Nazad

Miloš Kneževic

LEGALISTI PROTIV PRAGMATISTA

Moralna akustika u ponorima dnevne politike

Kada kažem demokratija - mislim država!

Vojislav Koštunica

Kome je do morala neka ide u crkvu!

Zoran Ðindic

Legalisti

Legalizam je raznolik, zastupljen je u citavom politickom spektru. Legalisti se razlikuju, ima ih takode svuda, gde god se politicki misli i radi, u svim strankama, na svim podrucjima države. Ipak, legalizam i legalisti se, danas, kako je receno, najcešce identifikuju sa DSS-om i njenim liderom Vojislavom Koštunicom, koji je istovremno jedan od dva najistaknutija lidera DOS-a i predsednik SRJ. U ravni politicke psihologije Koštunicin lik i retorika, postali su sinonim upornog zalaganja za legalizam. Legalisticka struja, dakle, prepoznaje se, najpre medu Koštunicinim partijskim kolegama, sledbenicima, simpatizerima i glasacima. Isticanje legalista kao zastupnika legalizma, kao i uvek, cini se na dva nacina: a) pozitivan, kroz politicku afirmaciju ideologije legalizma i b) negativan, kroz politicku kritiku i demistifikaciju legalistickog nastojanja. U oba slucaja, u skladu sa psihološko-politickom predispozicijom shvatanja politike, u centru pažnje je licnost Vojsilava Koštunice. Legalizam legaliste Koštunice doživljava se trojako: a) upravo po legalizmu se Koštunica razlikuje od nelegalnosti sklonog Miloševica; b) Koštunicin legalizam obezbeduje, makar i minimalni, kontinutet sa pozitivnom nacionalnom i državnom idejom; c) Koštunicinim usporavajucim i osporavajucim legalizmom se uspostavlja protivteža širenju i preuzimaju vlasti Zorana Ðindica. U Koštunicinom liku, cini se nije mogao bolje da se iskaže poriv umnogostrucavanja i deobe vlasti posle miloševiceve autoritarne jednine. Koštunicina flegmaticnost u kratofilicnim omamama izaziva simpatije spram Ðinidiceve nervoze u upražnjavanju vlasti. Otuda legalisticka ponavljanja legaliste Koštunice, iako na momente cak i dosadna, ipak imaju terapeutsko dejstvo medu onima koje je smorila Miloševiceva opsesivna omnipotencija. Šta bi, izmedu ostalog, mogao još da znaci legalizam u Srbiji i Jugoslaviji danas? Moc legalizma temelji se na istovremenoj težnji ocuvanja tradicije i uspostavljanja moderne situacije obaveznog uvažavanja i primene normi. "Predsednik Koštunica samo traži legalizam. On od svih zahteva poštovanje postojecih zakona i sprovodenje procedure, to je za njega Sveto pismo", kaže jedan od Koštunicinih bliskih saradnika. Središni pojam legalistickog stila politike je legalizam. Legalisti, ne bez patosa, za sebe misle da su istinski reformatori. Mnogima legalisti lice na advokatski klub vican dugim i zamornim parlamentarnim debatama. Legalizam se trudi da ocuva stare obicaje, tradicionalne vrednosti i kontinuitet nacionalnog i državnog razvoja u njegovim normativnim, institucionalnim i proceduralnim vidovima. U stvari, legalizam teži da spasi i ocuva institucije države, insistirajuci na vrednim normama i korisnim procedurama, zasnovanim na razumevanju državnog razloga i nacionalnih ciljeva. Sloboda se za legaliste može ostvariti samo u dobro organizovanoj, bogatoj, jakoj i pravednoj državi. Legalisti podrazumevaju da je ocuvanje države ujedno i nacionalni i gradanski interes. Legalisti se oslanjaju na tradicionalne državne ustanove, kakva je recimo vojska. "Vojska je po svojoj prirodi integrativni faktor i potpuno je logicno da uživa tako veliki ugled u narodu. Zato je i prirodno što je naš narod jasno umeo da u Vojsci i nekolikim drugim institucijama prepozna temelj ocuvanja države", podvukao je Koštunica. Stoga je drugo lice legalizma kontinualnost, institucionalizam i proceduralizam. Volja legalizma nastoji da se prikaže kao nepromenjena državna volja promenjenog poretka. Za legaliste država je u naciji - nacija je u državi! Legalisti smatraju da je moguca i potrebna nacionalna demokratija u kojoj su usaglašeni principi etnosa, nacije, vere i gradanstva. Za moderniste, pragmaticare takvi nazori su isuviše tradicionalni, cak anahroni. U takvom nazorima vojvodanski politicar Boško Kovacevic ne vidi ništa dobro: "Price o nacionalnoj demokratiji, o neutralnosti države i dobrim zakonima, o ekonomiji kojom se mogu transcendirati nacionalne kontroverze u Srbiji, samo su odlaganje našeg suocavanja sa nacionalnom patologijom, od koje boluje nemali broj stanovnika Srbije." Osim domace krtike legalisti su izloženi i nerazumevanju sa strane. Uoceno je da se legalisti nešto usporenije i smotrenije uklapaju u neprestalne zahteve i ultimatume medunarodne zajednice. Ali, ni legalisti ne ostaju dužni, kritikama iz sveta. Odatle Vojislav Koštunica primecuje: "Na medunarodnoj zajednici je da dokaže da se odrekla jeftinog trijumfalizma iz vremena bombardovanja, uprošcene