nas, s visine nisu slušali, ili su s učtivim osmehom, želeći da nas se što pre otarase, dodavali—da ih nismo dobro razumeli.“

Izgleda da se ništa suštinski nije promenilo od vremena kada je Dostojevski ovim rečima okarakterisao odnos tadašnje Evrope i onih koji su joj bespogovorno težili. Zlatno pravilo u diplomatiji , nekada i sada , glasi – odnos prema savezniku je odnos prema sebi ravnom. Čim se u međunarodnim odnosima javi retorika uslovljavanja, i strategija dvostrukih aršina – na delu je politika jednostranog interesa koja drugu stranu ne vidi kao sebi ravnu.

Zašto se upravo ovo drugo dogodilo Srbiji u njenom odnosu sa Evropskom Unijom (EU)? Zbog čega EU nije pregovarala sa Srbijom na temelju tog ravnopravnog odnosa, zbog čega je bila dodatno uslovljavana i prećutno marginalizovana? Odgovore na ova, i mnoga druga pitanja trebalo bi potražiti, pre svega, u unutrašnjem političkom životu Srbije, koji nikada dovoljno nije razmatran kao determinanta srpske spoljnopolitičke pozicije. Istina je da jedan deo međunarodne zajednice snosi odgovornost za „srpsku tragediju“, ali treba napomenuti, da se na međunarodnoj pozornici države ponašaju, dobrim delom, i onako kako im dopustite. Logika je prosta —ko ne štiti sopstveni nacionalni interes, postaje plen tuđih interesa.

Poslednje suštinsko razmimoilaženje političkih lidera, najbolji je pokazatelj ugroženosti nacionalnih ineresa Srbije, koji moraju biti ne samo zaštićeni već i trajno ojačani. A nacionalni interes jeste i činjenica da je Kosovo Srbija. Međutim, realnost da je Vlada pala, ukazuje na dugogodišnje postojanje drugačijih pa čak i suprotnih uverenja, koji su omogućili međunarodnom faktoru da se komotno useli u dugogodišnje pukotine državnog nejedinstva, kao i da promoviše sopstvenu istinu, interese, viziju. Tako se zacarilo neko nepisano pravilo po kome, samo uz određenu „licencu“, postajete proevropski, napredni, odgovorni za bolju budućnost... I dok takav pristup EU, zadovoljava logiku, jer se radi o ostvarenju određenih ciljeva, ono što ostaje nejasno je, šta time dobija onaj deo političke elite Srbije koji joj sleduje, o kakavom interesu je tu reč? Politički status, vlast, materijalni položaj, zarad rasturanja države, rastakanja naroda, potiskivanja identiteta, podsmejavanja zavetu predaka ne mogu se nikada svrstati u dobit.

Za sve ono što se naročito u poslednje vreme dešava Srbiji od strane EU, nije potrebna pronicljivost Dostojevskog da bi se uvidelo otvoreno i uporno promovisanje nezavisnosti Kosova od strane najviših čelnika EU. Zvanična izjava državnog sekretara Ministarstva inostranih poslova Nemačke da „nije realna opcija da se Srbija integriše u EU, ako insistira na tome da je Kosovo njen sastavni deo“, dovoljno za sebe govori. A ko naši evropski „prijatelji“ podržavaju separatizam kosovskih Albanca i tako kažnjavaju demokratsku Srbiju, zbog čega bi mi u tome učestvovali, kažnjavajući sami sebe.

Teza da Srbija mora da uđe u EU što pre, jer samo tako će pojačati kapacitet i poboljšati poziciju u borbi za očuvanje Kosova je neiskrena i potpuno pogubna. Ovako nešto reći zvuči zgodno, jer reči imaju izuzetnu moć, naročito u propagandi. Zato nije loše podsetiti se opomene Duška Radovića da smo dužni da biramo reči, jer one znaju da budu odluka između života i smrti. A Srbija se upravo nalazi pred takvom odlukom, zato mudrost i promišljenost moraju da nadvladaju brzopletost, emocije i instant politiku. Neophodno je da se saberemo da ne bi ovaj monenat pretvorili u sopstveno uništenje na kome se ne gradi evropska budućnost.

