Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Anketa NIN-a:

Šta Srbija mora činiti u XXI veku

Različite bismo razloge naveli, ali bismo se svi manje-više složili da je vreme u kome živimo – dramatično, a ishod svega po srpsko društvo krajnje neizvestan. Zato smo smatrali da ima smisla postaviti pitanje: Kako treba da se razvija Srbija u XXI veku i šta treba da budu vrednosti srpskog društva ka kojima treba usmeravati sveukupnu društvenu energiju? Pred čitaocem NIN-a je 17 inspirativnih intelektualnih odgovora mislećih ljudi.


Milovan Danojlić, pisac
Rad, vera, odricanje

U poslednjoj deceniji 20. veka podneli smo dva teška bombardovanja: jedno, navođenim raketama, i drugo, propagandnim lažima. Zaostaci ovog, drugog eksploziva i danas padaju na naše glave. Dok ovo beležim, Treći kanal Francuske televizije pokazuje kolone kosovskih Albanaca kako, pod NATO-bombama „beže ispred srpske policije koja sprovodi etničko čišćenje“. Ispremetan je red uzroka i posledica, zamenjeni vremenski tokovi; laž, ta razorna supstanca, opasna antimaterija, zamračila je svest kako onima koji je šire, tako i delu njenih žrtava. Dočekali smo je nespremni, uvereni da će „istina sama pobediti“. Nismo na vreme razumeli da je ona bila artiljerijska priprema za rušenje mostova, škola i kasarni, i za otimačinu dela nacionalne teritorije.
Nedavno je Žan-Fransoa Kan, direktor nedeljnika Marijana, izjavio da je 85 odsto vesti o srpskim zločinima na Kosovu bilo izmišljeno (France-Culture, 14. novembar 2007). Od Kana smo još saznali da je Toni Bler, ondašnji šef britanske vlade, za vreme bombardovanja stvorio posebnu propagandnu ćeliju, po ugledu na orvelovsko Ministarstvo laži, sa unajmljenim scenaristima čiji je zadatak bio da iz dana u dan izmišljaju naše zločine, kako bi se opravdala divljačka agresija.
Satanizacija je strašno oružje: pogađa i borce i neborce, u srce. Jedni su joj se oduprli zatvaranjem prema svetu. Drugi su progutali laži i, sa malim teškoćama varenja, postali njeni glasnogovornici na našem tlu. Elita zemlje se pocepala, izbio je potmuli građanski rat među izabranicima, što je najveći uspeh koalicije iz proleća 1999.
Jalovi sukob dve struje, gde je svako delimično u pravu, ne vodi nikud.
Nismo bez mana i poroka, naravno. Pa opet, mračna je sprdnja istorije da nam oni koji su potamanili čitave narode Severne i Južne Amerike, Azije i Afrike, koji su izmislili gasne komore i do sredine prošlog stoleća sprovodili kolonijalno nasilje u severnoj Africi, danas drže lekcije protiv etničkog čišćenja... Ima učitelja kojima, i pored sve govorničke veštine, ništa ne verujemo. Naša je tradicija u trpljenju nepravde, njihova u gospodarenju. Nismo bezgrešni, moramo se čistiti od svojih zala, ali smo, u poređenju sa osvajačima zemalja i kontinenata, nevinašca.
Propala su dva najveća projekta naše novije istorije, zajednička država Južnih Slovena, i pokušaj izgradnje pravednijeg društvenog uređenja. Previše se stidimo tih neuspeha, iznenađeni trijumfom Svetske Laži. Izgubili smo iz vida da je ona, Laž, od Trojanskog do Iračkog rata, jedan od pokretača istorijskih kretanja. Našli smo se na bespuću. Došlo je do obnove rajetinske poslušnosti. Zadivljen snagom nadmoćnog neprijatelja, jedan deo elite, oboleo od tzv. stokholmskog sindroma, nastoji da se lepim ponašanjem umilostivi neprijatelju. Ničega novog pod suncem, ali je tužno za gledanje.
Najgore od svega je gubljenje volje za život, potonuće u orijentalni fatalizam i nihilističku svesvejednost. Pad nataliteta i pražnjenje naših sela su direktna posledica gubljenja vere u sebe i u život. Izlaz je... svi znamo gde je izlaz, ali ne znamo gde i od čega da počnemo. Vratiti se ozbiljnom radu, veri, odricanju; obnoviti poštovanje prema stvarnim životnim vrednostima. Ako tim putem ne krenu novi naraštaji, ne znam ko će.

Milorad Ekmečić, istoričar
Kako je Skerlić rekao


Jedna od trajnih karakteristika srpskog nacionalnog bića jeste samouverenost da naša budućnost zavisi od nas samih i da bi naša sadašnjost bila bolja da smo i u prošlosti išli do kadije, kao što smo hodali na povratku, posle kadije. Krajem dvadesetog veka, oktobra 1998, u Dvorovima kod Bijeljine, na velikom zborovanju srpske kulture („Srpski duhovni prostor“), upoređivali smo ono što je Jovan Skerlić na početku toga veka, 1905, preporučivao da Srbi rade u dolazećem veku. Skerlić se opredeljivao „između prosvete, ili revolucije“ i jasno rekao da samo nova prosveta nosi evropsku demokratiju, cvetanje „civilizacije bez robova i bez varvara“. U isto smo vreme na tom optimističkom zborovanju zaključili da su od Skerlićeve preporuke 1905, do 1998. prošla četiri nacionalna rata, tri ekonomske blokade naše države, šest velikih diplomatskih kriza, tri diktature, četiri kapitulacije neuspelih država i dva građanska rata. Na početku ovog nedolazećeg veka mi opet treba da ponovimo da će naše sutra biti isto što je bilo naše juče. Koliko god se odricali prošlosti, za koju sami sebe neumorno optužujemo, ipak je svaki trezan zaključak da mi nju nismo pravili po našem izboru. To će biti i u neposrednoj i daljoj budućnosti. Tancovaćemo na Balkanu kako svetski orkestri budu svirali. Deo nas se već ošamutio od rokenrola i droge.
Ne treba nikoga da uveravamo da je naš zadatak isti onaj koji je pre stotinu godina postavio Jovan Skerlić – izgraditi evropsku demokratiju i iskobeljati se iz balkanske truleži nasilja oko granica, oko identiteta jezika i naroda, sive ekonomije u predgrađu velikih industrijskih naroda i oko endemske korupcije. Ona se u istoriji pokazala kao naša najbolja ekonomija. To su bile Skerlićeve vrednosti za Srbe 1905, one to bez sumnje ostaju i danas. Ali ostaje pravilo da će naše sutra biti isto kao što je bilo naše juče. Mi nijedno od toga ne stvaramo sami. Samo dve vrednosti ostaju usijana opomena za naše sutra: 1) Demografski slom nacije. Mi postajemo narod u rasejanju. Još nije kasno da ne ponovimo grešku generala De Gola, koji je verovao da će etničkim čišćenjem tri i po miliona Francuza iz Alžira na francusko zemljište nastupiti trajno pomirenje između dve strane. Odmah posle te seobe naroda, usledilo je doseljavanje šest (do devet) miliona Arapa u Francusku. Ne smeju Srbi ratovati, jer će im veliki brat preko okeana prirediti etničko čišćenje iz Bosne, kao što je uradio iz Kosova i Hrvatske. Nakon potpisa o kapitulaciji pred ucenom oko Kosova, očekujemo veliku seobu sa Kosova u prosperitetne industrijske gradove Srbije. To će pitanje biti teže od Kosova. Jedina nada je ne stavljati nikakav potpis na diktate velikog brata i čekati da ni njegova sveća ne dogori do zore; 2) U ovoj anketi učestvuju izabrani predstavnici našeg javnog mnjenja. Mi verujemo da je tako. A koliko je to, postavimo sebi bolno pitanje, zaista naše nacionalno mnjenje, a koliko je ono doterano zalaganjem našeg velikog brata da nam promeni prošlost? Hitlerovske pete kolone su amaterski posao, prema onome što veliki brat pokušava u Rusiji i što je kao uspeo lek oprobao ranije na nama. Mi smo narod unutrašnjih podela. Kao što su se u XVI veku balkanski stočari lako odmetali od svojih crkava i prilazili džamiji, taj crv i danas nagriza našu jabuku iznutra. Već i u Šumadiji se javlja jezgro rascepa u našoj crkvi. Šumadija je uvek bila najzreliji i najsvesniji deo srpskog sveta. Veliki brat vodi rat na dva fronta – bacaju se novčići za psihološko omekšavanje iznutra, kako oružje ne bi moralo da progovori. Ne samo mi, svi – danas i Rusija – stavljaju prst na čelo kako da se ne ponovi prošlost i kako da prihvatimo civilizaciju bez robova i varvara. Treba da radimo ono što je Milovan Milovanović preporučivao, pre 1912, da se radi sa Turcima – kod njih treba poneti zlatne cekine, ili spustiti čakšire. Mi cekina nemamo, pa moramo vrdati kako umemo.

