Rajko Bukvić

SUDBINA RUSKIH PRIRODNIH BOGATSTAVA U PERIODU TRANZICIJE

                        Sažetak: Tranzicija u Rusiji, najvećoj i po mnogim mišljenjima najbogatijoj zemlji sveta, ne prestaje da izaziva interesovanje i čuđenje. Nasuprot obećanjima reformatora, zemlja je zapala u duboku i dugotrajnu krizu, uz enormno bogaćenje malog broja “novih Rusa”. Objektivna analiza pokazuje da je preovlađujuću ulogu u procesu imala “porodica” – ekipa iz okruženja bivšeg predsednika, njegova najbliža rodbina i širi krug prijatelja. U radu se detaljnije razmatra jedan od mehanizama kojim su ostvareni navedeni rezultati, naime ustupanje ruskih prirodnih nalazišta na eksploataciju privatnim (pre svega stranim) kompanijama pod za Rusiju veoma nepovoljnim uslovima, a u okviru režima podele proizvodnje, vrlo sličnog koncesionoj šemi.

                  Ključne reči: Rusija, tranzicija, oligarhija, “porodica”, sporazum o podeli proizvodnje, koncesija, licenca, prirodna bogatstva.

Uvod

                  Tranzicija u Rusiji, najvećoj i po mnogim mišljenjima sirovinski najbogatijoj zemlji sveta, i dalje izaziva interesovanje, najčešće povezano s nevericom i čuđenjem . S uprotno obećanjima reformatora o nesputanom razvoju i porastu standarda, zemlja koja je imala razvijenu raketnu tehnologiju, koja je dugo godina prednjačila u istraživanju kosmosa i koja je imala najmodernije naoružanje, zapala je u duboku krizu, praćenu enormnim bogaćenjem malog broja tajkuna i osiromašenjem ogromne većine stanovnika. Ovakvi rezultati izazivaju nedoumice i brojna pitanja, na koja nisu dati odgovori, i pored ubeđivanja pristalica i protagonista reforme da je “sve u redu”, da su teškoće prolazne i da će izvršena revolucija na kraju ispuniti obećanja (1).

                  O tome šta se zaista desilo u Rusiji i zašto su rezultati toliko različiti od obećavanih pisali smo detaljnije u drugom tekstu (2), a ovom prilikom osvrnućemo se na sudbinu ogromnih ruskih prirodnih blaga tokom procesa tranzicije. Izbor teme opravdan je već samim epitetom “ogromni”, čak i bez razmatranja da li su doista u pitanju najveće rezerve na svetu kako inače mnogi ističu. Zadovoljimo se, stoga, ocenom da je reč o vrednosti ravnoj mnogim bilionima (američkih) dolara, što je na početku XXI veka prosto neprilično porediti s, recimo, godišnjim budžetom Rusije koji se nalazi na nivou od oko 70 milijardi dolara. I efekti odluka koje se tiču tih prirodnih resursa izražavaju se ogromnim brojkama a kako su u pitanju najčešće neobnovljivi resursi te odluke su nepovratne. Iz tih razloga, sudbina ruskih prirodnih resursa zaslužuje posebnu pažnju, i na neki način pokazatelj je svega što se u ruskoj tranziciji proteklih godina događalo.

                  Međutim, za sve koji se bave tranzicijom u Rusiji upravo ovo je velika tajna. Pošto se u uslovima kontrole „slobodnih“ i „nezavisnih“ medija slika o tome šta se u Rusiji događalo sporo probija u javnost, to i nije veliko iznenađenje. Ipak, određene informacije i predstave o toku i rezultatima ruske tranzicije postale su poznate, tako da za dugotrajno i uporno ćutanje o prirodnim resursima sigurno postoje posebni razlozi. Stoga je pojava knjige Pljačkanje Evroazije , autora J. Boldireva, objavljene u autorskoj seriji Русское чудо – секреты экономической отсталости (3), koja o tome otvoreno i iscrpno govori, događaj po sebi. (4)

Sporazumi o podeli proizvodnje (SRP)

                  Eksploatacija prirodnih resursa na osnovu sporazuma o podeli proizvodnje (SRP, soglašenie o razdele produkcii) režim je blizak koncesiji – on predviđa da država kada nema sredstava i tehnologije za istraživanje i eksploataciju resursa ili ima druge prioritete (koji daju veći profit ili rešavaju druge važne zadatke), ili iz nekih razloga ne želi da rizikuje, daje svojim ili stranim kompanijama određene delove teritorije za istraživanje i eventualnu eksploataciju uz posebne uslove. Ako istraživanje ne donese rezultate, utrošile su sredstva privatne kompanije. U slučaju uspeha, delom dobijenih sirovina ("kompenzacioni" deo) pokrivaju se troškovi investitora a deo sirovina koji preostane ("profitni" deo) deli se u dogovorenoj proporciji između države (vlasnika), i investitora – korisnika prirodnih resursa.