slike o Balkanu i netacne slike o Srbima." Otuda ima mišljenja da i Koštunica zajedno sa legalistima, poput Miloševica, nastavlja izolacionisticku i autisticnu spoljnu politiku. Tako, na primer, Milan Protic kaže: "Kako drugcije tumaciti Koštunicine reci da neki hoce da zamene komunizam amerikanizmom. (...) Kljucno je pitanje šta je nacionalni interes ove zemlje. Dobrobit našeg naroda može da se postigne samo u saglasju sa velikom silom a ne ako smo sa njom u sukobu. Mislim da je to sasvim jasno i logicno. Ali, ima onih, s predsednikom Koštunicom na celu, koji to ili ne mogu ili nece da razumeju i koji bi i dalje da se natežu sa velikim silama na štetu našeg naroda." Legalisti su uvereni da je demokratija nedostižna ukoliko se i dalje praktikuje bahata revolucionarna volja koja ne uvažava pravna, institucionalna i proceduralna ogranicenja. Legalisti su dosledni kriticari dekretizma - stila vladanja putem uredaba izvršne vlasti mimo volje i znanja skupštine. Sam Koštunica o tome veli: "Dve stvari su za mene važnije od svega - uspostavljanje pravne države i ocuvanje savezne države. I u jednom i u drugom slucaju kao da su pojedine licnosti u DOS-u radile da te meni toliko vredne stvari, dovedu u pitanje - pravnu državu i poštovanje prava. Odjednom se sve izvrnulo u svoju suprotnost. Pronalaženi su razlozi da se u nekim stvarima ponaša kao što se i Miloševic ponašao. Nije neuobicajno da vlada donosi uredbe, ali ih mora donositi samo u jednom jedinom slucaju - da bi bio sproveden zakon a ne da bi zakon bio izigran. Toga je bilo mnogo." Otuda, izgleda kao da inertni, katkad i bezvoljni legalizam sitnicavo pravnicki sputava živahne reformske zamahe. Cini se kao da komotni i cangrizavi legalisti, postrance od dogadaja, bolje znaju šta nece nego šta hoce. Nenad Canak taj utisak ovako formuliše: "Sada imamo situaciju da Koštunica i njegov tim direktno ne rade ništa i direktno nizašta ne odgovaraju, pa je Ðindic, lativši se mesta premijera Srbije, postao centralna licnost za sve što ne valja. Onda je za bilo koje dobro mutni legalista Koštunica zaslužan, za bilo šta što ne valja odgovoran je Ðindic." Po Cankovom mišljenju, pasivni položaj politickih voajera omogucuje legalistima, u najmanju ruku, nezasluženi politicki kapital. Canak istice da su, pored Koštunice, i "Micunovic i Stambolic bili takode u planu za predsednicke kandidate". Doduše, Nenad Canak je donekle svestan Koštunicinih vrednosti i zasluga: "Vojislav Koštunica u ovom trenutuku jeste izuzetno cenjen ali, ali ne smemo zaboraviti da je on to postao time što smo ga mi kandidovali kao DOS i stali iza njega svojim ugledom i uticajem i u njega projektovali antimiloševicevsko, a ne prokoštunicino raspoloženje. U njega se projektovala želja da se prekine sa starim nacinom, a ne da se prihvai program DSS koja je oduvek bila jedna strancica salonskih fašista." Mnogi legaliste doživljavaju kao spasioce nacije, države i socijalnog mira. To se posebno odnosi na složenu licnost Vojislava Koštunice. U Koštunicu su položene velike nade. Jedni u Koštunici vide coveka koji ce Srbiju na podnošljivo moralan nacin izbaviti od Miloševicevih greha i pripisivanja kolektivne krivice; drugi u njemu vide mimikricni produžetak nacionalne politike na minimalnom nivou, dok; treci Koštunicu otvoreno ne podnose i "raskrinkavaju" ga razlicitom tipovima argumentacije, pomocu onoga za šta veruju da su neoborivi dokazi. Ovo poslednje se svodi na tezu da je Koštunica, u suštini, isti ili gori od Miloševica. Jedni se nadaju i ocekuju da Koštunica bude potpuno razlicit, da niucemu ne podseca na Miloševica, dok bi drugi, verovatno, želeli da Koštunica što više lici na Miloševica, ali su razocarani što ne lici. Mišljenja se u skladu sa politickim iskustvom, stavovima i ocekivanjima, dabome, veoma razlikuju. Tako je književnik i politicki aktivista Matija Beckovic, sa karakteristicnim agitatorskim nadahnucem, preporucivao Koštunicu recima: "On je olicenje nove, mlade, obrazovane, moderne, lepe, nekompromitovane Srbije. Njegovo ime bi moglo biti pravi odgovor na pitanje: "Ko je vaš kandidat?" Koštunica je ispod Rudnika, odakle, odavno nije bilo coveka koga ceka srpski narod. A kad god je taj narod postojao, tu su se radale njegove vode. On je covek buducnosti, formula u koju može mnogo da stane, a da opet ostane svoj. Ne znam šta o tome milsi on sam, ali da je on taj, cini mi se da znam bolje od njega." Bivši predsednk SRJ, književnik Dobrica ]osic slicnim recima podseca da je: "podržavajuci DOS i Koštunicu izrazio uverenje da ce Srbijom upravljati novi ljudi koji ce voditi novu nacionalnu i državnu politiku. A da ti novi ljudi treba da budu sposobni, mladi, pošteni i vredni. Takode i da DOS i