Majkl Đorđević, biznismen (SAD)
Živi, mrtvi i još nerođeni


Pravovremeno, hitno i paralelno stvaranje moralnog društva i moderne, pravne države je jedini put koji obećava sigurniju i bolju budućnost.
Moderna država je demokratska, sa slobodnim tržištem i legalnim i moralnim obavezama prema građanima, ima sposobnu i profesionalnu administraciju i uživa poverenje većine građana. Moralno društvo i moderna država su - kao sijamski blizanci – nedeljivi. Ne može biti pravde u društvu i državi ako vođa, narodna elita i većina građana nemaju zajednički pojam i osećaj šta je “pošteno”, a šta “nepošteno”. Temelj društva i države pre svega je moral.
Za moralno društvo je neophodno obnoviti i reformisati dom/porodicu, školu i medije. Sa Crkvom u prvom redu, oni su nosioci glavnog tereta za stvaranje novog društva. Ovo će verovatno vremenski biti generacijski napor.
Za ovu viziju i plan srpske renesanse, Srbija mora bez odlaganja da rešava i reši sledeće i već poznate strateške probleme koji ugrožavaju njenu egzistenciju: (a) spoljna politika i poboljšanje geostrateškog položaja Srbije sa ciljem očuvanja srpske države i identiteta (b) brz ekonomski razvitak, (c) bela kuga, (d) ekologija, (e) brzo uključivanje jedne trećine srpskog naroda koji je u rasejanju u sve tokove života matice, (f) eliminisanje malignantnog uticaja i moći kriminala i ostataka komunističkih struktura u državi i ekonomiji i (g) očigledan problem nacionalno-kulturnog rasrbljavanja.
U sebi moramo naći volje i snage da se kao Feniks izdignemo iz zla i pepela XX veka i da poletimo u nove visine, u dostignuća bogomdanog našeg značajnog potencijala i da tako obnovimo i učvrstimo “vezu živih, mrtvih i još nerođenih.”

Vasilije Krestić, istoričar
Izjednačiti Srbe, nesrbe i antisrbe


Kako je Srbija zapala u krizu višestrukog sadržaja neophodno je primeniti mnoge mere u raznim oblastima života kako bi se ona iščupala iz nevolja u koje je zapala i kako bi krenula putem napretka. Te mere koje bi trebalo preduzeti, po mom skromnom mišljenju, morale bi, između ostalih, da budu i sledeće:
1. Da se zemlja oslobodi pogubne partizacije. Da vrednosni kriteriji, od vrha do dna, u svim oblastima života, ne budu partijsko-politička pripadnost, podobnost i poslušnost, već stručnost, znanje, sposobnost i moralnost.
2. Da se zaustavi snishodljivo i nedostojanstveno ponašanje naših političara. Da se svi naši odnosi sa stranim zemljama, kako oni političkog tako i ekonomskog, kulturnog i svakog drugog sadržaja, grade na principima punog reciprociteta.
3. Da se svim raspoloživim legalnim sredstvima stane na put korupciji i kriminalu.
4. Da nam sudstvo postane istinski nezavisno.
5. Da se ublaži i, po mogućstvu, zaustavi pogubno i preteće društveno raslojavanje. Da država pokaže više brige, razumevanja i pažnje pri rešavanju pitanja nezaposlenih, osiromašenih, obeskućenih i gladnih građana.
6. Da se mediji oslobode svih mogućih štetnih uticaja iz zemlje i inostranstva, kako onih u politici tako i u kulturi.
7. Da se pri izgrađivanju i negovanju vrednosnih kriterija, koji su u temeljima poremećeni, konačno oslobodimo ideologije i politike.
8. Da imamo ujednačene vrednosne ocene kako o dobru, tako i o zlu, a ne da jedne, one strože i oštrije, imamo za Srbe a one blaže i povoljnije za nesrbe i antisrbe.
9. Da upristojimo i kultivišemo našu političku scenu, da se oslobađamo primitivizma i prizemnih rasprava koje deluju razorno i deprimirajuće na raspoloženje naroda.
10. Pitanje nevladinih organizacija, onih koje su finansirane iz inostranstva i koje deluju sa antisrpskih pozicija, postalo je ozbiljno društveno i političko pitanje. Zato što deluju razorno i štetno, njihova aktivnost zaslužuje više pažnje no što im je dosad posvećivano. Svugde se moramo zauzimati za proverene činjenice, istinama se suprotstavljati optužbama i demonizaciji Srbije i Srba.
11. Proces privatizacije, opterećen malverzacijama ogromnih finansijskih razmera, mora biti pod budnim nadzorom države kako bi se zaštitili njeni interesi i interesi zaposlenih radnika.
12. Stoga što svaka regionalizacija države rađa, podstiče i jača partikularnu svest, a ta svest proizvodi centrifugalne snage, obavezan sam da upozorim naše političare na to da pri postojećem stanju oslabljenog duhovnog jedinstva našeg naroda regionalizacija može da bude više štetna nego korisna.
13. Stoga što kod našeg naroda nije u dovoljnoj meri razvijen kult rada i radnih obaveza, neophodna je edukacija svim raspoloživim sredstvima i na svim nivoima starosne dobi radno sposobnog stanovništva.
14. Država ne bi smela da škrtari, kao što sada čini, kada je reč o podizanju nataliteta. Ona bi morala da o tome ima naučno fundirane projekte.
15. Naš obrazovni sistem ni sada ni ubuduće ne bi smeo da bude prilagođen nekim zahtevima i potrebama inostranstva, koje želi da ga pretvori u mašineriju za proizvodnju intelektualnih mediokriteta nesposobnih za ozbiljnije i odgovornije javne poslove. Obrazovnim sistemom koji nam je nametnut Srbija neće koračati ka lepšoj budućnosti.

