Slobodan Aćimović

Monopoli ili dominantne pozicije na tržištu – SAD, Evropa i Srbija

Netržišna ponašanja u teoriji i praksi

Monopoli, karteli, dominantne pozicije na tržištu, monopolističko ponašanje – sve su to reči koje se poslednjih meseci mogu čuti u Srbiji od novinara, političara i drugih javnih ličnosti, i uglavnom imaju pežorativnu pozadinu. Jedno je tačno – svi navedeni termini posledica su nedovoljne konkurencije u različitim delatnostima, bilo koje privrede, pa tako i srpske, i po pravilu sve takve (ne)tržišne situacije proizvode manje ili veće negativne efekte. Ipak, mnogo je netačnih i proizvoljnih konstatacija vezanih za ranije navedene termine, jer na primer nije isto ako se neko nađe u dominantnoj poziciji na tržištu i ne zloupotrebljava je, i ako je dominantan u svojoj branši i to zloupotrebljava. Naravno, pitanje modaliteta zloupotrebe dominacije u kanalima snabdevanja je veoma široka tema. Najevidentnija zloupotreba je formiranje visokih marži i ostvarivanje neuobičajenih profitnih stopa od strane onoga ko se nalazi u privilegovanoj poziciji, što rezultira višim cenama od normalnih, manjom kupovnom moći i, naravno, konstantnim pritiskom na porast inflacije.

Što je država slabije razvijena, što su njeni mehanizmi kontrole dominacije na tržištu neadekvatniji, to je teže dokazati i najočiglednije zloupotrebe dominantne pozicije na tržištu, poput zaračunavanja viših marži za isti proizvod od nekog uobičajenog proseka. U nerazrađenim sistemima „lova na monopole“ gotovo je nemoguće dokazati neke složenije zloupotrebe dominacije na tržištu poput različitih vrsta uticaja na izbor dobavljača i korektnost poslovanja prema njima. Stoga, „golim okom“ je teško vidljiva razlika između legalnog i korektnog ponašanja i legalnog i nekorektnog ponašanja nekoga ko je dominantan u nekoj privrednoj grani. Ovaj tekst će upravo pokušati da ukaže na tu „tananu razliku“ između zloupotrebe dominantne pozicije na tržištu i razvojno (po firmu i po privredu u celini) shvaćene dominantne pozicije u bilo kojoj privrednoj grani bilo koje zemlje na svetu.

Monopol je situacija kada na tržištu za određeni proizvod ili uslugu postoji samo jedan prodavac koji diktira uslove i kupcima i svojim dobavljačima. Retko se danas u svetu mogu sresti monopoli, osim kada je reč o prirodnim monopolima, kakvi su nekada bili železnica, proizvodnja električne energije i neke druge firme koje obavljaju poslove od javnog značaja. U poslednjih desetak godina sve je više deregulacije javnih servisa, od njihove striktnije kontrole, do potpune privatizacije, pa je sve češće primetna situacija da potrošači u zapadnim zemljama biraju ponuđača struje ili prevoznika u železničkom saobraćaju, dok zbog prirode stvari prenosna mreža za struju i infrastruktura za vozove ostaju u državnom monopolskom položaju, jer bi svakoj privatnoj inicijativi bili neprofitno da paralelno gradi prenosne infrastrukturne sisteme. Dakle, i tamo gde pre 50 godina nije bilo konkurencije, danas je sve više ima, tako da pravih monopola – u negativnom smislu reči, tj. onih koji guše privredu, odnosno stvaraju negativne efekte – danas u modernim zapadnim privredama gotovo da i nema.

Nešto je drugačija situacija sa duopolima (samo dva ponuđača na tržištu), oligopolima (manji broj velikih ponuđača), kartelima (interesnim organizacijama većeg broja ponuđača na širem ili užem tržišnom području) i drugim nekonkurentskim tržišnim pozicijama. Takvih netržišnih situacija ima u gotovo svim proizvodnim, trgovinskim, uslužnim granama privrede sa kojima se zapadne ekonomije bore na manje ili više uspešan način. Od pre skoro 150 godina kada je u SAD reagovano na prvo ozbiljno monopolističko ponašanje (1), pa sve do danas kada se „udara“ na najveće svetske firme ako se dogovorno ponašaju (2), ova zemlja se uspešno bori sa netržišnim situacijama, odnosno sa zloupotrebom nekog tržišnog učešća, bilo da je zloupotreba okrenuta dobavljačima ili kupcima. Prvi antimonopolski zakon u SAD, donet u pretprošlom veku, još je na snazi, uz neznatne korekcije koje je u međuvremenu pretrpeo.