predsednik Vojislav Koštunica takve ljude ne treba da vide samo u svojim strankama nego i u citavom sprskom društvu. To je za mene bitan uslov da se Demokratska revolucija preobrazi u opšti preporod Srbije." Na istorodnom epskom temelju politike ne izostaje ni politicar-književnik Vuk Draškovic: "Najiskrenije, verovao sam da samo dva Vojislava, Mihaijlovic i Koštunica, sigurno teraju Miloševica u drugi izborni krug, a to znaci u poraz." Suprotno trojici književnika/politicara Nenad Canak konstatuje: "I posle propasti velikosrpskog ekspanzionizma Slobodana MIloševica, došli smo u situaciju da Vojislav Koštunica prakticno igra nastavak iste uloge." I odmah potom: "Suštinska promena je u tome što se Srbija prvi put suocila s jasnom cinjenicom da nije bio problem u Miloševicu, nego u ideologiji. I da oni koji ce nastaviti da je promovišu - a Vojislav Koštunica je njen simbol - vode Srbiju u novi krug pakla." Ali, negativno poistovecivanje Koštunice sa Miloševicem, za Canka nije dovoljno ubedljivo zato, nešto kasnije, drugim povodom i na drugom mestu, on daje detaljnije objašnjenje: "Govorim o memorandumskom klanu ciji su eksponenti pojedine stranke i lideri. Ovde nije u pitanju stranacka stvar, vec duboko ideološka platforma koja samo menja svoje favorite koji igraju na otvorenoj sceni. Režija uvek ide iz istog mentalnog kruga nacertanijsko-memorandumskog koji se do danas bavi istim idejama. Kada je propala ideja Velike Srbije u teritorijalnom smislu dobili smo hegemonisticku unutar-srpsku pricu potiranja razlika." Da je u oštroj kritici "srpskog nacionalizma" od ranije dosledan Canak potvrduje sledecim recima: "..stvoriti državu sa srpskom vecinom u ideološkom smislu, gde se pripadnost srpskom etnosu vezuje za jednu ideološku platformu. I radikali, i SPS, i JUL, i SSJ, i bilo koja od tih "patriotskih" snaga se bori za istu stvar. Oni medu sobom nemaju nikakve politicke razlike, cak ni monarhiste ne trpe, nego je u pitanju pravolinijska ideja boljševicko-nacionalistickog socijalizma, dakle nacionalsocijalizma. U to spada i DSS i njeni sateliti koji sada pokušavaju da stvore "patriotski blok" gde ih Koštunica i ljudi oko njega cuvaju od izvodenja na sud i pred lice pravde u smislu odgovaranja za ono što se desilo." Ili sledece: "Dokle ce nas dovesti to ne davanje da se zemlja rasparca? Setite se dokle smo stigli sa nastojanjem da sacuvamo celinu. Vojvodina nece više da propada da bi se poistovetila sa jedinstvenom Srbijom. Ima života i van Beograda. Kada se oni iz Beograda toga sete možda se i dogovorimo." Cankova obuzetost likom i delom Vojsiava Koštunice zaslužuje još nekoliko navoda. Canak, naravno ne prihvata nacionalizam, štaviše, pokazano je da ga se gnuša, tako da za njega nema dilema, da ne može biti "umerenog nacionalizma: "To je kao krokodil vegetarijanac. Ne može on da bude umeren: ili postoji ili ne postoji. "Nasmešeni nacionalista", to znaci da pokazuje zube celom svetu, a to je upravo nastavak onoga što smo imali do sad." Na isto mestu u razgovoru Canak ponavlja svoju frapantnu mantru: "Kombinacijom socijalne napetosti i "umerenog nacionalizma" dobice se vrlo neumeren, ekstreman, pravi izvorni, socijalno zasnovan fašizam." Koštunicinu navodnu fašistoidnost, slicno Canku, ali na drugi nacin, zapazio je i Bogdan Bogdanovic: "Naš šef države vrlo pažljivo sakuplja sve najgore što je ostalo od Vukovih cetnika i ostalih barapskih desnih partija i mislim da on njima ide uz dlaku i od njih pravi svoje biracko telo. A to je uvod u fašizam." Popularni vojvodanski lider i arhitekta neuspeli politicar, dakle, u Koštunicinom nastupu prepoznaju pomaljanje fašistickog svetonazora. Oni Koštunicu doživljavaju po obrascima nekadašnje levicarske kritike pravoslavnog klero-nacionalizma, nikolajevstva i ljoticevstva kao politicku sablast, srpskog nacional-socijalistu i fašistu? Nasuprot Cankovih "jakih reci" upicenih Koštunici, drugi vojvodanski politcar Mile Isakov ima daleko više poverenja u aktuelnog predsednika SRJ: "Mi sa Koštunicom imamo razlika po pitanju Vojvodine - on je vidi kao jednu od regija, ali ne smeta, pošto je legalista, držace se Ustava i zakona. Na nama je da se za svoju autonomiju izborimo i uspecemo kada se budu vrednovali argumenti. Sigurni smo da ce to Koštunica poštovati." Istovremeno, radikal Aleksandar Vucic, Koštunicin politicki negativitet prepoznaje na savim drugom, kriptopolitickom planu: "Smatram da je Koštunica daleko najodgovorniji za sve što se dešava i da je on kljuc cele megaprevare. Niko živi Ðindica ne voli i svi to znamo. Medutim, neki ljudi se i dalje zavaravaju Koštunicom, misleci da je on nešto spasavao i da ce on nešto da spasava. On je, u stvari, sve ove doveo na vlast i sada se cudi što oni