Nenad Kecmanović, politikolog
Budućnost mučnih kompromisa

Ako Srbiji i dalje bude izvana stalno nametano da iznova rješava gdje su joj granice i ko će unutar njih da živi, a to, između ostalog, znači i kakvi treba da joj budu ustav, grb, zastava, himna i sl, nalaziće se u hroničnom pretpolitičkom stanju bavljenja pitanjima koja se u svim normalnim državama ne postavljaju jer se podrazumijeva da su riješena. A svugdje gdje nisu to zakonito dovodi do zbijanja nacionalnih redova i masovne psihologije opsadnog stanja, permanentne antagonizacije prema stvarnim ili fiktivnim, unutrašnjim i vanjskim neprijateljima. Koncept multikulturalizma je, izgleda, pao na ispitu, i to ne samo u Srbiji, BiH i Makedoniji, i sve su manje šanse da usporene evropske integracije preteknu proces balkanske prekompozicije državnih granica po teritorijalno-etničkom principu. Nasuprot proklamovanim apstraktnim načelima, konkretan stav Vašingtona (pa i Brisela) najprije povodom Crne Gore, a sada, i pogotovo, povodom Kosova, nedvosmisleno ukazuje na to da je realna politika nešto sasvim suprotno. A priča o tome kako se Kosovo i Albanija poslije neće ujediniti jednako je naivna koliko i priča kako će se poslije Lajčakovih ustavnih reformi „Herceg-Bosna“ i Republika Srpska udružiti sa bošnjačkim kantonima u jedinstvenu BiH, ili Makedonija sačuvati svoj zapadni dio, ili Crna Gora bez problema opstati u sadašnjim granicama. Sve dok se taj proces ne dovede do kraja, „sveukupne društvene energije biće usmerene“ na nacionalno i državno biti ili ne biti, sa malo prilike da se ozbiljnije preusmjere i podijele na ekonomske, kulturne, političke, moralne i druge vrijednosti. Kao što čovjek kome je bolešću ugrožen život ima samo jedan problem, a zdrav hiljadu problema, tako su i zajednice kojima je ugrožen identitet i suverenitet koncentrisane samo na jedna problem, i vjeruju „kako ih samo sloga može spasiti“. Da ta vanjska ugroženost nije umišljena, odnosno izmišljena od strane nacionalnih manipulatora problemom Kosova, treba pročitati Solaninog vojno-političkog savjetnika Roberta Kupera, koji u knjizi „Slamanje nacija“ (2003) crno na bijelo objašnjava da međunarodno pravo važi samo za najrazvijenije postmoderne i moderne države, dok su dvostruki standardi, preventivni napadi, prevare, sila i sl. legitimna sredstva kroćenja predmodernih država, odnosno primitivnih naroda.
Valjda ćemo iz tog stanja reaktivnog pretpolitičkog jedinstva izaći tokom tekućeg veka, bilo svedeni na veću ili manju mjeru, bilo naknadno ubrzanom evrointegracijom, bilo promjenom konfiguracije moći na globalnom planu, bilo na neki četvrti način koji je teško predvidjeti. Sigurno je da ćemo tek tada moći da se suočimo sa najnovijom prošlošću, sa vlastitim grijesima, zabludama, promašajima, glupostima, ali i da drugima sa više prava kažemo koliko su se i u čemu sve o nas ogriješili. Na osnovu takvog bolnog svođenja računa sa sobom i sa drugima, moći ćemo da krenemo dalje, da afirmišemo univerzalne, evropske ali i nacionalne i realno ostvarive vrijednosti te da u skladu sa njima usmjerimo sveukupnu društvenu energiju.
Naravno, „dnevni red“ koji predlažemo istorijski se nikada ne odvija sasvim sukcesivno, nego bar dijelom i simultano, pa utoliko i pitanja postavljena u ovoj anketi nisu preuranjena. Naprotiv, treba se već sada pripremati za mučne kompromise koji nas čekaju i na vanjskom i na unutrašnjem planu, a podjednako ne idu od ruke ni našim patriotima ni našim demokratama.


Mihajlo Pantić, književnik
Gledajmo svoja posla

Pitanje je pomalo proročki intonirano. Da bi se na njega dao koliko-toliko prihvatljiv odgovor treba se prvo dogovoriti oko razloga zbog kojih smo se danas našli tu gde jesmo, na repu ili na dnu, svejedno, neka svako odabere reč prema svom nahođenju. Neće biti da su posredi samo te večite „nesrećne istorijske i geostrateške okolnosti” i samo ta toliko puta iskazana „loša politika”. I jedno i drugo više je nego očigledno: uglavnom smo terali po svome, a uvek je ispadalo onako kako drugi, jači, hoće, i najčešće smo to činili stihijno – kada nam je išlo dobro, nismo umeli da se zaustavimo, ali i kada nam je išlo katastrofalno, isto tako, srljali smo u provaliju.
Treći razlog je manje vidljiv, jer nije naročito prijatan: reč je o neskladu predstave koju smo sami o sebi stvorili i onoga što objektivno jesmo. Nismo ni veliki ni moćan narod, a stalno smo ubeđivali i sebe i druge da smo upravo to: veliki i moćni. (Dobro, možda smo slavni, ali se od slave ne živi, zbog nje se uglavnom umire.) To je izazivalo bes zaista velikih i moćnih, a ostali su gledali kako da se snađu, i sada više niko neće s nama, i sada su nam svi drugi krivi. Vreme je, dakle, i tu počinje moj odgovor na vaše pitanje, da što pre uskladimo predstavu o sebi sa samima sobom. Posle će lakše ići, valjda lakše.
Ne mislim da srpsko, niti bilo koje evropsko društvo treba da u XXI veku patentira i afirmiše neke nove, do sada nepostojeće ili neuočene vrednosti. Vrednosti su vrednosti baš zato što su postojane, što su odavno ustanovljene, samo ih valja stalno usvajati, dosezati, potvrđivati, usavršavati. Znam nekoliko njih koje drugde postoje ali se ovde ne kotiraju naročito visoko. Na prvom mestu: odgovornost, lična i javna odgovornost. Uverenje da ono što radimo ne radimo samo za ličnu korist. Jer, kad je drugom dobro, veće su šanse da i nama tako bude. Otuda se izvodi naredna vrednost, čini mi se da smo je prebrzo odbacili, ona se zove: socijalna pravda. Treća se sama nameće: vladavina prava i demokratije, na tu stazu smo tek stupili. Potom: tolerancija i kultura, bez toga nema srećne zajednice. Najzad, ali na prvom mestu: poštovanje sebe.
I, da: gledanje svoga posla. To možda i nije neka vrednost, ali je vrlo efikasan princip. Ako ne verujete, pitajte Fince, Holanđane, Grke, Bugare, Portugalce...

