Jovan B. Dušanić

Prepiska povodom teksta

Za razliku od drugih postsocijalističkih zemalja Srbija je sa zakašnjenjem od jedne decenije krenula u suštinske ekonomske reforme. Tako veliko vremensko kašnjenje je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede u tranziciji. U predhodnih 15-ak godina pratio sam kako se odvijaju reforme u tri veoma karakteristične privrede u tranziciji: Poljskoj (gde sam davno – još kao student - bio dva leta na stručnim praksama), Sloveniji (gde sam doktorirao – u tada zajedničkoj nam državi SFRJ) i Rusiji (gde sam živeo i radio u periodu 1991-1997) i bilo mi je jasno da DOS – koji je preuzeo vlast u zemlji oktobra 2000. godine – nema jasan plan šta treba činiti kako bi zemlja krenula putem ekonomskog prosperiteta. Upravo je to situacija koja omogućava da međunarodna zajednica ponudi svoje “dobre usluge” (kroz već gotove programe reformi i inostrane “savetnike”), vodeći, pre svega, računa o svojim (interesima svetske oligarhije i krupnog kapitala ), a ne interesima naše zemlje i njenih građana.

Zbog toga sam odmah posle srpske oktobarske revolucije, pored tekstova koje sam pisao za časopis Finansije, napisao više tekstova – i pokušao da ih objavim u štampanim sredstvima masovnih informacija – od kojih su objavljena samo dva (“Recept za kolonijalne zemlje”, Danas, 30.10.2000, te “Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme?”, Danas, 8.11.2000). U njima sam pokušao da istaknem činjenicu da se prema prvim potezima i izjavama lidera novih vlasti (a naročito vodećih ekonomista – pre svih, takozvanih eksperata okupljenih oko G 17 plus) može konstatovati da, nažalost, nisu izvučene nikakve pouke iz veoma bogatih iskustava drugih privreda u tranziciji .

Sam naslov moga autorskog teksta (Recept za kolonijalne zemlje - koji je napisan i objavljen samo nekoliko dana posle izvršene srpska oktobarska revolucija) sugeriše da se nova vlast neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi (koji u suštini predstavlja program ekonomskog neokolonijalizma) koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.

Poslednjih godina nekada ugledni ekonomski časopisi (među kojima i Finansije) samo povremeno izlaze, te su savetovanja Naučnog društva ekonomista bila jedna od retkih mesta na kojima su mogli da se iznose različiti stavovi. Svi referati sa tih savetovanja kasnije su i objavljivani u časopisu Ekonomskog fakulteta u Beogradu – Ekonomskim analima. Moji referati su, po pravilu, bili od strane uredništva, uz različite izgovore, skraćivani – cenzurisani. Međutim, nedavnim izborom novog predsenika Naučnog društva ekonomista (Ljubomira Madžara zamenio je Božidar Cerović) i novog predsednika Programskog saveta, nisam isključio mogućnost da moji nepodobni tekstovi sada budu i zabranjivani.

Zbog toga sam se iznenadio kada sam – 8. 11. 2006. godine – dobio poziv da prijavim referat za Konferenciju koju organizuju Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet. Obavešten sam da se Konferencija održava 9. i 10. decembra, te da – ukoliko želim – referat prijavim do 15. novembra, a do kraja novembra pošaljem referat koji, po obimu, ne prelazi 15 kucanih strana. Blagovremeno sam prijavio referat i na vreme ga poslao poštujući dužinu teksta koja je zahtevana. Dva dana pred početak Konferencije bivam obavešten da zbog velikog broja prispelih radova moj referat nije prihvaćen za oficijelni program Konferencije. Posle toga usledila je sledeća prepiska sa predsednikom Programskog saveta.

Prof. dr Jovan B. Dušanić

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA

AKADEMIJA EKONOMSKIH NAUKA

EKONOMSKI FAKULTET

Programski savet Konferencije od 9.12.2006.