Ulazak Srbije, u ovom momentu, u EU predstavljao bi njeno prećutno priznavanje nezavisnog Kosova, i otvoreno treba reći. Ideja po kojoj članstvo u EU omogućava efikasniju borbu za očuvanje Kosova, bi bila ostvariva i smislena samo u periodu pre secesije Kosova. Sada je takva mogućnost jednostavno nerealna. Neko će reći da EU i nema kapacitet da prizna Kosovo — što jeste tačno, ali treba takođe reći da ta ista EU itekako ima mehanizme da mu se usprotivi, a ona to ne čini, već naprotiv učestvuje u „kosovskom separatizamu“. Ključne zemlje članice EU su priznale „nezvisnost Kosova“, čime je politika EU Srbiji jasno predočena. Dodatno, EU više neće dozvoliti da joj se ponovi kiparski slučaj, zato će ulazak Srbije u članstvo, snažno uslovljavati jasno izdefinisanim pitanjem njenog teritorijalnog integriteta, imajući, sve vreme, na umu i njen položaj na Balkanu, koji se posebno doživljava kao kritičan i nestabilan region.

No, kako ova tema ne bi postala predmet ideoloških ubeđenja, populistički obrađenih, slede neki od ključnih momenta koji jasno određuju odnos EU prema Kosovu, ali samim tim i prema Srbiji:

— Da je EU podržavala celovitu državu Srbiju, ona je pitanje Kosova mogla efikasno da reši primajući Srbiju u svoje članstvo mnogo ranije. Parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU sa Srbijom 2007. je pokazalo da se itekako moglo bez prethodnih uslova kojima je ucenjivana Srbija u proteklim periodima. (Makedonija je 2005 dobila status kandidata, Crna Gora je SSP potpisala 2007, Albanija 2006, BiH je potpisala prelazni sporazum 2007.)

— Slanje Euleks misije bez odluke UN, koju je EU osnovala početkom februara 2008. po hitnom postupku, ima za cilj učešće u formiranju „državnih institucija“ kosovskih Albanaca, onih koji su protivpravno proglasili nezavisnost kršeći Rezoluciju 1244 SB, onih koji se, prema izveštaju međunarodne organizacije Transparentnost iz Berlina, nalaze na četvrtom mestu po korumpiranosti u svetu, onih kod koji se, prema izveštajima NATO, UN i brojnih nevladinih organizacija, van legalnih tokova nalazi do 460.000 komada najrazličitijeg naoružanja... Strahujući zbog mogućeg neuspeha ove nelegalne misije, članice evropske Kontakt grupe Francuska, Velika Britanija, Nemačka i Italija upozorile su Beograd i Srbe sa Kosova da ako „nastave sa osporavanjem Euleks misije na Kosovu, to bi moglo ugroziti evropske integracije Srbije“. Inače, Euleks je pod direktnom kontrolom visokog predstavnika EU Havijera Solane i Političko-bezbednosnog komiteta EU.

— 28. februara 2008. u Beču je formirana Međunarodna upravljačka grupa ( ISG ), koja treba da „oživi“ primenu Ahtisarijevog plana u utvrđivanju državnog statusa Kosova. O zadatku ovog tela vrlo otvoreno je govorio, na konferenciji za štampu, održanoj odmah po njenom osnivanju, i Piter Fejt, specijalni predstavnik EU za Kosovo, naglašavajući da „grupu čini značajna koalicija država, koje su prijatelji nezavisne države Kosovo“. Zato je jasno zašto nije tražena dozvola SB za njeno osnivanje, jer je cilj da se, kroz rad ovog tela, ostvaruju interesi samo onih država koje su priznale nezavisnost Kosova.

— EU je još od vremena bombardaovanja SRJ, razvijala plan nezavisnosti Kosova. Tu činjenicu potvrđuje i pismo Vilija Vimera, nekadašnjeg potpredsednika skupštine OEBS, nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu od 2000. godine, u kome iznosi zaključke tadašnje međunarodne konferencije u Bratislavi. Između ostalog se navodi: 1) da evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO 2) da se na prostoru bivše SRJ moraju, iz strateških razloga, stacionirati američki vojnici, 3) tvrdnja da NATO agresija na SRJ je predstavljala kršenje međunarodnog prava, na pomenutoj konferenciji, nije osporavana.

— Izjava ministra spoljnih poslova Italije Masima D ' A leme, početkom marta na neformalnom sastanku ministara članica NATO, da „niko ne bi uzeo u razmatranje proglašenje nezavisnosti Kosova da je to bio jednostrani akt, jer nezavisnost nije rođena iz unilateralne inicijative naroda na Kosovu, već je nastala unutar NATO“, potvrđuje tezu da je stvarni povod bombardovanja Srbije 1999. godine, kada je poginulo oko 2.500 civila (89 dece), formiranje NATO države na Balkanu.