Sonja Liht, sociolog
Solidarnost – najviša vrednost


Srbija mora da bude spremna da ide u susret najvećim izazovima i potrebama XXI veka: ubrzanim klimatskim promenama; očuvanju i uvećanju strateških resursa kao što je voda (uključiv i vode koje protiču kroz Srbiju a za sada se, skoro uopšte, ne koriste) i poljoprivredno zemljište; potrebi za visokoobrazovanom radnom snagom; neophodnosti borbe protiv raznih oblika bezbednosnih pretnji pojedincima i celom društvu. Da bi se suočila sa svim tim Srbija mora, ubrzano, da utvrdi svoju sveopštu strategiju razvoja i osnovne prioritete koji će je, uz ogroman, dobro osmišljen i usmeren napor celog društva, izvući iz položaja siromašne, periferne zemlje na rubu razvijenog sveta. Ovaj put ona ne može proći sama. Srbiji je da bi se razvijala, postala privlačna za investitore, ali i za sopstvene najtalentovanije i najsposobnije građane – koji još uvek maštaju kako da je napuste da bi svoje karijere i živote nastavili u nekom razvijenijem, stabilnijem okruženju – neophodno da bude deo evropskih integracija. Evropska unija je najuspešniji mirovni i ekonomski projekat u svetskoj istoriji. S razvojem njene zajedničke spoljne i bezbednosne politike, potvrđene i novim Lisabonskim sporazumom, ogromne su šanse da postane i najprivlačniji projekt kolektivne bezbednosti (tu mislim, pre svega, na borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije) u svetu. Van te integracije Srbija osuđuje sebe na tavorenje, kao njen aktivni deo ima šanse, bar koliko i svi drugi, da izazove i potrebe XXI veka dočeka spremnija.
Ogroman i dobro osmišljen napor celog društva, svih građana i građanki Srbije, podrazumeva i žrtve. Nakon skoro dve decenije mukotrpnog života, urušavanja i materijalnih i moralnih vrednosti, uverena sam da se društvo može oporaviti samo ukoliko oni koji ga vode, dakle politička i celokupna društvena elita, preuzmu punu odgovornost prvih među jednakima, postave opšte interese iznad parcijalnih i privatnih, grade kako jake, na vladavini prava zasnovane, institucije države, tako i zajedno s autonomnim građanskim društvom nezavisne društvene institucije i snažnu demokratsku javnost koji će kontrolisati državu. Razvoj pretpostavlja ozbiljno uvećanje ukupnog društvenog bogatstva, ali i uzdizanje solidarnosti na pijedestal najviše vrednosti. Bez brige za nemoćne, mlade i stare, bez pomoći bolesnim i slabima, bez mnogo ujednačenijeg razvoja i veće brige za uspostavljanje socijalne kohezije, ne možemo savladati društvenu klimu u kojoj je ”čovek čoveku vuk”. A u teškim i u mnogo čemu neizvesnim vremenima koja dolaze, samo ove vrednosti, samo stvaralaštvo i znanje, ogromno poštovanje prava svakog pojedinca i samopregorno zajedništvo, istinska pažnja prema celokupnom okruženju će imati šanse na uspeh. Bez njih i naša zemlja, ali i cela planeta imaju slabe izglede da „na nogama“ dočekaju sledeći, XXII vek.

Dragan Kapičić, sportista
Evropska Srbija


Neophodno je izvršiti mentalnu transformaciju, prepoznavanja svojih istorijskih - tradicionalno vrednih karakteristika, tražiti racionalna objašnjenja svojih zabluda, kao i vrednih doprinosa užeg i šireg značaja.
Neminovno se postavlja pitanje zrelosti (sposobnosti) srpskog društva za jasnu percepciju sebe u perspektivi civilizacijskog, intelektualnog, kulturološkog i u svakom smislu realnog odnosa prema neminovnim integrativnim procesima. Podela kao usud srpskog društva, potpuna zaslepljenost ličnim u odnosu na opšte u svim društvenim sferama potpomognutim tzv. tranzicijskim interesom, ne daju šansu edukaciji mladih generacija u traženju i predstavljanju sebe kao nove evropske Srbije.
Put evropske Srbije pre svega mora biti radikalno prenet na mlade generacije, čak mnogo izraženije nego drugde.
Srbiji treba istina o prošlosti i sadašnjosti. Dati šansu racionalnoj slobodi (ne anarhiji), takmičiti se sa drugima a ne boriti se protiv, nuditi svoje a koristiti tuđe vrednosti!
Osloboditi stvaralačku energiju mladih, odvajanjem od uticaja politike i crkve. Prevazići sindrom ksenofobične logike delova elite, jednom rečju prekinuti zauvek sa anahronizmima koji nas bez obzira na tradiciju vraćaju unazad.

Predrag Palavestra, književnik
Nova inteligencija


Na početku prošlog stoleća, Srbiju su podigli mladi građanski stalež i zdravo selo kao izvor narodne snage. Tu staru građansku klasu odavno je »pojela plesan«. Srpsko selo je ostarelo i opustelo, a njegovim odumiranjem gase se i poslednji ostaci patrijarhalnog sveta. Moral srpskih domaćina pretvoren je u potrošačku gramzivost, u uskogrud, zavidljiv i samoživ palanački nacionalizam, koji se hrani mržnjom na drugoga. Boljševička »nova klasa« je takođe poražena, dok je današnja radnička klasa bez sigurnosti, opterećena zaostalim samoupravljačkim navikama u surovim kapitalističkim uslovima. U prelaznom vremenu, srpsko društvo ponovo stoji pred svim ranijim iskušenjima, naviknuto na preživljavanje bez većih duhovnih potreba i moralnih kočnica.
Takvo srpsko društvo na početku XXI veka može da pokrene i povuče napred samo jedna nova sila, nova elita prosvećenih građana. Ona je stvarni nosilac civilnih vrednosti društva i nepotkupljivi oslonac demokratske vlasti. Prosvećena elita ne prihvata jevtinu kulturu, prostačku raspuštenost i bahato obaranje društvenih vrednosti. Samo jedan nesebičan, uzdržan, radin, uljudan i uljuđen svet, kritičan u svome nacionalnom identitetu, Srbiju danas može prilagoditi merilima modernog sveta. To je ona kritična masa koja se očekuje. Nova inteligencija, nezainteresovana za vlast i sumnjiva bogatstva, u prvoj narednoj generaciji mogla bi se uspraviti na noge i poći u susret drugima, bez osećanja krivice i inadžijskog nadgornjavanja. Brzom asimilacijom ideja, novih standarda i savremenih tehnologija, prosvećena građanska elita može popraviti kvalitet društvenog života i bez velikih teškoća izmeniti sliku o sebi i svome narodu. Slobodan i prosvećen građanin, siguran u svome društvenom delovanju i sa jasnom kritičkom svešću o sebi i drugima, nije utopija. On je bitan preduslov preporoda, opstanka i napretka, pogotovu ako takva ista građanska svest prevlada i u srpskom okruženju.