                  Kao i koncesione i slične šeme, i eksploatacija resursa po šemi SRP sama po sebi nije ni dobra ni loša: suprotnosti interesa investitora i države rešavaju se ugovorima u kojima država teži što kraćem a investitor što dužem roku trajanja aranžmana. Ove šeme se često primenjuju, posebno u nedovoljno razvijenim zemljama. U SSSR-u takvi režimi nisu primenjivani još od perioda NEP-a, ali se na prelazu u devedesete, tobože, pojavila potreba za njihovim korišćenjem. Reformatori su to obrazlagali nedostatkom tehnologija i sredstava za istraživanje i eksploataciju prirodnih nalazišta, ističući koristi koje će država imati: ne rizikujući svoja sredstva ona će dobiti deo profitne nafte (ili drugog resursa), radna mesta i uposlenost mašinogradnje, kao i poreze i naknade za eksploataciju nalazišta. A radi njihovog opravdavanja, u agitacionim materijalima isticani su argumenti da se takve šeme koriste i u SAD. (5)

                  Da bi se objektivno procenili suština i dometi SRP šeme Boldirev predlaže (i koristi) nekoliko kriterijuma (6): (1) da li se garantuju porudžbine domaćim proizvođačima (pre svega, mašinogradnji), (2) da li se garantuju povoljni uslovi podele profitnog dela sirovina i maksimalni priliv sredstava u budžet; (3) da li je obezbeđena kontrola osnovanosti rashoda korisnika nalazišta, koji se pokrivaju kompenzacionim delom sirovina; (4) da li je obezbeđena primena ekoloških normi, posebno ruskog ekološkog zakonodavstva, i (5) da li je obezbeđena mogućnost državi da reguliše iznošenje svojih strateških sirovina, pre svega nafte, na strana tržišta.

Kako je ozakonjeno korišćenje režima SRP

                  Na startu privatizacije u mineralno-sirovinskom sektoru u Rusiji u državnoj svojini su bila i preduzeća (odnosno njihovi osnovni fondovi), i mineralno-sirovinske rezerve. Tokom 1992 –19 93. bilo je odobreno bez naknade više od 80% licenci na najveća nalazišta nafte i gasa, a sredinom 1993. počela je privatizacija. Vrednost osnovnih fondova i druge imovine preduzeća određivana je po cenama od 1. jula 1991, što ih je značajno obezvredilo. Po pravilima privatizacije kontrolni paketi akcija odlazili su u ruke spoljašnjih akcionara. Pravna lica koja su otkupljivala ovu imovinu (odnosno, preduzeća), kako se ispostavilo, osnivala su fizička lica danas poznata kao oligarsi. (7)

                  U jesen 1993, nakon bombardovanja i rasterivanja Parlamenta Jeljcin je izdao niz naredbi, među njima i naredbu o uvođenju mehanizma sporazuma o podeli proizvodnje, kao preteču kasnije donetog zakona. Ona nije rezultirala masovnim zaključivanjem odgovarajućih sporazuma – u dogledno vreme zaključena su samo dva: Sahalin-1 (30. juna 1995) i Sahalin-2 (22. juna 1994). Verovatno je na to uticala specifičnost eksploatacije rudnih blaga (dugotrajan proces koji traži mnogo ulaganja i troškova a postaje profitabilan tek nakon dužeg perioda) i nestabilna pravna osnova (naredba predsednika) koja je sprečavala strane investitore da ulažu u odgovarajuća nalazišta. Zbog toga su ubrzo počele pripreme za donošenje odgovarajućeg zakona.