vladaju. On ih i drži na vlasti." Vucic, dakle, Koštunicu kao "najobaveštenijeg coveka u zemlji" (kako je jednom primetio lider SRS Šešelj) ne doživljava kao moralizatorskog marginalca, nego kao presudni agens "megaprevare". Sa druge strane politicke ulice, sa vrha DOS-a, vec citirani demohrišcanin Protic, poput Canka takode opsednut Koštunicom, izvodi niz slobodnih poredenja: "Koštunica je, kao i Tudman nekada, formalno stilizovan kao pobednik nad komunistima. Drugo, kod obojice je nacionalno-demokratska opcija mnogo više nacionalna nego demokratska. Trece, i Koštunica je, kao i Tudman svojevremeno, opsednut državom i vlašcu. Cetvrto, Koštunica se slicno Tudmanu oslanja kao na poluge na ljude iz komunizma, tj. prethodnog režima. I, poslednje, najvažnije, obojica su težila da zaštite optužene za ratne zlocine iz svojih država." Za cudo, merna velicina Proticeve analogije je pokojni hrvatski predsednik Franjo Tudman. I zagrebacki sociolog Žarko Puhovski, takode se odvažio da uporedi svog "starog prijatelja Voju", ali ne sa Tudmanom, nego sa liderom Hrvatske liberalne stranke Draženom Budišom. Ocena Puhovskog ide u prilog Koštunicine intelektualne i moralne nadmoci: "Budiša sigurno nema te intelektualne sposobnosti koje ima Vojo Koštunica, mada medu njima postoji slicnost u tome što obojica imaju želju za pomalo pompeznim moraliziranjem u politici. No, Budišini ukloni ka radikalnoj desnici... doveli su u sumnju njegovu moralisticku poziciju i valja se nadati da se to nece dogoditi Koštunici." Politikolog Slobodan Inic je, takode, bio uveren da je pronikao u unikatnu tajnu Koštunicne politicke pojave. "Ne postoji valjda niko na politickoj pozornici Srbije u ovih poslednjih pet godina "pluralizma", ko je našem žalosnom nacionalnom i politickom stanju iz redova opozicije toliko doprineo, a da se ne zove onaj drugi Vojislav... kao - Vojislav Koštunica. Teško je, takode, pronaci nekoga od stranackih voda ko je spreman da se na rijecima, opet, toliko poziva na nacela u politici i politickim borbama (...) a ko je, ne manje, spreman da ih izda u prvoj pogodnoj prilici kao predvodnik najnovije generacije "demokratskih" Srbijanaca." Ocigledno je da smireni lik predsednika SRJ Vojislava Koštunice izaziva neumesne i ostrašcene reakcije, koja vode u šokantna poredenja. Koštunica je, izmedu ostalog, otpužen da "želi jednoumlje marksisticko-lenjinistickog tipa zamjeniti ortodoksnim fundamentalizmom." Koštunicina flegmaticna postojanost iritira sangvinicne, u balkanistickom diskursu ogrezle politicare. Zanimljiv psihološki fenomen: politicka mirnoca u koju se podozreva, koja provocira i iritira!? Izloženo je na koje se sve necuvene nacine Vojislav Koštunica poredi sa Slobodanom Miloševicem ("novi Sloba"), Vojislavom Šešeljom ("drugi Vojislav"), Franjom Tudmanom, Draženom Budišom i nacistickim firerom Adolfom Hitlerom? U skladu sa ovdašnjim shvatanjem politike "poštenjacina" Koštunica zasut je najgorim diskvalifikacijma i etiketama. Kad je rec o svakako najgorem poredenju sa nacistima nije na odmet navesti pronicljive reci kulturologa Žike Bogdanovica: "Krivicu više - zanimljivo i indikativno - za praroditeljski nacionalni greh ne nosi samo "srpska buržuazija", vec i ukupno nacionalno bice - razume se, osim onih koji su u meduvremenu sami sebi oprostili. Tako, jedva da smo nešto razliciti od nacista, i to samo u kvantitativnom smislu, buduci da su nam zlocini, ipak brojcano nižeg reda vrednosti; i stoga je, kao genocidicnim, neophodno nad svima nama izvršiti denacifikaciju." Bogdanoviceve upozoravajuce reci nalaze u potvrdu u sve ucestalijim sugestijama za denacifikaciju delova ovdašnje "zabludele nacionalne elite". Filozof Miša Ðurkovic je lucidno produbio tu temu: "Fenomen popularnosti predsednika SRJ je mehanicki ubacen u matricu koja je u proteklih deset godina iskonstruisana i nereflektivno nametnuta, ne samo kao dominantna vec kao gotovo jedina postojeca na opozicionoj intelektualnoj sceni. Ova matrica kaže da su Srbi po tradiciji podanicki narod koji karakteriše izrazito kolektivisticki i cezaropapisticki, traženju Vode sklon mentalitet, i kao takve ih sa Rusima, smešta u azijatske, orijentalne, nedemokratske narode." U sistematicnom naturanju ovakvih krivotvorina Ðurkovic uocava opasnost od "unutrašnje "orijentalizacije" i kolonizacije srbijanskog društva" i pojave "totalitarnih, "prosvecenih" apsolutizama umišljenih unutrašnjih denacifikatora, civilizatora i usrecitelja." Suprotno na pocetku citaranom Žarku Koracu, Miša Ðurkovic smatra da je ovaj ideološko-propagandni vid tumacenja Koštunicine popularnosti sveden na podanicku autoritarnost biraca, temeljno pogrešan. Ima, medutim, i umerenijih, u svakom slucaju razložnijih