Aleksandar Kovačević

Energija i siromaštvo u Srbiji

Područje Srbije je vrlo siromašno energetskim resursima. Da nevolja bude veća, raspoložive mogućnosti transporta goriva iz okruženja u Srbiju su suštinski nedovoljne da podrže privredni razvoj kakav stanovništvo želi. Hidro potencijal je u najvećoj meri iskorišćen ili se sadrži u rekama koje Srbija deli sa susedima. Rezerve uglja niskog kvaliteta kojima Srbija raspolaže nisu jednostavne za korišćenje. Kopanje, transport i spaljivanje uglja radi proizvodnje električne energije ili toplote uz snošljive efekte po životnu sredinu zahteva veliku društvenu i organizacionu sposobnost. U Srbiji je potrebno iskopati skoro pet kilograma materijala za kilovatčas električne energije. To je količina potrebna za jedno obično pranje sudova u malom domaćinstvu. Potrošnja tople vode u domaćinstvima u Srbiji zahtevala je prošle godine da se iskopa više od 25 miliona tona materijala - uglja i zemlje - što je količina veća od celokupne poljoprivredne proizvodnje ili celokupnog transporta u Srbiji. Troškovi ovog procesa bili su skoro tri puta veći od cene struje koju su platili potrošači tople vode. Dodatne troškove plaćaju gradjani Srbije kroz zagadjenje životne sredine, manje povrća i uvećane cene na pijacama, kroz bolesti i prerano umiranje. Ekonomisti kažu da «nema besplatnog ručka» pored ostalog i zato što nema besplatne tople vode.

Zvanična statistika beleži potrošnju ogrevnog drveta od nešto preko dva miliona kubnih metara godišnje. Ali to je registrovana potrošnja iz registrovanih šuma odnosno šuma čija površina prelazi pet ari. Ukupna potrošnja ogrevnog drveta u Srbiji je više od jedanaest miliona kubnih metara godišnje. U zdravlju i zagadjenju ovo košta stanovnike Srbije skoro jednako koliko i korišćenje lošeg uglja.

Srbija danas troši oko jedne polovine količine nafte koja je trošena početkom devedesetih godina. Broj i starost vozila su približno isti. Beogradjani sada mogu da se upitaju otkuda onda takve gužve u saobraćaju glavnog grada. Zaista, potrošnja goriva u Beogradu je ostala približno ista kao ranije mada je učešće Beograda u značajno smanjenom nacionalnom proizvodu Srbije umanjeno. Broj predjenih kilometara po vozilu je takodje smanjen ali je potrošnja goriva po kilometru uvećana: preovladjuje gradska vožnja i stajanje u kolonama. Teško se može zamisliti kako stajanje u gradskoj gužvi doprinosi realnom nacionalnom proizvodu ali bi se efekti po zdravlje stanovništva i platni bilans zemlje mogli izračunati. Tokom poslednjih nekoliko meseci stanovnici Pančeva se trude da izvedu jednu takvu računicu.

Stanovništvo Srbije nema potpuna saznanja o vezi potrošnje energije i zdravlja. Ljudi uočavaju da se u njihovom okruženju više sahrana dešava zimi nego leti. U mnogima gradovima pogrebna preduzeća zimi preduzimaju posebne mere a naći grobno mesto postaje mora pokojnikovih bližnjih. U Srbiji se smatra da valjda tako treba i da je na neki način logično da ljudi češće umiru zimi nego leti. Slična okolnost postoji i u mnogim drugima Evropskim zemljama. Medjutim, u Srbiji je ta razlika tri puta veća nego drugde.

Neko bi očekivao da tako velika količina energije koju u Srbiji potroši tako mali broj stanovnika treba da dovede do neke vrste blagostanja. Nije tako. Loše izolovane kuće u Srbiji troše tri ili četiri puta više energije po kvadratnom metru nego kuće u severnoj Evropi. Shodno tome, blagostanje je mnogostruko smanjeno: više od pola stanovništva zimi živi na granici ili ispod broja kvadrata po članu domaćinstva koji bi obezbedjivao normalan porodični život.

Izbor izmedju drveta i struje za grejanje nije naročit. Kada poskupi struja, poskupi i drvo. Trgovci brzo uočavaju priliku. Cena raste i kada dodju hladni dani. Drvo se seče radi neposredne potrebe i prodaje, koristi se vlažno, dimi i zagadjuje sobu koja se geje. U Srbiji misle da je grejanje na drva zdravo ali znaju da na proleće treba krečiti: kao da je čadj sakupljenu na zidovima tokom zime udisao neko drugi.