                  Zakon o sporazumima o podeli proizvodnje usvojila je Državna Duma 14. juna 1995. i uputila ga gornjem domu (Savetu Federacije) na konačno usvajanje. Većina u gornjem domu nije znala šta se pod ovim nazivom krije, ali tekstom zakona pozabavio se J. Boldirev, član Saveta Federacije, i zaključio da on ne sme da bude prihvaćen u tom obliku, iz sledećih razloga. Zakon nije garantovao porudžbine niti minimalnu protekciju domaćim proizvođačima, a umesto toga čak je davao prednost stranim proizvođačima: oprema i usluge strane proizvodnje ne podležu porezima i carinama. Iako je zakon predviđao konkurse za davanje nalazišta na eksploataciju pod uslovima SRP, on je predvideo i niz izuzetaka (zaključivanje sporazuma bez konkursa, polazeći od zahteva državne bezbednosti (!); ako bi se konkurs proglasio neodržanim zbog učešća samo jednog investitora – umesto ponovnog konkursa; ako je pregovore o prevođenju nekog nalazišta na režim SRP izvršna vlast započela do stupanja na snagu zakona, i najzad ako drugi državni interesi Rusije, odnosno interesi subjekata Ruske Federacije zahtevaju sklapanje ovakvih sporazuma s određenim investitorom). Zakon, dalje, nije predviđao ograničenja u pogledu pravaca trošenja sredstava koja se kompenzuju (ruskim) sirovinama, ostavljajući odgovarajuća pitanja na volju Vladi i (stranim) investitorima, čime je davana mogućnost sklapanja sporazuma iz kojih uopšte neće slediti postojanje profitnog dela već će sva sirovina (tj. kompenzacioni deo) ići na dalji razvoj ekonomija i bez toga veoma razvijenih zemalja. Sledeća nepovoljnost je što je po zakonu rusko ekološko zakonodavstvo neobavezno za korisnika nalazišta, a umesto toga uz odobrenje odgovarajućeg državnog organa mogli su se ugovarati standardi opšteprihvaćeni u svetskoj praksi, tj. praksi odgovarajuće države; ova formulacija faktički ni na šta ne obavezuje jer su sporazumi mogli biti sklopljeni i s recimo jednodnevnim of-šor kompanijama s egzotičnih ostrva, koje ne podležu nikakvim eko standardima. I najzad, prema zakonu Rusija nije imala prava da reguliše, odnosno ograničava iznošenje od strane korisnika nalazišta njegovog dela profitnih, kao ni celih kompenzacionih sirovina. Na taj način, ni u jednom od ključnih strateških pitanja interesi Rusije nisu bili zaštićeni.

                  Nakon toga usledila je borba oko usvajanja zakona, u kojoj su njegovi zastupnici koristili razna sredstva – zakulisne pregovore, vrbovanja, pretnje, obmanjivanje javnosti, angažovanje “eksperata” sa zadatkom da svojim autoritetom i “analizama” obezbede usvajanje zakona itd. Ipak, Savet Federacije pokazao se kao dostojna opozicija izvršnoj vlasti i ova je morala da pristane na kompromis: formirana je komisija za usaglašavanje između dvaju domova Parlamenta. Njenim radom značajan deo primedbi Saveta Federacije je usvojen i decembra 1995. najpre Duma a zatim Savet Federacije usvojili su izmenjeni zakon. Najvažnije izmene su: sprečavanje izvršne vlasti da pri zaključivanju s inostranim investitorima odstupa od ruskih zakona, utvrđivanje posebnim zakonom spiska nalazišta na koja se može primeniti režim SRP, ograničavanje beskonkursnog davanja nalazišta na eksploataciju pod uslovima SRP, mogućnost korigovanja uslova sporazuma po zahtevu jedne od strana u slučaju nepredviđenih suštinskih promena okolnosti u skladu s priznatom svetskom praksom i Građanskim kodeksom Ruske Federacije, državna kontrola uslova sporazuma (a ne kontrola izvršne vlasti, kako je bilo u polaznom tekstu), uvođenje zahteva protekcije za rusku opremu itd.