uvida, od prikazanih hiperbolicnih ucitavanja nacifašisticke prirode Koštunicinog lika. Žarko Korac, koji svakako nije Koštunicin ideološki istomišljenik, zapaža dvosmislenu situaciju: "Došli smo u disproporciju unutar DOS-a da je covek koji je nesumnjivo licno doprineo pobedi opozicije nad Miloševicem, takode bio i neko u koga smo svi investirali svoje ambicije, svoje nade, svoje želje i svoj rad. Dakle, Koštunica je i realan covek politicar, koji je pobedio, ali i simbol svih nas, živ covek i simbol jedne borbe." Koštunicin rival pragmaticar Ðindic svestan je licne, partijske i koalicione povezanosti sa Koštunicom. Evo šta je o toj vezi govorio sam Ðindic neposredno pred osvajanjje vlasti DOS-a: "Svoju odgovornost sam u potpunosti vezao za uspeh Koštunice i njegov neuspeh je više moj neuspeh nego njegov, jer on je samopožrtvovano prihvatio nešto što mu je nametnuto. Nije se on takmicio, pa rekao: hocu, hocu, nego smo ga mi stavili pred svršen cin. I prakticno, cinjenica da je on naš izbor, pre svega DS-a, vezuje njegov neuspeh direktno s nama i u to nema nikakve sumnje. Ako on uspe, to je njegov uspeh. Ako on ne uspe, to je neuspeh nas koji smo napravili tu koncepciju. (...) Koštunica može da vodi ofanzivnu kampanju, a mi hvaleci ga i isticuci njegov vrline, možemo da istaknemo njegove skrivene potencijale i ostvarimo, što ni u jednom drugom slucaju nije bilo moguce." Ðindiceve reci o nacinu Koštunicinog izbora za lidera DOS-a autobiografski je potvrdio i sam Koštunica: "Ja nisam ni nameravao da se kandidujem, nisam se nudio, misam se preporucivao, i tu odluku sam vrlo teško doneo. Jedan od razloga za moje kolebanje bio je vezan i za te složene odnose izmedu Srbije i Crne Gore. Onoga trenutka kada sam ušao u tu bitku, rešen sam da u njoj ostanem do kraja." Toliko o pragmaticnom korišcenju osvedocenih politickih vrlina izabranog "najboljeg kandidata" i "simbola", od strane nesimbolicnog skupa "nemogucih kandidata". Ðindicev realistican stav - da se bez Koštunice nije mogao pobediti Miloševic - utoliko zanimljiviji što je posle godinu dana, zarad ocuvanja nade u promene (kako kaže citirani Canak), sve rašireniji stav da se "sa Koštunicom ovako dalje više ne može". Atribut politickog poštenja, koje je pragmaticno uocio Ðindic, kao dobitnicki izborni adut, potvrden je i u anketi NIN-a, sprovedenoj pred izbore septembra 2000. Poucni rezultati te ankete pokazali su da je Koštunica "tukao" Miloševica u svim ispitanim pokazateljima: mogucnosti da izvede zemlju iz izolacije; popravi odnose sa Crnom Gorom; uvede red, poštuje Ustav i zakone, tj. uspostavi pravnu državu. Anketa je, medutim, ukazala da anketirani gradani presudnu prednost daju nepotkupljivo moralnim svojstvima tadašnjeg kandidata opozicije: sposobnosti, doslednosti i poštenju. Moralna simbolika rušenja Miloševica mnogima je pružala nadu u ocajnom osecaju poraza i eticke degradacije na nacionalnom i državnom planu. Toga su svesni i neki drugi analiticari. Razmišljajuci o promenjenoj konstelaciji snaga na politickoj sceni Srbije, sociolog Mladen Lazic o Koštunicinom epicentralnom moralnom imidžu misli sledece: "Koštunica je specifican i po tome što je njegova situacija sasvim paradoksalna. On sada služi kao tacka okupljanja i takozvane levice i takozvane desnice u Srbiji. Po svom politickom programu Koštunica je na desnici ili na desnom centru, kako on to voli da kaže, a po svom nacionalnom programu on privlaci ono što se lažno predstavljalo kao levica, dakle bivše socijaliste. S druge strane, pošto je on covek koji nastupa s moralistickih pozicija, može da služi i kao neki kišobran za, po mom mišljenju, uglavnom lažne moraliste hrišcanskog tipa. Koštunica, dakle, okuplja ljude krajnje raznorodnih opredeljenja." Slicno Lazicu, uz odredenu skepsu, misli i istoricar Aleksa Ðilas, kada kaže: "Koštunica je složenija pojava. On, verujem, gaji unutar sebe stvarno osecanje pravednosti. To nije covek koji je vlastoljubiv. Veruje u demokratiju i pravnu državu. Ali, pokazalo se da nije lider." Filozof Miša Ðurkovic racionalne razloge Koštunicine popularnosti sagledao je ovako: "Najpre, on je kao figura simbol promena i obaranja Miloševicevog režima i njegova harizma je slicna onoj koju je, recimo, Havel imao u Cehoslovackoj ili Valensa u Poljskoj u slicnim situacijama. Zatim, svi ostali politicki lideri su zbog razlicitih subjektivnih i objektivnih razloga (polu)kompromitovani ili (polu)potrošeni; to su indirektno priznali i lideri DOS-a vodeci kampanju tako što su predstavljali Koštunicu kao jedinog koji može da pogleda narodu u oci." Iz predocenih negativnih i pozitivnih poredenja, po svemu sudeci, Vojislav Koštunica snagom sopstvene licnosti ponajviše potseca na samog sebe.