Dragoljub Živojinović, istoričar
Između Istoka i Zapada


Na prvom mestu, Srbiji je potreban mir, unutrašnji i spoljašnji. U prvom slučaju, to pretpostavlja dogovor svih onih koji odlučuju o budućnosti zemlje – političke stranke, vlada, privredni krugovi, javno mnjenje, sindikati. U drugom slučaju, to zahteva smirivanje nesporazuma sa pojedinim silama i međunarodnim organizacijama, sređivanje postojećih pitanja sa okolnim zemljama i uspostavljanje obostrano korisne saradnje.
Što se tiče vrednosti koje treba razvijati, čini mi se da treba nastojati da dođe do objedinjavanja u primenljivu celinu različitih političkih, privrednih i duhovnih vrednosti savremenog sveta. Treba uvek imati na umu da je Srbija zemlja između Istoka i Zapada; stoga je takvo objedinjavanje jedini mogući izbor koji otvara izglede za bolju budućnost. U celini, država i društvo treba da nastoje da otklone sve ono što Srbiju danas guši – nejednakosti u stepenu svekolikog razvoja, podsticanje nataliteta, osavremenjivanje sela i zaustavljanje njegovog propadanja, opšte obrazovanje i razvoj kulture. Borba protiv organizovanog kriminala, korupcije, ekološkog propadanja, mora se voditi u punoj saradnji sa odgovarajućim ustanovama u svetu. Jedino opšta mobilizacija svih snaga može da pokrene srpsko društvo iz učmalosti i letargije u kojoj se nalazi već duže vremena i da doprinese ostvarenju novih vrednosti u Srbiji.

Miša Đurković, filozof
Desnica za spas


Istorija dvadesetog veka pokazala je da je najbolji, a često i jedini način za stabilizovanje i uvođenje u red jednog postkriznog društva, sprovođenje klasičnog programa političke desnice. U Srbiji, kao što znamo, ne postoji ozbiljna konzervativna stranka. Da postoji kako bi ukratko izgledao njen program za 21. vek?
Politika identiteta. Desetak miliona pripadnika srpskog naroda i dalje nemaju jasan koncept jedinstvenih vrednosti, simbola i načela iza koga svi mogu da stanu, bez obzira na to gde žive. Osnovno je, dakle, redefinisati srpsku nacionalnu politiku kao politiku zajedničkog kulturnog, prosvetnog i verskog identiteta, u skladu sa normama i pravima koji su danas garantovani svim evropskim narodima. Na tim osnovama, konačno, trebalo bi od regionalno pocepanog naroda napraviti ozbiljnu, jedinstvenu naciju.
Teritorijalno očuvanje Srbije. Vojvodina se polako ali sigurno otvara kao ozbiljan problem. Vojvodina se mora suštinski integrisati u ostatak Srbije tako što će Vojvođani postati nosioci srpske nacionalne obnove. Umesto da neki od njih prave svoje paralelne protoseparatističke institucije, trebalo bi da se neke od najvažnijih državnih institucija premeste u Novi Sad. Za početak, Ustavni sud. Na jednoj od tri glavne funkcije po pravilu mora da bude neko iz Vojvodine. Centralne srbijanske stranke moraju imati snažne, ako ne i ključne odbore u Vojvodini.
Drugi deo istog zadatka jeste konačna regionalizacija. Uslov je stvaranje mogućnosti za podsticanje mobilnosti radne snage. Javna uprava, imovina i kapital se zaista moraju decentralizovati i spustiti na lokalni nivo. Kartelizacija i centralizacija ubijaju Srbiju. Lokalna zajednica mora da vidi ko je za šta odgovoran, ko odlučuje o njenoj sudbini i da istovremeno nauči da ga svakodnevno kontroliše i proziva ako ne štiti njene interese.
Podsticanje privatnog i porodičnog preduzetništva. Danas se u Srbiji veoma malo proizvodi, troše se postojeći resursi, a uvoznički lobi koji vlada Srbijom permanentno uništava svaki pokušaj stvaranja i proizvodnje. Srbija mora da se otvori za istinske investicije, i to kako za stvarni a ne špekulativni kapital sa Zapada, tako i za ruska, kineska, indijska, singapurska i druga ulaganja. Pre svega nam trebaju jaki nezavisni igrači koji imaju interes da ovde nešto proizvode. Uz njih bi se polako razvijao i mali i srednji biznis naših ljudi.
Moralna obnova. Porodični biznis je zahvalan ekonomski, ali istovremeno i moralno. Deca se od malih nogu uče da stvaraju i privređuju, da razvijaju radnu etiku, da štede i ulažu i da poštuju imovinu, što danas nažalost nije slučaj sa mladima. Svaka reforma u Srbiji neće imati dugoročnog smisla bez istinske moralne obnove. Stvaranje i promovisanje sistema vrednosti u kome su rad, porodica, čast, vera, stid, patriotizam, solidarnost i trajnost osnovne kategorije, jeste jedini način da se izvučemo iz rasipništva, moralnog propadanja, permisivizma svake vrste, pa i demografske smrti. U tome mora da dominira snažno insistiranje na oštrim sankcijama. Dakle, osim vraćanja smisla rečima kao što su čast, sramota, poštovanje, nužno je i pooštravanje kaznene politike i pre svega njena nediskriminativna primena na političare i pripadnike elite.
Demografska obnova. Sve prethodno rečeno neće imati smisla ako ovde ne bude imao ko da živi. Srbija svake godine gubi oko 35.000 stanovnika. To nije materijalno koliko moralno pitanje. Pogrešno je misliti da će se sitnim materijalnim podsticajima mladi podstaći da više rađaju. Konzumerizam po pravilu vodi smanjenju nataliteta. Ono što mladog čoveka može da podstakne na stvaranje porodice jesu klasične vrednosti poštovanja života, božje reči, patriotizma i porodice kao najsigurnijeg utočišta i jednog od temelja smisla uopšte.
Da bi se sve ovo realizovalo, potrebna je i nova elita. Pre svega intelektualna, ali i politička. Takva kakva će shvatiti da je stvaranje elitnih srpskih univerziteta suštinsko za odbranu od duhovne kolonizacije i proizvođenja bolonjskih kursadžija. No, to znači i neke nove partije koje će pri podeli resora manje tražiti policiju, a više prosvetu i kulturu.