                  Ipak, neki od suštinskih nedostataka nisu izmenjeni. Ostalo je pravo Vlade da bez konkursa ("ako interesi odbrane i bezbednosti države zahtevaju sklapanje sporazuma s konkretnim investitorom") određena nalazišta prevede na režim SRP, doduše, samo ako je odgovarajuća situacija predviđena zakonom koji utvrđuje spiskove nalazišta za koja se može odrediti režim SRP. Zadržano je i pravo Vlade da ne sprovodi konkurs ako su pregovori s investitorima o pripremi projekata sporazuma započeti pre stupanja na snagu zakona. Ostala je i mogućnost prevođenja na režim SRP nalazišta koja se već eksploatišu po drugim uslovima, što je varijanta sporazuma o podeli proizvodnje koja ne postoji nigde u civilizovanom svetu. Najzad, ostao je i ključni nedostatak koji se odnosi na regulisanje rashoda eksploatatora nalazišta kompenziranih ruskim resursima – najvažniji detalji ovog pitanja u nadležnosti su Vlade, što omogućuje njeno korumpiranje pri pripremi odgovarajućih odredbi o rashodima kao i lagodan, troškovni ekonomski pristup pored ostalog prilikom kupovine maksimalno skupe inostrane opreme.

                  Vlada je u leto 1996. pripremila predlog zakona sa spiskom nalazišta za koja je predviđeno prevođenje na režim SRP. Umesto petnaestak, kako su obećavali lobisti polazne varijante zakona o SRP, spiskom je bilo obuhvaćeno 250 nalazišta, a za mnoga od njih nije dato ništa osim samih naziva. Sve je praćeno pritiscima da zakon treba hitno usvojiti, jer navodno svaki dan donosi štetu, investitori gube strpljenje itd. Pokazalo se, tako, da izvršna vlast ne odustaje od svojih namera, i da se borba oko prirodnih resursa Rusije nastavlja. Centar borbe premešten je u Dumu, koja nije pristala na hitno usvajanje zakona već ga je uputila na ekspertizu u Obračunski dom, koji po zakonu vrši i kontrolne i ekspertske funkcije. Iako je Vlada odbila da mu dostavi neophodne i tražene informacije (što je već bilo dovoljno da se donese negativan sud o predlogu zakona), Dom je sačinio ekspertizu, koja je pokazala direktno kršenje zakona od strane Vlade, kao što je uključivanje u spisak nalazišta bez saglasnosti subjekata Ruske Federacije (kod čak 133 od 250 nalazišta), zatim pokazalo se nemogućim da se utvrde realni obimi izvora sirovina u nalazištima koja se predviđaju za prevođenje na režim SRP (Državna komisija za rezerve utvrdila je rezerve samo za 42 od 250 nalazišta), ali su kao neoficijelnu ocenu eksperti dali da je predlogom obuhvaćeno čak oko 40% svih utvrđenih rezervi nafte u Rusiji (!), i najzad, ispostavilo se da za većinu nalazišta sa spiska nema dokaza da je njihova eksploatacija u postojećem (licencnom) režimu nerentabilna. Već i na osnovu navedenog, a to je potvrđeno detaljnijim analizama za određena nalazišta, Obračunski dom je izveo zaključak: nema ni najmanje osnova da se daju takvi pokloni vlasnicima odgovarajućih naftnih kompanija. (8)

                  Rad Obračunskog doma bio je javan, i očito Vladi je bilo jasno kakvi će biti rezultati ekspertize, pa je i pre njenog završetka odlučila da predloženi zakon opozove (!) i sačini novi predlog, s gotovo dvostruko manjim spiskom nalazišta – umesto 250 on je obuhvatao 127 objekata. Međutim, broj objekata samo na papiru je smanjen, oni su prosto grupisani pod zajedničkim imenima, tako da je zapravo broj objekata povećan: realno je sa spiska isključeno 30 a uključeno novih 37, pa je novi spisak sadržao 257 objekata! Uz još neke manjkavosti predloženog zakona, to je dovelo do toga da ga Duma ne prihvati, čime se stvar morala vratiti na predlog koji je 1995. dala komisija za usaglašavanje – da se Dumi podnose odvojeni predlozi zakona za svako nalazište ili bar za manje grupe nalazišta.