Pragmaticari

Pragmaticari oliceni u premijeru Srbije Zoranu Ðindicu i dosovskoj koalicionoj vecini, smatraju da je demokratija nemoguca bez "velikog skoka", nelinearnosti i diskontinuiteta, koji zahtevaju uporni politicki dinamizam i prakticno rešavanje problema. Ðindic o potrebi promene sistema kaže: "Jedna od razlika je i što je on uvek legalista, a ja nisam. I zaista mislim da jedan loš sistem ne možemo menjati kockicu po kockicu u skladu sa pravilima istog sistema, jer na nekim mestima on je tako napravljen da ne može da se promeni. Kao što se Ustav Srbije ne može uopšte promeniti. Poštujuci pravila tog sistema, jedino do cega možemo doci, jeste isti taj, samo nešto malo bolji sistem." Ðindic je, doduše, poodavno uocio razliku u politickom pristupu u odnosu na tadašnjeg opozicionog kolegu Koštunicu: "Osnovna razlika izmedu nas je u tome što se DSS zalaže za velike državne i ustavne promene, a ekonomski problemi bi se rešavali usput ili kasnije. Mi se zalažemo za radikalne promene u domenu privrede, a ustavne i državne promene bi usledile kasnije." Pragmatisti ne odustaju od politickog menadžmenta i dektretizma. Oni se ne plaše decizionizma, bez obzira na legalisticko ukazivanje na iskušenja zapadanja u postmiloševicevski autoritarizam. To je uocio, i sa tim se ne slaže Aleksa Ðilas: "Vladanje uredbama je opravdano jedino u slucaju vanrednog stanja. Ono je pocetak marginalizacije parlamentarizma, što može da vodi diktaturi." Odatle se cini da hiperaktivni, katkad i nervozni pragmatisti povremeno zastranjuju u reformske privide koji obezbeduje alibi vlasti. Mnogi medu pragmatistima prepoznaju užurbanu novu elitu koja nema dovoljno sluha za potrebe saniranja i održanja socijalnog mira posle traumaticnog miloševicevog razdoblja. Medu legalistima, i ne samo medu njima, postoji mišljenje da ekstremni pragmatizam još više destabilizuje društvo posle ratnih razaranja, uvodeci ga u novi ciklus neizvesne tranzicione destrukcije. Strpljivim i obazrivim legalistima pragmatisti cesto lice na usiljene modernizatore koji se u svom poletnom voluntarizmu i novotarijama previše oslanjaju na uticaje, uslove, nagovore i naredenja spoljašnjih cinilaca, a premalo na volju naroda. Za pragmatiste legalisti misle da su isuviše kooperativni, cak do nivoa snishodljivosti; dok pragmatisti optužuju legaliste ne samo za neažurnu saradnju sa svetom nego i za vec videnu sklonost ka osamljivanju, izolacionizmu. Na unutrašnjem planu pragmatisti, poput legalista, zastupaju nacelo podele vlasti, ali po njihovom shvatanju izvršna vlast olicena u premijeru (kancelaru) trebalo bi da ostvaruje naglašeniju ulogu u odnosu na predsednika. Skoro svi pragmaticari su republikanci, i monarhiju respektuju samo kao neizbežan faktor tradicionalistickih politickih zamajavanja. Ali, ukoliko bi povratak monarhije, kojim cudom, iz bilo kog unutrašnjeg ili spoljašnjeg razloga, postao neizbežan, nema sumnje da bi vecina pragmatista sa istim republikanskim žarom bila lojalna novom kraljevskom obliku uredenja. Pragmatisti se dice avangardnom ulogom "pesnice" u razbijanju Miloševiceve monokratije i odlucnim sprecavanjem konsolidacije ostataka prethodnog režima. Pragmatisti, takode, smatraju da legaliste predstavlja mala stranka precenjenog uticaja i prevelikih ambicija, bez dovoljno sluha za koalicione potrebe, koja nije shvatila da ne može biti opozicija vlasti u kojoj je! Opravdanje za prolongiranje izbora pragmatisti nalaze u inicijalnom dogovoru i ciljevima koalicije DOS. Pragmatisti su svesni vlastite nepopularnosti i verovatnog poraza u slucaju trenutnog raspisivanja izbora. Zato pragmatisti žele održanje jedinstva koalacije nekoliko stvarnih i mnoštva virtuelnih stranaka koje bi posle izbora, skoro sigurno prešle u politicki zaborav. Otuda se umereni i zabrinuti pragmatisti zalažu za "moratorijum" na podele u DOS-u i reorganizovanje u DOS plus. Pragmatizam se doživljava kao razboriti realizam, potpuno svestan politickih uslovljenosti i spoljašnjih ogranicenja u realizaciji državnih, nacionalnih i gradanskih interesa. "Mladi" Ðindic je 1991. godine to izložio kroz sledece reci: "Jedini put iz ovog corsokaka jeste put destrukcije Miloševicevog pojma nacionalnog interesa. Neophodno je, najpre, pokazati da ovaj interes, ni u jednoj svojoj dimenziji, nije u nekoj vezi sa represivnim, nasilnim ili cak ratnim sredstvima. Srpski nacionalni interes, kao interes naroda koji nije etnicki i teritorijalno homogen, po svojoj suštini traži demokratska sredstva svog ostvarenja." Pragmaticari uvažavaju beskorisnost potpunog nacionalnog i državnog nihilizma separatista iz saveznickih mini-stranaka u DOS-u. Obavešteni pragmatisti, a oni to hoce da budu u svakom trenutku, ipak znaju dalekosežnu vrednost legalistickih principa vladavine prava i pravne države, te