I Evropska unija se relativno uspešno bori protiv monopolističkog ponašanja svojih ponuđača. Možda je najbolji poslednji primer (iz juna ove godine) odluka Evropske komisije u kojoj se nalaže svim operaterima mobilne telefonije da za 33 odsto pojeftine saobraćaj u romingu jer je utvrđeno da se velike telekomunikacione kompanije dogovaraju na evropskom nivou i da time svi evropski potrošači plaćaju skupo svoje usluge u romingu. Ovo je bio „žuti karton“ operaterima mobilne telefonije pred dodatnu liberalizaciju tržišta u ovom domenu, jer je nelogično da postoji zajedničko EU tržište i pojam rominga unutar njega, a ako već postoji roming, onda njegova cena mora sve više gravitirati ceni koja je nešto malo viša od cene lokalnih poziva u mobilnoj telefoniji. Drugim rečima, Evropska komisija je u tom slučaju vrlo „netržišno reagovala“ (3), ali je cilj ostvaren – evropski korisnici (4) su dobili jeftiniji roming, jer cene rominga nisu bazirane na troškovima, već isključivo na kartelnom dogovaranju velikih mobilnih operatera.

Za kartelno dogovaranje ima još mnogo primera. Ove i druge oblike netržišnog ponašanja ne sankcioniše uvek država, već se ponekad pobrine za to i slobodna tržišna konkurencija i aktivna privatna inicijativa. Primer za tako nešto imamo na polju redovnog avio-saobraćaja, gde i dalje postoje dogovori na svetskom nivou pod okriljem IATA (5). Nacionalni prevoznici se dogovaraju o svemu – cenama između dve destinacije (6), pristupu tržištu i svim drugim elementima koji bi trebalo da budu osnov za takmičenje među ponuđačima, a ne za dogovor među njima. Takva netržišna situacija je u značajnoj meri u SAD prevaziđena liberalizacijom avio-tržišta, dok je u Evropi pojava niskobudžetskih avio-kompanija (7) „pravi lek“ za kartelne dogovore, često veoma neracionalnih tradicionalnih avio-kompanija.

Drugim rečima, dok su trendovi da se u SAD i EU veoma oštro državnim merama i/ili jakim preduzetničkim inicijativama bori protiv raznih monopolističkih ponašanja koja su na štetu privrede u celini, nekadašnje istočnoevropske zemlje i posebno zemlje zapadnog Balkana ne mogu se baš pohvaliti takvim aktivnostima i inicijativama. Kako se nedozvoljena ponašanja najviše vide tamo gde imaju najviše dodira sa finalnim kupcima, tačnije u prehrambenoj maloprodaji, mi smo izabrali taj segment evropskog i američkog tržišta da prikažemo najbitnije trendove odnosa na tržištu. Ova tržišna branša je veoma aktuelna kod nas iz nekih drugih razloga, pa će neke paralele SAD, EU – Srbija, iako bez puno podataka sa domaćeg terena, možda moći da se izvuku.

Karakter „tržišne utakmice“ u trgovačkoj branši prehrambene maloprodaje SAD

Prema relevantnim procenama (8), svetsko prehrambeno maloprodajno tržište vredi (2004. godine) nešto preko 3900 mlrd dolara (ili oko 3000 mlrd evra). Na tom tržištu SAD ima učešće od 15 odsto (587,2 mlrd dolara, tj. oko 452 mlrd evra), Japan 12 odsto, Kina 7 odsto, Indija i Nemačka po 5 odsto, UK, Francuska i Italija po 4 odsto, Rusija i Španija po 3 odsto, dok ostale zemlje sve zajedno učestvuju sa 38 odsto. Istovremeno, deset najvećih svetskih firmi iz domena prehrambene maloprodaje ostvaruje blizu 697 mlrd evra (podatak za 2005. godinu). Sledeća tabela daje pregled tih “top ten” na svetu:

Tabela 1. Neto prodaja 10 najvećih svetskih kompanija iz domena prehrambene maloprodaje (9)

Dakle, nije teško izračunati da deset najvećih svetskih firmi učestvuje sa oko 23,2 odsto u svetskom maloprodajnom prometu prehrambene robe, što govori u prilog tome da je svetska trgovina u ovoj branši i dalje relativno malo skoncentrisana u rukama manjeg broja firmi. Ipak, situacija je sasvim drugačija kada izračunamo pojedinačne procente samo za zapadne zemlje, gde ranije pobrojane kompanije uglavnom i posluju. Tako, na primer, tržišno učešće najvećeg svetskog trgovinskog lanca na svetu „Wal-Mart“ u vrednosti američke prehrambene maloprodaje iznosi oko 56 odsto, dok koncentracija tržišnog učešća kompanije „Wal-Mart“ i ostale četiri firme američke firme iz prethodne tabele zajedno iznosi oko 93 odsto. To znači da prvih pet američkih kompanija „pravi“ skoro 100 odsto tržišno učešće u svojoj matičnoj zemlji u domenu prehrambene maloprodaje.

Dakle, dok je s jedne strane na američkom tržištu prisutna velika koncentracija kapitala u rukama pet kompanija na tržištu prehrambene maloprodaje, s druge strane teško je naći prosečnog Amerikanca da se žali na visoke cene u maloprodaji, loše usluge prodavaca, neadekvatan servis kupca itd. Naprotiv, američko tržište FMCG (10) je najrazvijenije na svetu, sa svim elementima slobodne konkurencije, slobodnog pristupa tržištu od svih dobavljača (11), slobodnog izbora kupaca gde će kupovati svoje proizvode itd. To ne znači da i tamo nema određenih zloupotreba dominantne situacije (poput uslovljavanja trgovaca da im dobavljači plate „stavljanje svoje robe na policu“), ali su ta netržišna ponašanja u granicama razumnog. Odnosno, da neke veće zloupotrebe postoje – poput zaračunavanja nerealnih trgovačkih marži – to bi se svakako reflektovalo na standardu građana i pritisku na stopu inflacije. Ovaj stav se može sasvim jasno potvrditi iz podataka o visini inflacije u SAD, koja je vrlo niska. S tim u vezi, Filip Kotler, ugledni američki profesor i verovatno najveći strateg marketinga danas u svetu, kada je u maju bio gost u Beogradu, rekao je jednu veoma upečatljivu rečenicu: „Zasluge za nisku stopu inflacije u SAD treba pripisati kompaniji Wal-Mart.“

Svi prethodno analizirani podaci iz SAD i mnogobrojna iskustva o tome kao funkcioniše najrazvijenije tržište na svetu prehrambene maloprodaje ukazuju na to da u Americi ima dominantnih pozicija, ali da nema preterane zloupotrebe tog položaja koja bi imala i negativne makroekonomske efekte i – što je posebno bitno – negativan uticaj na kupovnu moć stanovništva. Svaka američka kompanija zna da bi bilo koja manifestacija netržišnog ponašanja bila kažnjena u skladu sa zakonom s jedne strane, ali i od strane kupaca koji bi je „zaobilazili“, čime bi na dugi rok ta ista kompanija bila istisnuta sa tržišta. Osnovni postulat teorije marketinga je da zadovoljan kupac čini najznačajniji deo kapitala svake firme.

Jednostavno, teško je naći Amerikanca koji će reći da mu je skupa hrana u hipermarketima, supermarketima, diskontima i drugim objektima. Naravno, pre svega je to rezultat „rada“ najrazvijenije privrede na svetu, dok je drugim delom to svakako posledica oštre konkurencije za svaki marketinški potez između glavnih igrača na tržištu. Iako bi verovatno i prezentiranih pet firmi možda i želelo da se o nekim stvarima dogovaraju („svi oni o tome maštaju“), one to ne mogu da čine jer znaju da ih čeka sasvim izvesna kazna iza koje stoji jaka država, ali i javnost, odnosno organizovani potrošači. Tačnije, „sistem odbrane“ od netržišnog ponašanja – bilo prema dobavljačima, bilo prema potrošačima u SAD – postoji i primenjuje se neselektivno.

Evropsko tržište prehrambene maloprodaje

Na evropskom tržištu (analiziramo Evropu kao kontinent, a ne samo EU) situacija po pitanju koncentracije u branši prehrambene maloprodaje je drugačija. Naredna slika (12) ukazuje nam na dve bitne činjenice:

•  Koncentracija prehrambene maloprodaje uglavnom je izvršena u zemljama zapadne Evrope (i delimično u Slovačkoj); Italija je jedini primer zemlje zapadne Evrope koja ima još usitnjenu, tradicionalnu maloprodaju (nešto slično je i sa Japanom);

•  Zemlje istočne Evrope koje su u poslednje tri godine ušle u EU, zatim Rusija i Ukrajina imaju maksimalno 20 odsto prehrambene maloprodaje u rukama pet najvećih firmi, što govori u prilog tome da je taj nivo koncentracije veoma daleko od dostignutog nivoa koncentracije prehrambene maloprodaje u zemljama zapadne Evrope.