Danilo N. Basta, filozof
Moć i njena volja


Odgovor na NIN-ovo pitanje pretpostavlja nedvosmislena vrednosna opredeljenja, ali i, što nije lišeno rizika, davanje uputstava, predloga, takoreći recepata. Pošto se za to ne smatram ni doraslim ni pozvanim, ograničiću se na podsećanje, koje se može shvatiti i kao upozorenje, da je pohod evropskog nihilizma, koji smo i mi osetili na svojoj koži, jasno pokazao da su i u današnjem svetu moć i njena volja ono od čega najvećma zavisi sudbina svakog naroda i, posledično, svakog pojedinca. Moć je ne samo mera uticaja nego i uslov golog opstanka. Jedino se ona priznaje i uvažava, jedino je ona zaloga da se bilo ko, pa i naš narod, može održati u surovom svetu pogaženog prava i obesmišljenog morala. Možemo najdublje žaliti što je tako, ali ne možemo poreći da je zaista tako.
Ima li se na umu da je moć – u prvom redu ekonomska, a zatim i svaka druga – ključni činilac sveta u kojem moramo da živimo i treba da opstanemo, onda nije teško zaključiti gde bi valjalo tražiti odgovor na NIN-ovo sasvim umesno pitanje.

Branko Kukić, pisac i izdavač
Upalimo svetlo kulture


Šta da kažem o budućnosti države koja, evo, dva veka nazaduje? Šta da kažem o sudbini države preko koje su prešle sve ludosti modernog doba, od ratova do ideologija i prljavih tehnologija? Šta da kažem o državi koja je neprekidno u sukobu sa samom sobom i celim svetom? Šta da kažem o budućnosti nekoga ko se i rukama i nogama otima za prošlost? Šta da kažem o budućnosti društva koje formiraju i usmeravaju lopovi, demagozi, vaćaroši, prevaranti, lažovi, ludaci, neurastenici, glupaci, lažni vernici i lažni rodoljubi?
Koje svetlo upaliti u ovom mraku? Svetlo rada? Ali ovaj narod nikada nije imao svest o radu u korist društva u kome živi, osim o radu za ličnu korist. Svetlo prijateljstva sa svetom? Ali srpski političari i kada su bili na dobroj strani uspeli su da se posvađaju sa prijateljima, pa su i danas u nesporazumu sa velikim delom sveta. Da upalimo svetlo kulture? To bi nam bilo najpametnije, najpotrebnije i najkorisnije! Ako to svetlo bude i jedva vidljivo, osvetliće nam barem nekakav put, koliko da se ne strovalimo u ambis. A to svetlo kulture mora biti kultura ponašanja, kultura dijaloga, kultura volje i želje, kultura rada, kultura obrazovanja, kultura ishrane, kultura tela... Ako bismo najpre krenuli tim putem, bili bismo u stanju da shvatimo svoj položaj u svetu, da taj položaj učvrstimo, da stanemo na neki novi temelj, budući da su se stari temelji urušili pod teretom naše osionosti, gluposti, lelekanja i priviđenja; bili bismo možda u stanju da se hrabro i odvažno, a ne prepotentno i arogantno, obratimo svetu, ne kao petao nego kao neko ko hoće da čuje, da vidi i da pokaže dobru volju za razgovor i smisao za odgovornost.
Mnoge zemlje koje su živele u mraku ideologija (i svetih i profanih), u unutrašnjim i spoljašnjim sukobima, u mržnji i besu, uspele su upravo ulaganjem u kulturu da osvetle taj mrak i da svetu pokažu svoju stvarnu vrednost. Zar za to nije raniji primer Španija, a današnji Irska? Ulaganje u kulturu po pravilu sa sobom donosi radikalne reforme i promenu svesti, što se odražava na sve oblasti ljudskog delovanja i na preobražaj čitavog društva. U ovome vidim prvi i osnovni korak kao ulog u budućnost Srbije. Sve ostalo je novo vino u starim mešinama, sa pogrešnim ljudima na pravim mestima.