- Prof. dr Milena Jovičić, predsednik -

B E O G R A D

Drage kolege iz Programskog saveta,

Vaša odluka da prvo od mene tražite da napišem referat za naš tradicionalni decembarski skup koji organizujete, a dva dana pred njegov početak me obavestite da referat (LIBERALIZACIJA, STABILIZACIJA, PRIVATIZACIJA - Program modernizacije Srbije ili program ekonomskog neokolonijalizma) koji sam Vam dostavio u roku koji ste zahtevali - zbog velikog broja prispelih radova – niste prihvatili za oficijelni program Konferencije , razlog je zbog čega Vam se obraćam.

Većinu mojih tekstova sa ovih naših skupova do sada ste skoro redovno cenzurisali (videti u Ekonomskim analima, decembar, 2003, moj apel da to ne činite), a sada napravili novi iskorak i moj rad u celini zabranili za javnu prezentaciju. Smatrao sam i smatram da na ovim našim skupovima, (pogotovo što ih organizuju institucije tako zvučnih imena – Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka, Ekonomski fakultet) treba da se čuju različita, pa i suprostavljena, mišljenja, a ne samo mišljenja ekonomista istomišljenika – neoliberala.

Međutim, odluka koju ste doneli je i najbolja potvrda ispravnosti nekih od mojih stavova koje sam izložio i u referatu koji ste zabranili. U njemu sam, između ostalog, napisao i sledeće: Postavlja se pitanje kako to da je neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi (i pored negativnih iskustava koje su mnoge zemlje imale sprovodeći ga, te kritika velikog broja autoritativnih ekonomskih mislioca – među kojima i ranije pominjanih nobelovaca) toliko popularan i skoro jednodušno prihvaćen od naše političke i ekonomske elite.

Pre svega, treba imati u vidu da svetska oligarhija i krupni kapital imaju svoje interese, a uz to poseduju ogroman novac i preko njega i sve uticajnije medije. Od svetske oligarhije i krupnog kapitala zavisi koji projekti će biti finansirani i ko će na njima raditi (i dobro zaraditi), ko će dobiti razne stipendije, grantove i putovati na međunarodne skupove, ko će biti uvodničari ili medijatori stručnih skupova, učesnici »stručnih« emisija na njihovim »reformskim i nezavisnim« sredstava javnog informisanja preko kojih će medijski da budu promovisani u vodeće »eksperte« i budu kandidovani i za ključna ekonomska mesta u državi. N ajrevnosniji među njima imaju šansu da postanu dobro plaćeni činovnici međunarodnih institucija ili savetnci svetske oligarhije u nekoj od nerazvijenih zemalja.

Istine radi treba reći da vaš postupak nije nešto što se sreće samo na našim prostorima. Rigidne komunističke ideološke komisije zamenjene su ekonomsko-političkim ideološkim aparatom koji danas funkcioniše na jedan mnogo suptilniji način. Tako u uglednom Le Monde diplomatique (srpsko izdanje, jun 2003) piše:

Po stepenu uticaja koji imaju na državni aparat u najrazvijenijim zemljama sveta, pre svih SAD i V. Britaniji, neoliberali su u poziciji da utiču na političke tokove i na odluke multilateralnih institucija, posebno na „sveto trojstvo“ koje čine MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Vedreći i oblačeći u medijima koji su dominirali nad svetskim javnim mnjenjem, neoliberali su mogli da bojadišu ili pak potpuno da ukinu informacije koje im nisu po volji, a posebno one koje se odnose na brojke vezane za stopu razvoja. S obzirom da stoje na poziciji sile u odelenjima za ekonomiju najuglednijih svetskih univerziteta, budno motre da ni jedan jedini ekonomista-disident ne bude primljen za profesora kako ne bi uživao u prestižu koje bi mu pružalo profesorsko zvanje.