— Dok je EU Haškim sudom bukvalno iznurivala Srbiju, ponekad tražeći i nemoguće, Unija nikada takvu posvećenost nije pokazala u pogledu procesuiranja ratnih zločina političkih lidera kosovskih Albanaca i njihovih sledbenika. Bivša tužiteljka, Karla del Ponte u svojim memoarima „Lov-ja i ratni zločinci“ navodi kako je istraga povodom stravičnih zločina počinjenih nad Srbima na Kosovu i na severu Albanije bila sabotirana i na kraju stopirana; kako su se svi plašili albanskog revanšizma; kako je dobijala upozorenja Švajcaraca da se čuva osvete; kako se bivši šef UNMIK-a Soren Jesen-Petersen angažavao da se tadašnji premijer Ramuš Haradinaj brani sa slobode i slobodno bavi politikom. Dakle, bilo je potrebno učiniti sve da se stvarani imidž žrtve kosovskih Albanca u svetu sačuva, kako bi se na ideji jedinstvenog slučaja (sui generis) opravdala secesija Kosova.

—Priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova na bilateralnim osnovama ključnih država članica EU, i dalje dugi redovi ispred ambasada članica EU u Beogradu, suspenzija šampiona Čavića , na evropskom prvenstvu u plivanju, učešće Hašima Tačija na nedavnom sastanku ministara spoljnih poslova EU na Brdu kod Kranja u svojstvu „ premijera Kosova “, oslobađajuća presuda Haškog Suda ratnom zločincu Ramušu Haradinaju po svih 37 tačaka optužnice....

EU ne želi da se izjašnjava o granicama Srbije, kada je u pitanju njeno članstvo, jer je ovim, kao i mnogim drugim potezima, dala svoj odgovor, koji su političari u Srbiji dobro razumeli. Razlog što EU sada misteriozno ćuti treba tražiti u narednim parlamentarnim izborima u Srbiji, kada na ideji Evrope i Kosova, treba obezbediti mandat za sprovođenje dosadašnje politike EU i u narednim godinama. Pitanje odnosa Srbije prema Evropi, treba razumeti jedino u svetlu principijalnosti, a nikako u svetlu poništenja evropskih vrednosti.

Svako koje je imao prilike da upozna Evropu, njeno bogato kulturno-istorijsko nasleđe, društvenu prosvećenost, socijalni poredak, industrijsko-tehnološki razvoj, akademski duh, zna dobro koje vrednosti poseduje porodica zemalja EU. Ko ne bi želeo veće plate, nova radna mesta, institucionalnu stabilnost i uređenost? Nije Srbija protiv EU, nego je EU ta, koja secesijom Kosova, stopira ulazak Srbije u svoje članstvo.

Nažalost, od Srbije se zahteva da bira između svoga Kosova i EU. Ulazak Srbije u EU, u ovom tenutku, bi značio da Srbija pristaje na separatizam u sopstvenoj zemlji, dajući tako zeleno svetlo, da primer Kosova mogu da slede i ostale nacionalne manjine na njenoj teritoriji. Ko bi onda u svetu ozbiljno shvatao Srbiju koja svima daje do znanja da joj, ni ideja o beogradkom pašaluku, nije strana?

Ovih dana, jedan iskusni austrijski socijaldemokrata, govoreći o Srbiji, rekao je: „Zemlja koja se odrekne jednog metra svoje teritorije ne zaslužuje da postoji“. Tako se na Zapadu shvata država, teritorija, državnička i istorijska odgovornost. Za njih to nisu pojmovi megalomanskog promovisanja prošlosti i oživljavanja mitova. Borba Srbije u odbrani teritorijalnog integriteta zasnovana je isključivo na logici demokratskog sveta, koji u očuvanju svojih interesa je uvek bio dosledan i jedinstven.

Postoji crta koju nijedna država neće preći, jer uspeh u međunarodnim odnosima se meri i time da li ste na strani koja odlučuje ili strani o kojoj se odlučuje. Zato, ponavljam, razlog naših problema treba tražiti u unutrašnjoj politici Srbije, koja je svojim nejedinstvom dopustila da joj se kroji budućnost po tuđim merama. Ukoliko mesec maj ne shvatimo kao mogućnost sopstvenog otrežnjenja, bojim se da Srbiji sledi mom e nat kada će joj, uz tapšanje po ramenu, EU konačno odgovoriti— „niste nas dobro razumeli“.

NVO Aktivni centar

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM