Kenet Rogof

Nesputani kapitalizam je realna pretnja

Kenet Rogof je bio ekonomski savetnik i direktor Istraživačkog odeljenja Međunarodnog monetarnog fonda od 2001. do 2003. godine. Predaje na Harvardu, a ranije je predavao na Prinstonu i na Berkliju. Ovaj nekadašnji šahovski velemajstor kritičar je neoliberalnih tendencija u MMF i kaže za sebe da je “švarcenegerovski republikanac”. U najnovijim objavljenim radovima ukazuje na negativne efekte globalizacije i upozorava da će izbiti politički nemiri ukoliko političari i menadžeri ne budu obezbedili pravičniju raspodelu bogatstva.

Profesore Rogof, američka ekonomija raste na talasu plime, a predsednik Buš se diči visokom stopom rasta. Međutim, većina Amerikanaca veruje da živi u recesiji. Ko je zapravo u pravu?

- I ja sam se pitao da li su ljudi zbilja poludeli. Međutim, činjenica je da udeo rasta plata u ukupnom privrednom rastu opada.

Drugačije rečeno, većina ljudi nema nikakve koristi od oporavka tako da je stoga opravdano razočarana.

- Udeo radnog stanovništva u nacionalnom dohotku konstantan je već sto godina. Zbog toga je bila potpuno netačna Marksova teorija po kojoj samo kapitalisti imaju koristi od kapitalizma dok su radnici eksploatisani. Teško da je i jedna tvrdnja mogla biti dalja od istine. Radnici su zapravo zarađivali više upravo u onoj meri u kojoj su privrede rasle.

A je li to i sada neistinita tvrdnja?

- U minulih 20 godina došlo je do uočljivog opadanja faktora rada u svim bogatim zemljama. Bogati postaju još bogatiji, a oni koji se nalaze na nižim stepenicima društvenih lestvica ne napreduju ni izdaleka onoliko brzo koliko napreduju kapitalisti.

Znači li to da je Marks, ipak, bio u pravu?

- Još smo veoma daleko od toga. Jednostavno, radnici nisu eksploatisani. Međutim, ako se njihov udeo u ukupnom rastu ne poveća, to bi moglo predstavljati potencijalni uzrok socijalnih napetosti širom sveta. Problem je u tome što su u Americi propali svi napori koji su preduzeti da se ova tendencija zaustavi i izmeni. Zaposleni u “Boingu” gotovo ništa nisu postigli svojim jesenašnjim štrajkom. Zapravo, može se reći da su radnici sada u još slabijem položaju – i u proizvodnji aviona i u svim ostalim industrijskim granama.

U isto vreme, međutim, izvršni rukovodioci velikih korporacija i bankari iz Vol strita dobijaju rekordne premije...

- Da, nikada nije postojao bolji trenutak da se čovek obogati. Potpuno je neverovatno koliko novca ljudi zarađuju u hedž fondovima i uopšte u oblasti privatnih investicija, ili koliko su stvarno bogate porodice koje se smatraju bogatima. S obzirom na sve te protivrečnosti, ne treba ni najmanje da nas iznenadi što prosečni Amerikanac ima potpuno drugačije viđenje ekonomije nego predsednik Džordž V. Buš i njegovi prijatelji. Oni mogu da se poigravaju statističkim podacima koliko god im je volja, ali je savršeno jasno da kod nas postoji nepravična raspodela bogatstva.

Čini se ipak da to nikoga ne brine, dok god i dalje postoji onaj san o siromašku, recimo peraču sudova, koji preko noći postaje milioner.

- Govorim svojoj deci da čovek kao što je Bil Gejts ima lično bogatstvo od oko 100 milijardi dolara. Ona to jednostavno ne mogu da pojme. Onda im objašnjavam da on ima više novca nego što ga imaju neke zemlje. Ako postoje takvi ekstremi, onda ne mogu da shvatim zašto treba da se oslobađamo poreza na nasledstvo. To nije nešto što je nanelo štetu privredi, već je samo ujednačavalo i uravnomeravalo raspodelu dohotka tokom generacija.

Smanjenje poreza od milijardu dolara za superbogate – kao što je ukidanje poreza na nasledstvo – ima za cilj stvaranje rasta za sve. Konzervativci vole da kažu da plima podiže sva plovila, svejedno da li su to čamci ili veliki brodovi.