U zemljama koje su u procesu razvoja, snažne mengele neoliberalizma su još jače stisnute. Mnoge vlade su prinuđene tek da preživljavaju zbog politike MMF-a, Svetske banke i najbogatijih zemalja, čija finansijska podrška im je neophodna iako takva politika dovodi do beskonačnog valjanja u blatu ekonomske krize u procesu razvoja... Predlozi za alternativna rešenja su sve malobrojniji jer intelektualci nemaju dovoljno poverenja u nove ideje koje bi izazvale i nadjačale ustaljenu, krutu praksu neoliberalizma. Neki od njih su čak i prebegli u suprotan tabor neoliberala u čemu nema ničeg čudnog s obzirom da jedna konsultacija za račun MMF-a ili Svetske banke donosi onoliko novca koliko se u normalnim okolnostima zaradi višegodišnjim predanim radom na univerzitetu brojnih nerazvijenih zemalja.

Kontrolišući tako globalni politički i intelektualni domen, neoliberali raspolažu svim sredstvima s kojima mogu da pretvore u beznačajni, usamljeni glas svakog ko se usudi da ih kritikuje. Naravno, ukoliko ih kroz neviđenu medijsku mašineriju ne proglase nesposobnim da shvate „šta se to, zaboga, zapravo zaista dešava oko njih“. Tako, svaka ozbiljna debata biva sasečena u korenu, a disidenti se drže u strogo čuvanom rezervatu, sistematski ignorisani od medija, što sve zajedno doprinosi jačanju i dominaciji liberalne doktrine... Uprkos neospornom neuspehu, neoliberalna dogma o prednostima slobodnog tržišta i dalje se nameće zahvaljujući ekonomsko-političk o g ideološkom aparatu koji, po svojoj veličini i uticaju, nema pandama...

Kolegijalni pozdrav,

Jovan B. Dušanić

Beograd, 12.12.2006.

P . S .

Kada sam napisao ovaj datum (12. decembar), setih se da sam upravo na današnji dan pre nešto više od 20 godina bio uhapšen (zbog sumnje da sam počinio krivična dela iz člana 133/1 i 157 Krivičnog zakona SFRJ – verbalni delikt ili delikt mišnjenja ) i „smešten “ među dugogodišnje robijaše i policijske provokatore u ćeliji zatvora „ Tunjice “ nedaleko od Banjaluke, a potom i izbačen sa Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, gde sam – do tada – radio kao docent na predmetu Monetarna ekonomija). U zvaničnom saopštenju koje je prenela skoro sva tadašnja jugoslovenska štampa okrivljen sam da sam kroz privatno druženje ispoljavao negatorski stav i nipodaštavao osnovne vrednosti našeg socijalističkog samoupravnog društva, tekovine NOB-a i socijalističke revolucije, bratstvo, jedinstvo i socijalističko zajedništvo, te omalažavao ličnost i delo druga Tita, dovodeći u sumnju temeljna ustavna određenja... Komentarišući Ustav iz 1974 godine govorio je da je on donet pod pritiskom hrvatskih nacionalista, da je njime Srbija oslabljena, rasparčana i dezintegrisana – u raspadu, da uža Srbija nema nikakvog uticaja u odlučivanju na nivou Federacije i da zato sve više zaostaje u razvoju... U njegovim istupanjima glorifikovana je i zapadna demokratija i višepartijski sistem, te negirana demokratija u našem sistemu, isticana ugroženost slobode govora i misli u socijalizmu, koji je po njegovom mišljenju sinonim za sirotinju, u kojem su ljudske slobode ugrožene. Napadana je naša nesvrstana spoljna politika, kojoj su dani „odbrojani“ i sl. Grubo je klevetao, napadao i vređao ličnost i delo druga Tita navodeći preterani raskoš, trošenje ogromnih sredstava, zaduživanje zemlje, kult ličnosti. Za Predsedništvo SFRJ govorio je da je „veće staraca“ koje će zbog nesposobnosti zemlju dovesti do propasti i rata...

Drage kolege, na kraju se iskreno nadam da ćete mi oprostiti što sam vam ovim malo dužim dopisom oduzeo vreme, ali je ono neuporedivo kraće od vremena koje sam utrošio da napišem referat koji ste vi od mene prvo tražili, a onda ga bacili u koš.