                  Iako je borba protiv rasprodaje ruskog nacionalnog blaga na taj način suštinski bila završena, i to rezultatima koji ne mogu i ne smeju da budu zanemareni, time se još nije došlo do samog kraja. Zastupnici druge opcije nastavili su da rade za svoju stvar korišćenjem drugih sredstava – masovnih medija, ucenjivanjem i smenjivanjem određenih ključnih ljudi koji su im se suprotstavljali (u obliku njihovog unapređivanja i prebacivanja na druge poslove) i sličnim kadrovskim manipulacijama. Time je bilo "trošeno" vreme i snaga protivnika da bi najzad krajem 1998. Duma usvojila izmene zakona o SRP koje su povećale mogućnosti Vlade da bez konkursa prevodi nalazišta na uslove SRP bez saglašavanja Parlamenta. Ove izmene dale su još neke ustupke Vladi i lobiju transnacionalnih korporacija: u spisak je zakonodavac morao da uključi nalazišta za koja "postoje obaveze Ruske Federacije o sprovođenju pregovora o uslovima sporazuma o podeli proizvodnje", ili već postoje rezultati konkursa ili aukcija o davanju prava korišćenja prema uslovima o podeli proizvodnje (što u suštini označava obavezu zakonodavca da se saglasi s aktivnostima Vlade koje su već učinjene i to protivzakonito), precizirana je obaveza (koju je predložila komisija za usaglašavanje) da ne manje od 70% opreme i usluga za SRP mora da bude proizvedeno na teritoriji Rusije, ali samo uz uslov da se ta oprema pokaže konkurentnom po kvalitetu i rokovima (ova formulacija omogućavala je naručiocima da proizvoljno postavljaju zahteve proizvođaču po bilo kakvom parametru i da zatim prema tome pretpostave svoje već postojeće inostrane partnere).

Šta je do sada učinjeno i kakve su perspektive

                  Postavlja se pitanje koliko je i kakvih nalazišta prirodnih resursa u Rusiji prevedeno na režim SRP? Na ovo i slična pitanja tačan odgovor se ne može dati, a u Parlamentu se još u 2000. moglo čuti da je norma postavljena u zakonu (ne više od 30% svih rezervi) bila premašena. A Vlada je takoreći tek tada izborila pravo da praktično bez kontrole uvodi nalazišta u taj režim. Doista, krajem 2000. i početkom 2001. preveden je na režim SRP niz nalazišta, među njima i najveće rusko nalazište gasa (Koviktinsko) koje je ustupljeno britanskoj kompaniji AMOKO.

                  O rezultatima funkcionisanja ovog mehanizma jasno govori kontrola realizacije režima SRP na Sahalinu, koju je tokom 1999–2000. sproveo Obračunski dom. Kontrola je pokazala masovne nepravilnosti i ogromnu štetu koju je donelo ustupanje nalazišta Sahalin-1 i Sahalin-2 (9) – samo po osnovu poreskih olakšica ruski budžeti (federalni i lokalni) uskraćeni su za ceo period eksploatacije predviđen sporazumima za oko 61,5 milijardi dolara, a vrednost rezervi nafte i gasa obuhvaćenih sporazumima procenjena je na oko 50 – 100 milijardi dolara po svakom. Mnogi efekti ovih sporazuma nisu mogli biti utvrđeni jer su odgovarajući parametri u tehničko-ekonomskim elaboratima nedostajali! A o efektima koji se inače ne mogu ili se teško kvantifikuju (strateški položaj zemlje, uticaj na svetska kretanja na tržištu sirovina i sl.), ne može se govoriti.

                  Ipak, cela dovoljno mračna situacija može se i mora posmatrati i s optimističke strane. Jer, kako ističe Boldirev, može se samo zamisliti šta bi se radilo na Sahalinu (i drugim nalazištima) da je dopušteno usvajanje zakona u prvobitnoj verziji, bez prava organa nezavisnih od izvršne vlasti da kontrolišu realizaciju sporazuma. I najzad, ako u budućnosti bude moguće da se nešto ispravi, to je u ne maloj meri omogućeno time što je određena pažnja društva već privučena, i to kako prema onom što se dešava na Sahalinu, tako i prema SRP u celini.

Zaključak

                  Kada je u Rusiji počela tranzicija, posebno nakon učvršćenja Jeljcina, novi „demokrati“ su se otvoreno zalagali za bezakonje i nasilje (10), a „stari“ demokrati na Zapadu u tome su ih podržavali, ne samo na rečima. Loši saveti i materijalna podrška koju su u Vašingtonu davali Jeljcinu i njegovoj vladi nisu bili motivisani, kao što je pisao Stiglic, (samo) političkim prosuđivanjima i strahom od vraćanja Rusije u komunizam (11) – oni su, očigledno, uslovljeni težnjom da se multinacionalne kompanije dočepaju ruskih prirodnih resursa.