finalnu kontraproduktivnosti njihovog omalovažavanja. Videni ocima sa strane, pragmatisti su, ako ne bolja ono svakako kooperativnija strana DOS-a, pogodnija za buduce odnose sa Srbijom i SRJ sa medunarodnom zajednicom. Buduci da je simbol i sinonim pragmatizma premijer Zoran Ðindic, on kao "jedini evrokompatibilni politicar" (kako kaže Pal Šandor), zaslužuje koju rec više o prirodi pragmaticnog politickog nastupa. I vec na pocetku, zapaža se upadljivo odsustvo pohvala, pa cak i umerenih ocena, u pravom moru kritika osim, naravno, reci koje Zoran Ðindic izgovara o samom sebi. Iako je vecina upucenih uverena da su Ðindic I Koštunica politicki rivali, Ðindic, doduše samo donekle, misli suprotno. "Ja jesam deo tima. Moja ambicija je bila da ucestvujem na merodavan nacin u završetku diktature u Srbiji i da krene jedan normalan politicki sistem. Sada više nemam neku orocenu ambiciju, da li cu ceo mandat ostati, šta ce se posle dešavati. (...) Moja ambicija j zadovoljena cinjenicom da sam 5. oktobra video leda Miloševicu. Ja sam sve svoje politicke ciljeve ostvario. Možda je prethodnih deset godina dovelo do toga da su oni postali skromniji nego što su bili 1990. godine, kada sam želeo da budem covek koji ce uvesti Srbiju u Evropsku zajednicu. Da li to sada mogu da sanjam, nisam siguran. Borba sa Miloševicem je bila gerila. Sada pocinje ozbiljna politika i ne bih voleo da budem viden kao neko ko je bio dobar za politiku pod neregularnim uslovima, a kada je došla politika pod evropskim uslovima, onda nije sposoban." U javnom mnjenju, kako je predoceno, vlada uverenje da je rec o dubokom, možda i nesavladavimom, sukobu razlicitih opcija. Ðindic, medutim, sugeriše suprotno: "Osim vizije treba imati tim koji to nosi i mi i jesmo, pre svega Koštunica i ja, mi jesmo taj tim, i tu nema nikakvog spora medu nama." Njegovo mišljenje ne deli Ðorde Vukadinovic: "Oni uopšte nisu srecan tandem, odnosno, mislim da bi za Srbiju, a i za njih licno, bilo kud i kamo bolje da ih neko vreme gledamo kako se naizmenicno smenjuju na vlasti. (...) Cini se, naime, da umesto željene harmonizacije i uzajamnog dopunjavanja njihovih politickih manira i temperamenata ovako nedefinsan odnos kod obojcie samo potencira i produbljuje njihove latentne politicko-psihološke nedostatke i sklonosti. Ðindic postaje još brži, nestrpljiviji i nemarniji prema dugorocnim temama i proceduralno-moralnim pitanjima, a Koštunica se još više ukopava u svoj moralisticko legalisticki bunker, i postaje još sporiji, neodlucniji i nepreduzimljiviji. I obojica, prema potrebi, za takvo svoje držanje u ponašanju onog drugog uvek mogu pronaci više nego dobro opravdanje." Zreli Ðindic je ocigledno evoluirao jer je pre deset godina izjavio: "Nacelo liderstva nije nespojivo sa demokratijom". Da bi posle deset godina to sumirao u recima: "Kada se završavala diktatura, dolazila je dezintegracija, a zatim se javljala snažna licnost i uveravala nas da je najbolja diktatura." Ipak, pored Ðindicevog pokadšto rezignantnog odricanja vlastoljubivosti, nije na odmet navesti kakvu je dijagnozu poodavno dao Ðindicev politicki otac i kratkotrajni zaštitnik, Dragoljub Micunovic. O "omiljenom genijalcu praksisovaca" i svom nevernom pulenu (koji nije Brut!) Micunovic je kazao: "Pretendent ambiciozan, ne samo na mesto pretsednika DS, nego mnogo ambiciozniji za viša mesta u ovom našem društvu i državi. To je postalo vidljivo, ali ambicioznost je vrlina, to ne mora biti mana. Pored toga, postojali su ljudi koji su smatrali da novac i politika moraju ici zajedno i da svoju finansijsku moc moraju pretociti u politicku moc. Oni su se kladili na "odlicnog trkaca" i smatrali su da u to treba uložiti novac. Zato su tu i uložili, racunajuci da ce im se jednog dana profitabilno vratiti." Trezveni Micunovic je prema Ðindicu bio i ostao blagonaklon. Podorobno isptujuci njihov politicki odnos to je uocio i publicista Nenad Stefanovic. On navodi da je Ðindic s pocetka smatran za Micunovicevog "klinca skakavca", "niskog rejtinga u osnivackoj grupi DS sastavljenoj od "13 apostola srpske demokratije". O tom višesmislenom odnosu Stefanovic dalje kaže: "Od osnivanja stranke Ðindic je bio Micunovicev Trocki. (...) Bio mu je veran i odan prijatelj i desna ruka, Micunovic se ponosio pragmaticnocu svoga Trockog, koji je uspevao da bez kukumavcenja nabavlja novac za stranku, da organizuje i placa stranacki aparat…" Razmišljajuci o današnjem Ðindicu sociolog Žarko Puhovski, povodom odluke o izrucenju Miloševica, kaže: "Ðindic je to ucinio sa ekstremnom pragmaticnošcu koja, principijelno govoreci, po mnogo cemu nije sasvim korektna, ali mislim da je, s obzirom na dugogodišnje stanje duha u Srbiji, imala gotovo ljecidbeni karakter pozitivnog šoka." Slicno Puhovskom o Ðindicevom pragmatizmu misli i sociolog Mladen