* * *

Postovani kolega Dusanicu,

Kao odgovor na vase pismo upuceno Programskom savetu protekle konferencije o ekonomskoj politici, mogu Vas informisati o sledecem.

Prvo, svi pristigli debatni referati podvrgnuti su recenziji od strane
Redakcijskog odbora sastavljenog od sedam uglednih profesora. U slucaju
negativne recenzije, rad je upucivan jos jednom recenzentu na misljenje.
Poznato Vam je da se u takvim slucajevima recenzentima mora dati puno
poverenje.

Drugo, uveravam Vas da se Programski savet nije rukovodio ideoloskim
ogranicenjima, kao sto ste se mogli uveriti iz priloga pozvanih referenata.

Najzad, iako je usled velikog broja pristiglih referata izvestan broj morao
izostati iz regularnog toka konferencije (i pored podele debatnih referata u
dve istovremene sekcije), nadam se da cete se uveriti da su tribine NDE

Uvek otvorene za Vase priloge, borbu misljenja i nove ideje.

S kolegijalnim pozdravom,
13.12.2006. Milena Jovicic

Prof. dr Jovan B. Dušanić

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA

AKADEMIJA EKONOMSKIH NAUKA

EKONOMSKI FAKULTET

Programski savet Konferencije od 9.12.2006.

- Prof. dr Milena Jovičić, predsednik -

B E O G R A D

Koleginice Jovičić,

Drago mi je da ste jučerašnji odgovor Vi potpisali pošto je prethodni dopis – u kome me obaveštavate da moj rad nije prihvaćen za oficijelni program – bio potpisan sa Programski savet , a dva njena člana ( od sedam uglednih profesora - kako Vi pišete) sa kojima sam u međuvremenu razgovarao rekoše mi da nisu upoznati da je moj rad uopšte stigao, a pogotovo da je odbačen. Moram odmah da Vam odam priznanje na revnosti i suptilnosti sa kojom se (nalazeći se na čelu Programskog saveta i Redakcijskog odbora) borite, kao nepogrešivi pravovernik, za čistotu ekonomske (neoliberalne) misli, ali i na efikasnosti koju pri tome postižete. Odlično demonstrirate šta čeka one koji se usude da posumnjaju u ispravnost vladajuće neoliberalne doktrine i pokušaju da zatalasaju i poremete trenutno uspostavljene i sada vladajuće ekonomske dogme.

Ubeđen da je pitanje tranzicije najveći profesionalni (ali i moralni) izazov ove generacije ekonomista, te da od načina kako ona bude realizovana presudno zavisi sudbina naših potomaka, smatrao sam da nije pošteno da se zadržavam samo na uglađenim akademskim raspravama nego da na mnoge pojave treba i direktnije javno da ukažem, nezavisno od toga da li će se neko u njima prepoznati. Zauzevši takav stav bio sam svestan rizika koji time na sebe preuzimam, pa i taj da me (doktora ekonomskih nauka i redovnog profesora univerziteta sa objavljenih više od deset knjiga i preko stopedeset radova iz ekonomske problematike) Vi i Vaši recenzenti proglasite nesposobnim da shvatim šta se to zaista dešava oko nas , te jasno pokažete kako ćete javnost zaštititi od svih (po Vašem sudu) pogrešnih mišljenja.

Koleginice Jovičić, mislim da nema potrebe za nastavkom našeg dopisivanja jer je jasno o čemu se ovde radi bez obzira na Vaše uveravanje da se Programski savet nije rukovodio ideološkim ograničenjima. Pogotovo što ću uskoro i ovaj rad javno objaviti (kao što sam u međuvremenu integralno objavio i sve radove koje su do sada samo cenzurisani – skraćivani), a vreme je najbolji sudija i videćemo ko je od nas bio u pravu.

Kolegijalni pozdrav,

14.12.2006. Jovan B. Dušanić

P.S.