                  Kako je i zašto zakon o SRP uopšte donošen, i kome je išao u prilog? Iako se više bavi metodima koje je vlast koristila da zakon “progura” u parlamentu, Boldirev se ne ustručava da istakne i određene nagoveštaje, pa i otvorene sumnje, za šta ima dosta argumenata, koji nedvosmisleno pokazuju da su u pitanju interesi lobija multinacionalnih kompanija. Njihovi značajni zastupnici bili su ne samo predstavnici (najviše) vlasti, već i neki iz opozicije, kao politički blok Jabloko.

                  Opravdanje da je Jeljcina bilo nužno podržavati da bi sprečio povratak Rusije u komunizam ima određenu svrhu kod neobaveštenih i namerno dezinformisanih. Ostali, posebno stručna javnost, morali bi da znaju da se iza tih priča krije nešto drugo i da učine napore da do toga dopru i pored dezinformisanja i indoktriniranja, kao i čvrste kontrole „slobodnih“ i „nezavisnih“ medija. Priče o demokratiji, naravno, nemaju veze, kao ni sprečavanje komunizma; Jeljcin nije demokrata, i svi relevantni su to vrlo dobro znali.

                  Dakle, zašto su podržavali baš Jeljcina i njegovu ekipu? Jedan od odgovora, kako navodi Pečujlić (12), dala je rasprava u časopisu National Interest (leto 2000). Ona je pokazala povezanost ruskog državnog vrha i američkih banaka i vrhova administracije. Reč je o zainteresovanosti Zapada da se ruska naftna i druga preduzeća nađu u rukama nekoliko korumpiranih lica, plaćena simbolično, 1–2 odsto od stvarne vrednosti, da bi ih ovi prodali američkim i internacionalnim investitorima za 2– 4 odsto njihove vrednosti. Tako bi strani investitori krajnje jeftino došli do vlasništva nad ruskim bogatim rudama, javnim preduzećima i zemljištem. Razlog zbog kojeg je američka vlada pozdravila Čubajsov model „reforme“ bio je upravo pritisak velikih investitora. Tako se razvila simbioza najvećih američkih investitora i ruskih oligarha, koji su hteli da novo bogatstvo što pre iznesu iz zemlje. Zaštitu u toj operaciji najjednostavnije je dobiti ugovorom o partnerstvu, a to je plaćeno prodajom dela akcija zapadnim investitorima.

                  Dešavanja u Rusiji govore da navedeni mehanizam nije najvažniji. Stranim kompanijama, umesto kupovanja ruskih preduzeća, mnogo više mogućnosti i koristi daje eksploatacija prirodnih resursa u režimu SRP, gde im je omogućeno ne samo da prisvajaju praktično ceo profit (uvećavanjem „kompenzacionog“ na račun „profitnog“ dela proizvodnje (13) ) već i da uvoze opremu iz svojih zemalja itd. Povremeno organizovanje akcija poput GKO (14) i sl. omogućava dodatne zarade i faktičke kontrole, tako da u celini i ne postoji preka potreba za kupovinom ruskih preduzeća.

Литература

Болдырев, Юрий Юрьевич. О бочках меда и ложках дегтя , ЭКСМО и Алгоритм, Москва, 2004, 448 стр.

Болдырев, Юрий Юрьевич. Похищение Евразии , ЭКСМО и Алгоритм, Москва, 2004, 448 стр.

Буквић, Рајко. Транзиција у Русији – либерализам у изведби „породице“, Нова српска политичка мисао (Београд), 2006. (у штампи).

Вал۪янский Сергей Иванович; Калюжный Дмитрий Витальевич. Понять Россию умом , ЭКСМО, Москва, 2002, 544 стр.

Мау, Владимир. В России произошла нормальная революция. Она завершилась, у: Десять лет, которые потрясли... , Вагриус, Москва, 2002, стр. 61 – 70.

Печујлић, Мирослав. Парадокси глобализације и драма прилагођавања, Зборник Матице српске за друштвене науке (Нови Сад), број 108, 2000, стр. 7 – 29.