Slika 1. Koncentracija prodaje kod pet najvećih prehrambenih maloprodavaca u izabranim zemljama Evrope

Od deset najvećih maloprodajnih lanaca u Evropi, pet su nemačke firme, četiri su francuske, dok je samo jedna britanska. Ovih deset maloprodajnih lanaca zajedno pravi promet od oko 400 mlrd evra (mereno prometom na domaćem tržištu u 2005. godini) prema sledećoj strukturi:

Slika 2. “Top ten” prehrambene maloprodaje Evrope (prikazane su kompanije i matična zemlja poslovanja, podaci o prodaji su u mil. evra)

Evidentno je da u skoro svim zemljama zapadne Evrope postoji izuzetno velika koncentracija na strani ponude hrane u maloprodajnim objektima. Takve dominantne pozicije velikih maloprodajnih lanaca ne znače istovremeno postojanje zloupotreba na tržištu FMCG. Iako bi se prikazane situacije strogom ekonomskom terminologijom mogle okarakterisati kao oligopoli, čini se da danas na tim tržištima upravo takvi oligopoli „drže pod kontrolom“ inflaciona kretanja, ali i kvalitet života građana u svim segmentima privrede i posebno u ovom segmentu, koji je i najosetljiviji na promene cena, jer je reč o hrani i drugim proizvodima koji spadaju u elementarnu potrošnju.

Prethodnu konstataciju potvrđuje i sledeće istraživanje svetski priznate konsultantske kuće ACNielsen (13), koja na primeru potrošačke korpe od 100 artikala (ukupna cena sa svim porezima) konstantno istražuje cene u pojedinim zemljama Evrope. Ako uzmemo da je 100 jednako proseku cena analizirane korpe proizvoda u 16 posmatranih zemalja, onda su relativna odstupanja cena te korpe u pojedinim zemljama sledeća:

Tabela 2. Barometar cena 100 artikala međunarodne robne marke

Kada ukrstimo sve prikazane podatke o prehrambenoj maloprodaji u Evropi, možemo konstatovati da su cene prehrane najniže upravo u onim zemljama koje imaju najveće maloprodajne lance na domaćem tržištu (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Holandija itd.), dok su cene izabranih 100 artikala najviše tamo gde tih međunarodnih prehrambenih maloprodajnih lanaca nema u dovoljnom broju, već na tim tržištima (pre svega Norveška, Danska, Irska itd.) dominantnu poziciju imaju neke domaće, manje poznate, a samim time i manje konkurentne kompanije, koje imaju lošije performanse poslovanja od svetskih poznatih maloprodajnih lanaca.

Drugim rečima, evropska iskustva ukazuju nam na činjenicu da koncentracija u maloprodaji, odnosno dominantna pozicija na tržištu, ne mora da proizvede monopolska ponašanja, već naprotiv – sa porastom koncentracije stvara se prostor za tržišnu utakmicu 5–10 glavnih firmi, koje u pravom smislu sprovode sve instrumente marketinga kako bi zadržale postojeće i privukle nove kupce. To rezultira oštroj cenovnoj konkurenciji, odnosno relativno niskim cenama hrane i unapređenju kvaliteta servisu potrošača u svim njegovim domenima. Takođe, ako na tržištu posluju veći svetski afirmisani maloprodajni lanci, to je situacija povoljnija za potrošače, inflacija je niska, a država nema potrebe da brine o bilo kom aspektu sprečavanja oligopola.

“Svi smo mi pomalo monopolisti”

No, nemojmo verovati u dobrotu i posvećenost najvećih maloprodajnih lanaca – ako ih pustimo na tržište gde ne očekuju sankcije za netržišno ponašanje, gde je državna intervencija slaba, gde ne postoje uhodani mehanizmi za borbu protiv monopola, nemojmo misliti da se i najveće svetske kompanije o kojima smo pisali u ovom tekstu ne bi ponašale na netržišan način. Jer, priznajmo, svako od nas lično bi voleo da se nađe u nekoj monopolističkoj poziciji, šta god da radimo i čime god da se bavimo u životu. Pitanje je samo da li bi svaki pojedinac svoju netržišnu poziciju zloupotrebio, odnosno da li bi “kraduckao malo ili mnogo”, ili bi bio korektan i odgovoran i u toj privilegovanoj situaciji. Međutim, odgovor na to pitanje u analizi ličnosti po pravilu daju struke koje su deo nekih drugih društvenih nauka.