- Nesreća sa uraganom Katrinom u Nju Orleansu bolno je jasno pokazala šta se dešava kada su ljudi odista siromašni. Tada nemaju čak ni čamac. Još više poreskih smanjenja predstavlja pogrešan pristup, dok god nemamo čak ni univerzalno zdravstveno osiguranje za decu. Mislim da je to strašno, zapravo šokantno.

Da li su sve te nepravde zapravo cena niže stope nezaposlenosti i više stope rasta u Sjedinjenim Državama?

- Ovaj nesputani kapitalizam koji postoji u Sjedinjenim Državama ne može se u socijalnom smislu izdržati. On izaziva napetosti. Ako narednih pet godina bude ovakvo kako je bilo minulih pet, suočićemo se sa mnogo većim socijalnim trvenjima. Na kraju krajeva, ljudi ne gledaju isključivo na to kako oni sami prolaze u životu, već gledaju kako žive njihovi susedi i po tome određuju svoje mesto u društvu. Ovako velike nejednakosti nisu nimalo poželjna odlika našeg društva.

Da li su izvršni rukovodioci velikih korporacija na Zapadu pokretani globalizacijom, ili jednostavno sami koriste postojeću situaciju da bi stekli neku neposrednu korist?

- Mi reagujemo na tržišne snage i pokušavamo da zaštitimo posao koji imamo – to je predstava koju o sebi imaju mnogi menadžeri. Oni nemaju ni najmanju predstavu o tome zbog čega su drugi ljudi toliko besni na njih. Pogledajte samo kako stoje stvari sa preuzimanjima korporacija gde izvršni rukovodilac firme koja se na taj način gasi, odnosno utapa u drugu, veću, dobije 50 miliona dolara otpremnine, dok 5 000 radnika dobije samo otkaz. Takve se stvari neprestano događaju. S jedne strane, to pokazuje da imamo fleksibilan ekonomski sistem i da dopuštamo promene. S druge strane, savršeno je naivno misliti da to ne izaziva napetosti i trvenja.

Po mišljenju koje je u 19. veku zastupao engleski ekonomista Dejvid Rikardo, slobodna trgovina svakome donosi dobro. Prema toj teoriji, bogate industrijalizovane zemlje treba samo da se usredsrede na to da u tehnološkom smislu još više napreduju kako bi nadoknadile gubitke u nekim drugim industrijskim granama.

- Rikardo nikada nije bio u pravu. Razume se, ima više pobednika nego gubitnika i profit pobednika veći je nego gubitak gubitnika. Međutim, tvrdnja da svi u isto vreme imaju korist od slobodne trgovine jednostavno ne odgovara istini.

Protekcionizam...

... nije rešenje. Ne možemo vratiti časovnik unazad. Ali, nesputani, raspojasani kapitalizam izazvaće neke vrlo ozbiljne, vrlo realne probleme. Videćemo da će, dugoročno gledano, neprestano deregulisanje izgubiti političku podršku stanovništva.

Ako se celokupne industrijske grane prebacuju na Daleki istok, kako se onda na Zapadu mogu otvarati nova radna mesta?

- Naše visokotehnološke industrijske grane ostvaruju neverovatan profit, ali je za pedesetogodišnjake koji rade u čeličanama ili oni one koji su zaposleni u proizvodnji aviona teško ili čak nemoguće da poboljšaju sopstveni položaj. Sada, međutim, to što se velike korporacije obraćaju proizvođačima iz trećih zemalja gde je radna snaga jeftinija da bi napravili neki deo svog proizvoda počinje da utiče i na ljude koji obavljaju srednje ili čak visoko plaćene poslove i koji su se do sada osećali sigurnima na svojim radnim mestima.

Da li to znači da vi zapravo kažete da čak ni prvoklasno obrazovanje ne može zaštititi ljude od konkurencije Kineza?

- Znate, u mladosti sam se profesionalno bavio šahom. U to vreme je najbolji šahista u Njujorku mogao veoma solidno da zaradi. Sada su, međutim, Indusi i Kinezi postali sjajni šahovski profesionalci. Oni jednostavno sednu u avion i spremni su da igraju širom sveta. To je dovelo do drastičnog smanjenja prihoda koji šahisti ostvaruju. Danas najbolji šahista u Argentini više ne može da živi samo od šaha.

(Der Spiegel Online)