Nicolazzi, Massimo. Moć nafte, Limes plus (Beograd), broj 1, 2005, str. 83 – 96.

Stiglic, Džozef E. Protivrečnosti globalizacije , SBM-x, Beograd, 2004, 308 str.

  Fusnote

  1.   Videti, na primer: В. Мау, В России произошла нормальная революция. Она завершилась, у: Десять лет, которые потрясли... , Вагриус, Москва, 2002, стр. 61 – 70.

    2. R. Bukvić, Tranzicija u Rusiji – liberalizam u izvedbi „porodice“, Nova srpska politička misao (Beograd), 2006. (u štampi).

    3. Rusko čudo – tajne ekonomske zaostalosti.

    4. Юрий Ю. Болдырев, Похищение Евразии , ЭКСМО и Алгоритм, Москва, 2004.

    5. Ovo je tipičan primer poluistina zasnovanih na malim prećutkivanjima: u SAD se ovakve šeme koriste od strane privatnih vlasnika zemljišta koji ne poseduju sredstva i tehnologije za samostalno eksploatisanje nafte, odnosno drugih nalazišta koji se nalaze na njihovom zemljištu. Država na federalnom zemljištu koristi samo jedinstveni nacionalni licencni režim.

    6. Ю. Болдырев, Похищение Евразии , Москва, 2004 . стр. 99–102.

    7. Videti detaljnije u: С. Валянский и Д. Калюжный, Понять Россию умом, Москва, 2002, стр. 361. и даље.

    8. U knjizi Похищение Евразии dat je podroban osvrt za sva tri nalazišta za koja je Obračunski dom izvršio detaljnu analizu – Krasnolenjinsko, Samotlorsko i Priobsko nalazište (str. 181–192).

    9. Videti detaljnije u: Ю. Болдырев, Похищение Евразии, Москва, 2004, стр. 261. и даље. Ovi sporazumi potpisani su pre usvajanja Zakona i stupili su na snagu na osnovu odredbe po kojoj se važećim smatraju sporazumi koje je Vlada RF zaključila pre stupanja na snagu Zakona.

   10. Videti: M. Nicolazzi, Moć nafte, Limes plus , br. 1, 2005, стр. 84.

   11. Dž. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, Beograd, 2004, стр. 175 – 176.

   12. M. Pečujlić, Paradoksi globalizacije i drama prilagođavanja, Zbornik Matice srpske za društvene nauke , br. 108, 2000, str. 21.

   13. Kontrola na Sahalinu otkrila je da su, recimo, troškovi za usluge pružene Kompaniji (Sakhalin Energy) od strane srodnih i drugih organizacija, od preko 65,6 miliona američkih dolara, uključivali i rashode dostavljača finansijskih, marketinških i drugih konsultacija od oko 10,9 miliona, a rashodi za konsultacije savetnika i konsultanata po drugoj stavci troškova iznosili su još 30,3 miliona. Tu su i usluge trećih lica u oblasti plaćanja kancelarija (!) od 15,8 miliona, i još mnoga druga čudesa. (Ю. Болдырев, Похищение Евразии , Москва, 2004, стр. 261 – 276.)

   14. Videti detaljnije u: Ю. Болдырев, О бочках меда и ложках дегтя , Москва, 2004, стр. 54, 252.

Rajko Bukvić

CONTRACTS ABOUT THE DIVISION OF PRODUCTION AND THE FATE OF THE RUSSIAN NATURAL RESOURCES DURING THE PERIOD OF TRANSITION

Summary

                  Transition in Russia, greatest and richest country of the world, is of the great interest for the most observers of the this process . Contrary to the promises of the reformators, the country fall into deep and longterm crisis, followed by the enormous riching of the little group of “new russian”. The objective analysis shows the prevalent role in this process of the “family” – group near the ex-president, i. e. their cousins and friends. The paper deals with one of the mechanisms by wich these results are realised. This mechanism is the giving to the exploitation of the natural resources (oil, gaz etc.) to the private (foreign) companies under for the Russia very bad circumstances, in the frame of the regime of the division of production, very similar to the concession scheme.

                  Key Words. Russia, transition, oligarchy, “family”, contract about the division of production, concession, licence, natural resources.

(Autor radi na Megatrend Univerzitetu primenjenih nauka, Beograd)