Lazic: "Ðindic je prozapadno orijentisan, ima tipicno cinican zapadni nacin razmišljanja. Njega zanima efekat i on ne analizira moralne konsekvence svojih cinova. Možemo to da ocenjujemo kako hocemo, ali to je ono što se smatra modernim ponašanjem. Medutim, Ðindic deluje u društvu koje ima dosta izražene predmoderne karakteristike, tako da takvo njegovo ponašanje cesto ima kontraefekat. (...) Ne samo da se udvara pogrešnom krugu ljudi koji njega nikada ne mogu da podrže, nego istovremeno odbija od sebe upravo one ljude koji su ga do sada podržavali, bez obzira da li su stajali iza njega ili ne. Dakle, ta njegova pragmaticnost je krajnje uslovna." Vec citirani publicista i kasniji funkcioenr DS-a Nenad Stefanovic nadahnuto zapaža osobine "navesnika makluanizacije srpske politike" i njegov "mehanizam opošljavanja politike": "Gde se završava politika, a gde pocinje biznis, to staro pitanje svih parlamentarnih sistema, u DS-u je konacno izbrisano kao lažna dilema. To su jednojajcani sijamci, u stvari, to je preslikana mentalna situacija samog Ðindica. U njemu paralelno egzistira duša biznismena i duša politicara. Za razliku od Fausta, kod njega se te dve duše nisu pobile. On je srpski kontra Fuast." Naposletku, evo Stefanovicevog biografskog krešenda Ðindiceve suštine: "Njegovo poimanje sveta je tipicno za kompjutersku generaciju. Ðindiceva svest je kao neko silikonsko vlakno, koje ogromnom brzinom propušta informacije, osete, mirise, ukuse, i ništa ne zadržava kao svoje trajno svojstvo. Otuda proistice i njegov pragmatizam kao moralom neoptereceni pogled na svet." Stefanovic, dakle, smatra da je pragmatizam imoralizam, te da Zoran Ðindic, poput Muzilovog "coveka bez svojstva", nema trajne osobine i da je, verovatno, upravo zbog toga pragmatican. Ali, da se ne bude nepravedan u potrazi za slicnostima, ne lici samo Vojislav Koštunica na Slobodana Miloševica nego mu je slican i Zoran Ðindic. Tako, recimo, pisac Vidosav Stevanovic smatra: "Toj mešavini nerazumljivog, iracionalnog, bahatog, sitnokalkulantskog i pogrešnog - što je nepogrešivo odlikovalo Miloševicevu spoljnu, unutrašnju i ekonomsku politiku - Ðindic je uspeo dodati nešto sopstvene zbunjenosti." Šta je o premijerovom shvatanju politike mislio politikolog Slobodan Inic, recito govori naslov poglavlja u njegovoj posthumno objavljenoj knjizi "Potreti": "Zoran Ðindic - politika kao šverc". No, Stefanovica i Inica u oceni "dindizma" daleko prevazilazi Vuk Draškovic. Prema zakljuccima SPO u današnjoj Srbiji vlada bezakonje, kriminal i pljacka gradana. Mafija dobija unosne poslove, koji se finansiraju iz medunarodnih kredita i donacija. Ono što je do nedavno radio diktator Miloševic, prema lideru SPO, sada radi premijer Ðindic. Nekadašnji neosporni voda opozicije Vuk Draškovic, o jednom do svojih naslednika misli sldece: "Mafija je centralizovana i pod kapom je srpskog premijera. Stavio je pod svoje sada i parlament, izveo "parlamentarni puc" o cemu Miloševic nije nikada ni pomislio. (...) Iako smo mislili da je Miloševicevo vreme najgore i najteže vreme, sada je daleko gore. (...) Imamo posla sa ljudima koji ce rasparcati državu da bi obezbedili feud za sebe. Izlaz je u izborima što pre i neka nas ne zamajavaju referendumom u Crnoj Gori. Moramo zaustaviti Ðindica on je spreman na veliko zlo." Da Zoran Ðindic nalikuje Slobodanu Miloševicu smatra i Kosta Cavoški: "Ja ne bih hteo da budem zao prorok, ali sudeci po onome što je do sada vec ucinio, on dobrim delom nagoveštava, ukoliko dugo ostane na vlasti, a to je malo verovatno, onog pravog, zrelog Milošvica, koji nam je ostao u najgorem secanju. Vec na samom pocetku svoje vlasti Zoran Ðindic je pokazao da ne drži ni do ustava ni do zakona. I da se prosto, snalazi i dovija, kao što je to svojevremeno cinio Josip Broz. Broz je ostao zapamcen po cuvenoj izreci - da se ne treba držati paragrafa kao pijan plota! I u tom pogledu je, ne samo Sloodan Miloševic, nego i Zoran Ðindic, Brozov ucenik." Neumerenim i pristrasnim ocenama, red je dodati nešto umerenije tonove. Istoricar Aleksa Ðilas pronice u iskrivljenu sliku i mane obojice. "Koštunica je lažni svetac, a Ðindic neskriveni grešnik. Ðindic ni ne krije da politiku smatra manje-više makijavelistickom delatnošcu." Ðilas, zapravo, uvida nastavak manihejske logike politickog, potrebe za zlom i dobrom, bolje receno liderskog i partijskog priklanjanja u savremenoj Srbiji. Pragmaticari se, po svemu sudeci, ne razlikuju od pragmatizma. Šta, u stvari, radi Ðindic: Koštunicu jedva trpi zbog potreba ocuvanja i ucvršcenja vlasti; Miloševica je izrucio i ne trpi ga cak i kada je u Hagu; kooperativan je i poslušan, ali neomiljen. Da li je to gubitnicka cena pragmatizma u tradicionalno nepragmaticnoj Srbiji u kojoj cak i "Brozov ucenik" može da postane "novi Pašic"!