Postoji ne mali broj knjiga kojim se često vraćam i ovih dana osetio sam potrebu da u ruke ponovo uzmem TVRĐAVU i iz nje pročitam nekoliko stranice. Meša Selimović piše o vremenu od pre nekoliko vekova i jednom tadašnjem skupu - sedam uglednih ljudi sa kadiefendijom – sazvanom kako bi se osudio čovek koji je posumnjao u tada vladajuće dogme i još se drznuo da to javno saopšti.

Ja sam pošao u biblioteku, da nastavim čitanje Mevlijinih stihova o Sarajevu. Kao da je govorio o meni i o današnjim ljudima, kao da nije prošlo celo stoleće. Zar vreme stoji ? Pitao sam se, ne znajući da li mi je to uteha ili nova gorčina. Zar se ljudi ne menjaju ?

Meša Selimović, TVRĐAVA

Gore, u pročelju, ustao je Džemal Zafranija, i počeo da govori. Rekao je da je po naređenju časnog i poštovanog kadi-efendije zamolio najuglednije ljude da dođu na ovaj skup, na čemu im on, u svoje ime, zahvaljuje. U našem gradu je boravio neki probisvet Ramiz, poznata ništarija, koji za sebe tvrdi da je student Al Azhara, što je sigurno laž, a ako je istina, to je sramota za njega a ne za Al Azhar. Niko nema ništa protiv toga što je on bio u gradu, naša gostoljubivost i otvorenost poznata je svakome. Niko nije ni protiv toga što je on držao predavanja, reč je svakome slobodna, ali se taj bezvernik i neznalica usudio da ljudima govori najstrašnije stvari.Taj bjesomučnik je napadao naše zakone, veru, državu, čak i presvetlog cara. Taj zlikovac je sipao otrov ceo mesec dana, iz noći u noć, pred punom džamijom. I niko, baš niko, za punih trideset dana, nije ustao da odbije takvo bogohuljenje. Možemo li trpeti da svaki zločinac, samo kad mu se to prohtije, pljuje na naše svetinje?

Neće više! – rekao je kadija mrko, prekinuvši lepo izvezen Zafranijev govor. Vi ćete reći šta imate, ali ovakvog zlodela u mome kadiluku više neće biti, a ni ovakve nesmotrenosti. Nadam se da ćete reći sve što mislite, bez obzira šta ja mislim. A sad govorite !

Prvi je ustao moj nesuđeni dobrotvor Mula Ismail. Ne znam kako je uhvatio da je reč o neprijatelju carstva, ali tu nije pogrešio. Pred nama je pitanje nepoštovanja vlasti, pitanje nepoštovanja zakona, pitanje nepoštovanja vere. A to sluti na kugu. Celog ovog meseca zavijali su psi, i to sluti na kugu. Onaj ko donosi kugu sigurno je opasan. To, doduše, ne treba dokazivati, ali je potrebno reći.

Muderis Rahman je objasnio koren i razloge nastanka hamzevijskog učenja, koje odriče svaku vlast i propoveda nered. Iz mnogih podataka, godina, imena, mutnih izraza, izvukao sam za sebe zaključak, a bogzna je li tako, da se to učenje pojavilo, ne znam kada i ne znam gde, kao posledica siromašenja i nezadovoljstva naroda, čiji su uslovi života bili teški. Danas je to učenje besmisleno jer svako vidi da današnji seljaci dobro žive.

Muderis Numan je svoj govor zasnovao na tvrdnji da je pogrešno svako učenje kojemu vera nije temelj. On odlučno zastupa slobodu mišljenja, bez toga nema napretka ni sreće, ali slobodu mišljenja u okviru Kurana, jer mišljenje izvan Kurana nije slobodno već nazadno. Teško greši i neprijatelj nam je svaki onaj ko slobodom smatra slobodu od božijih zapovesti. To nije sloboda već najgore ropstvo. A robovanje mraku i satani smrtni je greh, protiv koga se mora poći u sveti rat.