Ljubomir Simović, pesnik i pisac
Pamet i pismenos
t

Kada je, jedne noći u novembru, iz vršačkog zatvora pobeglo osam zatvorenika, setio sam se one poznate definicije jačine lanca i pomislio: ako je jedan lanac jak onoliko koliko je jaka njegova najslabija karika, onda je naša država jaka (sigurna) onoliko koliko je jak (siguran) vršački zatvor. A onda sam se setio da u Srbiji ima i mnogo slabijih karika nego što je zatvor u Vršcu.
Srbija je danas, bojim se, lanac sastavljen od najslabijih karika. Te karike čak nisu ni povezane u lanac, nego postoje svaka za sebe. Jedna od tih najslabijih karika je, na primer, naša železnica, čiji bi vozovi, koji idu brzinom fantastičnom za 21. vek – četrdeset na sat! – mogli da budu simbol današnje Srbije. Prvi naš problem je što sve shvatamo, i svuda stižemo, sa zakašnjenjem. Ako nekad i krenemo bržim korakom, kao što smo krenuli 5. oktobra, uplašimo se sopstvene brzine, pa počnemo da usporavamo i kočimo. Tako smo, usporavajući i kočeći, tragično zakasnili i na suočavanje sa problemom Kosova. I sada, skupljajući ljuske, pokušavamo da pile koje se izleglo vratimo u jaje.
Drugi naš problem je što izbegavamo da se suočimo sa istinom i realnošću. Dok smo pratili pregovore (?) vladinog pregovaračkog tima sa kosovskim Albancima, nametalo nam se pitanje kolika je stvarna razlika između nezavisnosti, koju traže Albanci, i autonomije, koju im nudi vlada. Da li se vlada u tim pregovorima bori za očuvanje stvarnog suvereniteta Srbije nad Kosovom ili pokazuje spremnost da se zadovolji i samo prividnim suverenitetom nad ovom pokrajinom? Osnova kosovskog problema je u pitanju da li je integracija kosovskih Albanaca u Srbiju moguća i realna. Pitanje te integracije, međutim, niko i ne pominje, možda i zato što je odgovor na njega odavno poznat. Autonomija u interpretaciji naše vlade predviđa dva paralelna, dva neintegrisana, dakle dva u svemu odvojena i nezavisna društva, dve kuće nad kojima se uzdiže neki nepostojeći zajednički krov. U toj interpretaciji se pojmovi autonomija i nezavisnost nalaze u onom odnosu u kome se nalaze reči šija i vrat. To jest u odnosu u kome se ne govori istina.
U pregovorima o statusu Kosova vlada odlučujuću podršku očekuje od Rusije. Što je podrška veća, veća će biti i njena cena, bez obzira na rezultat. Putin je već proglašen za počasnog građanina Raške. Istu počast mu nudi i Gornji Milanovac. Njegove slike izranjaju iznad glava na mitinzima Srba, kao što su juče Klintonove slike dominirale na mitinzima Albanaca. Da li to znači da je Srbija spremna da bude Rusiji ono što su zemlje Varšavskog pakta bile Sovjetskom Savezu? Da li to nagoveštava da ćemo gledati kako se ruski i srpski lideri ljube onako kako su se ljubili Brežnjev i Honeker?
Neki bitni politički faktori budućnost Srbije ne vide u Evropi, nego u približavanju Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i nekim još daljim zemljama. Zanemarujemo čak i odnose s najbližim susedima: jedan od premijerovih savetnika je Crnu Goru, s puno diplomatskog takta, nazvao „kvazidržavom“. Gledajući sve to, neizbežno se pitamo ko, i na osnovu čega, formuliše našu politiku. I da li je ta politika put u novu izolaciju. A slušajući kako neki u rešavanje kosovskog problema ponovo vraćaju mogućnost ratne opcije, pitamo se da li je ta politika put u nove sukobe.
Pojava naoružanih vehabija na Ninaji, formiranje neke privatne „garde cara Lazara“ u Kruševcu, skup neonacista u Novom Sadu, sukobi u islamskoj verskoj zajednici u Novom Pazaru (u kojima se prepoznaju otisci prstiju nekih političara i ministara), sprečavanje promocije „Peščanika“ u Aranđelovcu, pokušaj surovog linča na fudbalskoj utakmici na Topčiderskom brdu, i preteće skupine na Trgu Republike, u Beogradu – sve se to logično uklapa u scene i retoriku koji vladaju u našoj Narodnoj skupštini. U istom kadru možemo videti i naše gradove, ulice, parkove, šume, planine, reke i rečne obale, pretvorene u deponije.
Preživeli smo strašnih dvadeset godina, a bojim se da najgore još nije prošlo. Da ono najgore i sami prizivamo. Ako ga se ne oslobodi, Srbija će potonuti pod teretom retrogradnog i anahronog. Da bi izbegla ono najgore, Srbija treba da se suoči i sa sobom i sa realnošću. I treba da prekuje ceo svoj lanac, i da ga tako ojača da i njegova najslabija karika bude dovoljno jaka da izdrži svako opterećenje. To prekivanje neće biti moguće sa političkim strankama koje stranačke interese stavljaju iznad državnih, i sa političarima kojima je borba za vlast važnija od borbe za opstanak i napredak. Ali je moguće sa osvešćenim i prosvećenim narodom.
Nažalost, među onim najslabijim karikama našla se i naša prosveta. Najnovija studija Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, koja donosi rezultate ispitivanja efikasnosti obrazovnih sistema, zaključuje da je naš obrazovni sistem neefikasan, i da đaci iz naših škola izlaze kao neznalice.
To jeste obeshrabrujuće, ali nam bar pokazuje dokle smo stigli i odakle nam valja početi.
Mnogo pre Jovana Raškovića, Sterijini „rodoljupci“, Šerbulić, Smrdić i Žutilov, kazali su da je srpski narod lud narod. Naravno da nije lud. Ali svaki dan, u svakoj prilici, mora da dokazuje da je pametan. Njegova budućnost zavisi od njegove pameti. I od njegove pismenosti.

Svetlana Velmar Janković, pisac
Dati i dobiti


Sklona sam da prisvojim uverenje mnogih istoričara da je XX vek istorijski period koji počinje Prvim svetskim, a završava se, devedesetih godina u Evropi, trećim i četvrtim balkanskim ratom. Ako saberemo sve posledice društvenih i političkih zbivanja u Srbiji u toku tog perioda – zbir je uistinu katastrofalan: na kraju XX veka izgubili smo gotovo sve što smo, teškom mukom, sticali i stekli tokom XIX veka a, silnim žrtvama, i u Prvom svetskom ratu. Ti veliki i ponavljani gubici izazvali su i veliko oticanje društvene energije koju valja prvo obnoviti kako bi se mogla i usmeravati. Energija nade je ona moćna energija koja nas je podigla u XIX stoleću, ali ta energija ne raste u društvenom i duhovnom prostoru u kojem se, kao kod nas, zaboravlja da sebedavanje u radu, kao i svako sebedavanje, vraća snagu u meri većoj od one kojom je troši, da je neophodno dati da bi se imalo šta i dobiti, ako je to baš potrebno, da poštovanje sopstvene ličnosti i sopstvenog mišljenja ne može opstati ako se ne poštuje ličnost i mišljenje onog, tako često nezgodnog, koji je drugi i koji, svojim postojanjem, omogućava i uslovljava naše, da su nauka i kultura najjače oružje malih naroda, a mladi ljudi oni ratnici koji najbolje umeju baš s tim oružjem. Ako zaista hoćemo da obnovimo energije duhovnih vrednosti, moramo prestati da se klanjamo Zlatnom teletu. A to će ići teško, jer nas je Tele, izgleda, omađijalo.

David Albahari, pisac (Kanada)
Okretanje budućnosti


Svako razmišljanje o budućnosti Srbije mora da pođe od potrebe da se već jednom okonča potčinjenost prošlosti. Najlakše je sebe proglasiti žrtvom i jadikovati nad svojom gorkom sudbinom, i onda ubrojati u neprijatelja svakoga ko neće da ti se pridruži u glasnom lelekanju. S druge strane, tačno je da Srbiji nije lako, imajući u vidu pitanje Kosova, unutrašnje političke podele, slabu privredu, inflaciju... Mnoge od tih stvari su takođe posledica razmišljanja i stavova zasnovanih na opsednutošću prošlošću, što potvrđuje potrebu da se napravi radikalan zaokret u javnom, političkom, umetničkom i svakom drugom diskursu, da se budućnost napokon stavi pre prošlosti i da se Srbija oslobodi svih nepotrebnih balasta – duhovnih, materijalnih, pa i, zašto da ne, teritorijalnih. Za to je neophodno da Srbija što pre uđe u jedinstvenu Evropu, kojoj je Srbija podjednako potrebna koliko i ona Srbiji, zahvaljujući izuzetnom geopolitičkom položaju naše zemlje na mapi Evrope. Ukratko, budućnost Srbije je u okretanju budućnosti, u iskazivanju spremnosti da se prihvate zajednički standardi koji doprinose bržem stvaranju otvorenog građanskog društva, i ponajviše u demokratskom potiskivanju onih faktora i segmenata u društvu koji, prerušeni u nacionalne dušebrižnike, zapravo vuku Srbiju u mračan budžak iz kojeg, ako se to desi, nikada više neće izaći.