Drvo je postalo toliko skupo da ga proizvodjači nameštaja uvoze a kvalitetna domaća hrastovina se prodaje za ogrev. Jedan prijatelj, inače stručnjak u ovaj oblasti me je uveravao da je video retke i inače skupe vrste drveta isečene za ogrev. Veliki domaći proizvodjač parketa reklamira parket od slavonskog hrasta. Srpskog hrasta nema. Skoro cela teritorija zemlje je zahvaćena erozijom a režim voda na Drini se promenio jer nema dovoljno šume da «drži vodu».

Tradicionalna veština gradnje dobrih kuća u Srbiji je napuštena. Nove kuće imaju prozore na severu i betonske delove bez izolacije. Više od trećine stanovništva se žali na lošu stolariju i promaju. Vlaga se uvlači u zidove prostorija koje se ne greju pa ih je teško ugrejati čak i za povremenu upotrebu.

Stanovništvo u Srbiji troši dve trećine energije koja se proizvede u zemlji. Značajan deo od preostale jedne trećine se potroši u javnim službama i administraciji pa je tako radnik u industriji vrlo skromno snabdeven energijom. Najveći deo energije u industriji potroši se kao sirovina za proizvodnju čelika, šećera, gume, bakra u Srbiji i aluminijuma u Crnoj Gori. Uz naftne derivate to su i glavni izvozni proizvodi Srbije i Crne Gore. Izvoz poljoprivrednih proizvoda podržava relativno jeftino gorivo i djubrivo nastali iz skupe uvozne nafte i gasa a proizvedeni u teško oštećenim pogonima. Kako je moguće da jedna zemlja tako siromašna energijom izvozi energetski intenzivne proizvode? Je li to igra sudbine, zavera prethodnih režima (najmanje pet-šest njih još od početka prošlog veka) ili svesna odluka sadašnjeg naraštaja uperena protiv budućih generacija?

U poslednjih dvadeset ili trideset godina sposobnost ljudi sveta da svrsishodno koriste energiju se znatno povećala. Sposobnosti društava da donose razumne odluke u demokratskom procesu su sada veće nego ikad. Bolje upravljanje i nove tehnologije omogućavaju da ljudi žive bolje uz manju potrošnju energije. Ove okolnosti ostale su nepoznate u Srbiji tokom više od trideset godina.

Radnik u Severnoj Evropi ili Severnoj Americi čiji su produktivnost i plata mnogostruko veći od produktivnosti i plate radnika u Srbiji a cena energije i relativno i stvarno manja, zabrinuto dočekuje zimu i razmišlja o raznim opcijama grejanja i izboru isporučilaca. U Srbiji se smatra da tu nema nikakvog izbora i da su sve karte davno podeljene. Ovaj nedostatak izbora je obeležje dubokog siromaštva u kome se stanovništvo Srbije nalazi.

Dobra godina u poljoprivredi i nešto veća inostrana pomoć ili krediti dovode od vremena do vremena do privrednog rasta. Taj rast traje dok traju ovi fenomeni koji su ga izazvali. Ko se još seća početka devedesetih godina i jednog programa ekonomske stabilizacije setiće se blagostanja utemeljenog na rastu uvoza i inostranoj pomoći u kome je zemlja tada uživala. Ova čuda budu i prodju. Proces propadanja se nesmetano nastavlja: stanovništvo stari, šuma nestaje, povrće menja ukus.

Da bi ostvario produktivnost koja se ostvaruje u bogatim zemljama, radnik u Srbiji treba približno istu količinu energije kao i radnik u tim zemljama. Da bi se ta energije proizvela potrebni su oprema i investicije. Potrebno je iskopati onih pet kilograma materijala za svaki kilovatčas struje. Kada se oprema kupi, troškovi nabavke se dele na broj ostvarenih radnih sati. Godina ima 8760 sati i valjalo bi da oprema toliko i radi. To medjutim nije moguće: održavanje i kvarovi troše radno vreme. Pored toga, ukoliko se energija troši prevashodno za grejanje, potrošnja će biti znatno veća zimi nego leti pa će oprema stajati neupotrebljena pola godine. Onih drugih pola godine rada će morati da plati celokupan trošak. Ako grejanje kvdratnog metra zahteva četiri puta više energije – četiri puta više opreme će morati da bude angažovano. U Srbiji izgleda da još jedino taksisti razumeju ovu jednostavnu vezu izmedju stepena korišćenja i cene opreme – automobila pa zato provode sate na ulicima i racionalizuju «praznu» vožnju. Oni moraju da kupe drugi automobil kada postojeći počne da se kvari suviše često. Taksisti znaju da u gradskoj vožnji automobil mora biti u funkciji – plaćenoj vožnji oko 3000 sati godišnje, da bi se mogao zameniti.