Ilijaz – efendija je rekao da mu je žao i da ga je stid što dajemo toliko slobode onima koji je ne zaslužuju. Naša je dužnost da bdemo, da sve znamo, da se suprostavljamo. Neće kloniti, boriće se dok je daha u njemu, ali moli kadiju da mu pomogne, kad neće oni koji su dužni.

Hamzi – efendija vidi smisao ovog skupa u neophodnom zaoštravanju borbe protiv neprijatelja. I nije Ramiz jedan, s njim je najlakše. Ima na stotine mladih Ramiza, treba to otvoreno reći, koji nam bacaju klipove pod noge i ometaju nas u naporima da izvršavamo svoj sveti zadatak, da učvrstimo veru i carstvo.

A onda je ustao belobradi hafiz Abdulah Delalija koga sam uvek susretao s poštovanjem, zbog blagog osmeha i lepe reči za svakog. U početku je govorio što i ostali, i svi su slušali pospano. A onda je zasvirao na svoju sviralu, i snene učtivosti je nestalo, odjednom. Rekao je da je protiv svega što je govorio Ramiz, a što je mladić toliko vremena govorio svašta, krivi smo mi, svi. Zato što nam je svedno, ništa nas se ne tiče osim nas samih, suviše mislimo na svoju korist i na dobra ovoga sveta. Čudimo se što nam niko ništa nije rekao, što su ga ljudi krili. A ja se, vidite, ne čudim. Zašto bi nam rekli ? Kakve mi veze s narodom imamo ? Malo i sve manje. Granice su uspostavljene između nas i naroda. Ovo nije jedna država, mi stvaramo svoju, narod svoju. I ne krivite narod. Krivica je u nama, u našoj oholosti, sebičnosti, bezobzirnosti, u hiljadu glupih navika bez kojih ne možemo zamisliti život. Jedino sebi zadržavamo pravo da mislimo, da ukazujemo na put kojim treba ići, da određujemo krivice i kazne.

Jeste li kadkad pomislili, po čemu će nas narod zapamtiti? Po strahu koji sijemo ? Po bezobzirnosti kojom se branimo ? Po teškom životu o kojem se ne brinemo ? Po praznim rečima koje prosipamo ? Niko ne pomisli na naše greške, niko ne pomenu dublje razloge naših nevolja. A zašto ? Ne mislim da svi mislite tako kao što govorite, bilo bi strašno kad bi to bila istina. Ne verujem da to činite iz koristoljublja, bilo bi nedostojno zvanja koje vršite. Je li to onda iz straha da se ne zamerite nekome ko je iznad vas ? Ako je tako duboko vas žalim.

Molim kadiju i sve vas, da mi ne zamerite što govorim ovako otvoreno. Suviše poštujem i vas i sebe da bih ćutao a mislio drugačije, ili govorio drugačije nego što mislim.

Ne ustavši, kadija je završio razgovor, rekavši da je, bez obzira na neka usamljena pogrešna mišljenja, skup pokazao visoku svest i opravdao njegova očekivanja. Razlike u mišljenjima, nije bilo, i ta jedinstvenost će nas podstaknuti na veće napore za očuvanje i učvršćenje svega onoga što nam je sveto.

Kada sam napisao ovaj odgovor premišljao sam se da li da izostavim napisani postscriptum . Tada sam (14.12.2006) koleginici M. Jovičić poslao odgovor, a postscriptum izostavio, a sada mislim da nije loše da i on bude javno objavljen. I još da napomenem da je koleginica Milena Jovičić predsednik Programskog saveta u kome se , pored nje, nalazi još i sedam uglednih profesora: Boško Živković, Stipe Lovreta, Danijel Cvetičanin, Mlađen Kovačević, Stojan Stamenković, Božidar Cerović i Petar Đukić. Dvojica od njih – kolege Mlađen Kovačević i Boško Živković – saopštili su mi da nisu ni upoznati da moj referat nije prihvaćen za oficijelni program

Beograd, 19.12.2006.