Jovan Babić, filozof
Potraga za vrednostima

Na pitanje šta treba da budu srpske vrednosti u 21. veku, treba prvo zamisliti vremenski interval od jednog veka. Vek je dugačak: Ko je na kraju 1907. godine mogao da zamisli konture 20. veka?! Te godine je 1903. godina već bila prošla, ali svejedno nije bilo lako zamisliti ni 1912. i 1913, a kamoli 1914, 1918, 1941, 1944. ili 1948. i 1974, a da se o 1991. i 1999. i ne govori. Ko zna koliko će takvih prelomnih tačaka biti u 21. veku, bez obzira na to što se mi radi naše dece nadamo da ih neće biti toliko i da neće biti tako tragično prelomne. Ali pitanje se može postaviti i drugačije: gde bi, i šta bi, sada bila Srbija da je uspela da izbegne neku od ovih tačaka među kojima se dve izdvajaju: 1918. i 1991. Šta bi bilo da je uspela da izbegne (bar) jednu od njih? Da nije stvorena Jugoslavija, možda ne bi bilo svih onih tragedija i poniženja koje je ona u svojoj neumitnoj nestabilnosti proizvodila. Da je Jugoslavija sačuvana sve bi bilo drugačije. (Dve druge zemlje koje su se »ujedinile« po sličnom nacionalnom ključu, Nemačka i Italija, uspele su da se, do sada, održe kroz možda još teža iskušenja.) Ali jedno može da se kaže: da nije stvorena Jugoslavija, Srbija sada ne bi bila na početku ponovnog traženja same sebe. I to je jedna vrednost koja će svakako obeležiti vreme pred nama, možda i ceo vek: potraga za skupom vrednosti i, još više, vrednosnih kriterijuma koji treba da daju osnovu smisla našeg zajedničkog života i artikulaciju nacionalnog identiteta.
Drugi vrednosni plan sa kojim će se Srbija suočiti jesu vrednosti sveta – uspeh, napredak, dobar život. Ovaj plan je u veoma snažnoj vezi sa onim prvim planom: bez adekvatnog kriterijuma uspeha i adekvatnog priznanja njegovog socijalnog statusa, Srbija neće moći postati deo sveta, a može se i toliko zaglibiti da se potpuno izgubi. Naciju je zahvatila neobična poplava histerične pakosti i sitničavosti, pored odranije prisutnih osobina - lenjosti, zavidljivosti, malodušnosti, odlaganja i odustajanja. Uspeh je kao poštovanje – nije moguće istinski i komotno radovati se sopstvenom uspehu ako se takođe ne radujemo i tuđem uspehu, a toga je danas kod nas premalo. Ako Srbi, i kao pojedinci a ne samo kao nacija, ne počnu da se iskreno raduju svom i tuđem uspehu, neće moći da poštuju ni sebe ni druge, i njihov nacionalni identitet će biti iznutra ugrožen. Ako cilj treba da se svede na jednu opštu stavku, onda je to ova: uspeh treba da dobije pozitivan socijalni status, a da se odreknemo pakosti i oholosti.

Čedomir Popov
Između „maksimalizacije“ sreće i nesreće


Engleski politički mislilac prve polovine XIX veka Džeremija Bentam je gradio teoriju o „maksimalizaciji sreće“ otklanjanjem patnje. Marks mu se zbog toga izrugivao, ne verujući ni u kakvu sveopštu sreću. A zapravo bili su u pravu i jedan i drugi. Prirodna je osobina čoveka da sanja o sreći, mada niko do sada, od kad je sveta i veka, nije uspeo da nađe precizan odgovor na pitanje šta je to sreća. Ali, isto tako u istoriji nema primera da je ikad postojalo, makar i najkraće vreme sveopšte i potpune sreće i odsustvo patnje ni pojedinca ni čovečanstva. Štaviše, ono je mnogo puta dospevalo na ivicu i pred provaliju „maksimalizacije nesreće“. I ne jednom su svet i čoveka, baš ideologije i pokreti koji su mu obećavali harmonizaciju interesa i opšte dobro vodili velikim nesrećama i nespokojstvima. To je zato što su sve usrećiteljske ideologije univerzalnog doba, radi njegovog ostvarenja morale pribegavati nasilju. A kome je pri tom padala na pamet misao, koju je izrekao mudri Nikolaj Berđajev, da se svako dobro nametano silom, neizbežno pretvara u zlo.
Minulo XX stoleće, koje je jedva promašilo „maksimalizaciju nesreće“, stvorilo je u borbi protiv te nesreće tako moćna sredstva za odbranu dobra da se XXI vek očekivao s velikim nadama i optimizmom. Pokazuje se, međutim, da se i ta sredstva koriste samo u jednom novom univerzalističkom poretku prisile, koji se danas zove globalizam ili mondijalizam. I ko danas stvara i usmerava poredak? Onaj isti čovek, egoistični, surovi, gramzivi moćnik, koji je i dosadašnje ideje dobra pretvarao u ideologije i nametao ih silom drugim isto tako nesavršenim ali manje moćnim ljudima. Razume se u svom vlastitom interesu, koji je besramno proglašavao opštim. Ušli smo, dakle, u XXI vek s novom ideologijom nasilja u ime otklanjanja nesreće, koja postepeno, i to sve brže, poprima univerzalni karakter opšteg nespokojstva pojedinca, naroda, država, ekumene. Može li se iz toga lavirinta dobra i zla, sreće i nesreće, naći izlaz?
Sva istorijska iskustva, koja se od savremenih usrećitelja tako uporno proglašavaju bezvrednim i štetnim, govore da ne može, ili da može samo podnošenjem novih infernalnih muka, žrtava i patnji, ili čak egzistencijalnih rizika. Ipak, ni ta iskustva istorije ne treba uzimati zdravo za gotovo. Budućnost je vazda u svojim nedrima krila potresna iznenađenja. Možda će se baš u ovom veku čovečanstvo dozvati pameti i razumeti da će nezaustavljivi proces globalizacije i univerzalizacije sveta ostvariti sam sebe bez razornih pritisaka spolja, od najmoćnijih sila našeg doba. Takva univerzalizacija podrazumeva istinsku demokratsku i humanističku svest, koju čovečanstvo do sada nikad nije imalo. Taj globalizam ujedinio bi slobodne ljude, ali i nacije. Jer, duboka je zabluda da je moguća sloboda milijardi otuđenih individua bez svesti o pripadnosti vlastitom jezičkom, duhovnom, istorijskom i nacionalnom identitetu. Zato XXI vek, bar u vreme dogledno generacijama kojima pripadamo, neće biti vek izumiranja, već nove afirmacije nacija. Za očuvanje tog identiteta i njegovo potvrđivanje potrebni su napori i žrtvovanja. Svi nacionalno samosvesni i stabilni narodi takve požrtvovane napore i podnose. Iz stanja duha koji mediji i namnožene snage „totalitarne demokratije“, neštedimice razvejavaju s kraja na kraj naše zemlje, stiče se utisak da u Evropi samo Srbi nose barjak denacionalizacije, uništavanja sopstvenog identiteta i svoje nacionalne slobode. Nadajmo se da je slika veštački stvorena i lažna. Srpski narod, verujemo, ima još snage za borbu i za žrtve na oltar nacionalne slobode i opstanka. Ako ne žrtve u krvi, koju je u XX veku istrošio, onda u strpljenju, čvrstini uverenja, trpljenju i podvižničkom stvaralačkom radu – svakog na svom polju.

(Anketu vodio Dragan Mojović)

 

 
 
Copyright by NSPM