Gradjani Srbije su stekli utisak da elektrane i toplane traju večito: nije ih bilo potrebno zamenjivati već više od dvadesetpet godina u proseku. Kada nema potrebe za zamenom ni obim korišćenja nije važan. Tako postaje društveno prihvatljivo da toplane rade manje od 1000 sati godišnje u punom kapacitetu.

Radnik u Srbiji sve ovo mora da plati: kroz cenu energije na radnom mestu i kod kuće, kroz zdravlje svoje i svojih ukućana, kroz isključenja i skroman kvalitet života. Kada sve to plati njegov proizvod više niko neće da kupi. Preskup je. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju: ljudi i mašine su tu a posla nema. Privatni vlasnici kažu postoji tehnološki višak radnika – mali obim posla zahteva malo radnika. Stare mašine vrede malo, preduzeća se kupuju jeftino pa se novom vlasniku na kraju isplati da radi relativno malo. Neupotrebljene mašine na osobit način istiskuju ljude. Kada su cene energije niske a stvarni troškovi nisu poznati, radnici mogu biti spremni da za odredjenu naknadu napuste preduzeće. U datom okruženju i pri datim troškovima života ovo može da deluje prihvatljivo. Hajde sada da u računicu unesemo stvarnu cenu energije u Srbiji i uvećamo troškove života za recimo, dva puta. Sada dobijena otpremnina traje dva puta kraće a prilike da se deca zaposle i zasnuju porodicu deluju upola manje. A to je još uvek bolje od stvarnog stanja stvari.

Spremnost društva u Srbiji da zanemari stvarne troškove energije i potrebu racionalnog koršćenja opreme i nacionalnog bogatstva dovela je tokom 39 godina do nastanka izvesene strukture društvenih vrednosti, predubedjenja i iluzija koji se narodski mogu nazvati «zemlja dembelija».

Propadanje nije dosadan proces. Od vremena do vremena dešavaju se šokovi i iznenadjenja posle kojih kvalitet života još više opada. Ukoliko nove gradske uprave prestanu da novcem svih gradjana prikuljenim putem poreza plaćaju deo troškova grejanja one četvrtine domaćinstava koji imaju daljinsko grejanje, cene ovog grejanja se mogu lako udvostručiti a blagostanje korisnika umanjiti. To bi moglo dovesti do smanjenja vožnje privatnih automobila u Beogradu, manjih gužvi, manjeg zagadjenja a pogled takve gradske uprave na potrebu izgradnje novih ulica, parkinga i mostova bi bio sasvim različit nego danas. Isto tako, pogled na potrebu razvoja gradskog saobraćaja bi postao različit. Promenio bi se i odnos cena stanova koji su priključeni na daljinsko grejanje i onih koji to nisu kao i prilike za razvoj gasifikacije. Danas se uz stan sa centralnim grejanjem prodaje i pravo da vam neko drugi plaća deo troškova tog grejanja. Ovo nije nikakva noćna mora, ovo je proces kroz koji su mnogi gradovi Centralne Evrope prošli ili upravo prolaze. Proces se zove tranzicija.

Da li će se cene povećati za dva ili tri puta zavisi od delovanja energetskog sektora. Kada bi se nešto preduzelo da se podigne efikasnost toplana, možda toliko povećanje cena ne bi uopšte bilo potebno.

Kvalitetno upravljanje u opštini, gradu i republici može ovaj proces da učini lakšim, bržim i jednostavnijim. Proizvodnja i potrošnja energije je društveni proces koji treba i može da zavisi od volje i znanja ljudi a ne neka prirodna neminovnost ili viša sila. Dobro upravljanje može da omogući primenu nove tehnologije i investicije isto kao što je dosadašnji način upravljanja omogućio opstanak i razvoj neprimerenih modela upotrebe energije. Uspešna finansijska stabilizacija je samo jedan preduslov za razvoj. Uporno poboljšavanje energetske efikasnosti društva je drugi nephodan preduslov a povećanje produktivnosti način da se ostvaruje razvoj. Poboljšanja se naravno tiču ljudi. Izmedju povećane efikasnosti i boljeg kvaliteta života ljudi ponovo stoji društveno upravljanje ili ako hoćete politika. Čak i na postojećem nivou nacionalnog proizvoda i potrošnje energije kvalitet života može odmah i sada da bude bolji.

(U tekstu su korišćeni rezultati istraživanja «Energija, životna sredina i siromaštvo u Srbiji i Crnoj Gori» koje je pod naslovom «Stuck in the Past Energy - Environment and Poverty in Serbia and Montenegro» objavio Program za Razvoj Ujedinjenih Nacija. Knjiga je raspoloživa na sledećoj adresi: http://www.UNDP.org/energy/stuckpast.htm )