Svaka kompanija koja posluje u nedefinisanom sistemu borbe protiv netržnog ponašanja volela bi da “bude pomalo monopolista”. I nemojmo biti maliciozni, pa reći da je to tako samo u Srbiji i sličnim zemljama. To bi bilo tako i u Evropi, SAD, bilo gde samo ukoliko ne bi bilo čvrstih pravila. Potvrdu ovih stavova imamo na svakom koraku. Analizirajmo praksu i neka ponašanja kompanije „Metro“, koja je sa svojim cash&carry objektima ušla, između ostalog, i na tržište Mađarske, Rumunije i Srbije. Ako bismo merili nekim opisnim parametrom “discipline u poslovanju” poslovanje ove firme, onda bismo došli do zaključka da se svi strogi poslovni standardi poslovanja ove međunarodne kompanije poštuju pre svega u Nemačkoj i drugim „starim“ članicama EU, dok već do „malog opuštanja“ dolazi u poslovnoj strategiji u Mađarskoj, a „veće opuštanje“ prisutno je u Rumuniji i posebno Srbiji. Primeri različitog ponašanja, odnosno sprovođenje taktike „misli globalno, a radi lokalno“, vide se u tome da u „Metro“ objekat u Nemačkoj ne može da uđe finalni kupac (14), dok je to do skoro bilo moguće u Mađarskoj, a u Rumuniji i Srbiji je to i dalje relativno lako izvodljivo.

Tržište prehrambene maloprodaje u Srbiji je u poslednje vreme veoma politički interesantno, pod lupom je Antimonopolske komisije, Saveta za borbu protiv korupcije, medija i određenog dela javnosti. Opravdano ili neopravdano, u ovom trenutku to je teško reći, ali to je tako. Mnogo faktora stavlja u pik javnosti tržište prehrambene maloprodaje. S jedne strane, cene u maloprodaji rastu i dominantno (pored cene nafte) utiču na inflaciju, dok se sa druge strane spominju neke nedozvoljene tržišno dominantne pozicije, sa različitim procentima učešća jedne, najveće kompanije na tržištu. Uz to, ovo tržište je još u fazi tranzicije, jer kada se pogleda struktura tržišta prehrambene maloprodaje Beograda od pre samo šest godina, u odnosu na današnju situaciju, vidimo da se dosta toga promenilo, da su mnoge firme ili nestale ili su promenile vlasnika, što pokazuje naredna tabela (15):

Tabela 3. Izabrani parametri strukture beogradskog prehrambenog tržišta maloprodaje

Iz prethodne tabele jasno je da su pre šest godina „Ce market“ i „Pekabeta“ bili lider i pratilac lidera na beogradskom prehrambenom tržištu mereno prema broju objekata, površini tih objekata i površini skladišnih kapaciteta, što može da ukaže i na njihovo finansijsko tržišno učešće (o čemu, nažalost, nismo imali podatke), ali verovatno ne u potpunoj korelaciji. Tada je na tržište tek ulazila „Delta“ sa svojim brendom „Maksi“, a „Merkator“ i „Super Vero“ došli su tek naredne godine. U međuvremenu su se desile razne vlasničke i tržišne promene ne samo na tržištu Beograda već i u celoj Srbiji. Ušle su razne strane kompanije na tržište Srbije („Idea“, „Intereks“, „Metro“), sa manjim brojem objekata. Oformljen je sistem CBA, kao alijansa domaćih trgovaca koja ima 15 članica. „Delta“ je kupila „Pekabetu“ i „Ce market“, dok su se tržišno i organizaciono spojili „Merkator“ i maloprodajna mreža „Rodić MB“. Pored ovih velikih sistema, postoji nebrojani set malih privatnih objekata za koje ne postoji jedinstvena evidencija na nivou Srbije u celini.

Sve ove deskripcije nisu, naravno, dovoljne da se napravi prava analiza prehrambenog tržišta Srbije i tržišnog učešća svakog maloprodajnog sistema u njemu. Nedostaju svi mogući podaci, jer ovo tržište i firme koje rade na njemu su veoma zatvoreni i skoro svaki podatak proglašavaju poslovnom tajnom. Drugim rečima, tržište je nedovoljno otvoreno, kako sa aspekta ulaska novih lanaca, tako i sa aspekta dobijanja adekvatnih istraživačkih informacija. Stoga, iako se u javnosti može čuti da postoji dominantna pozicija jedne kompanije u prehrambenoj maloprodaji Srbije, pravih podataka koji bi potkrepili takvu konstataciju jednostavno nema. Posebno je pitanje da ako ta kompanija ima dominantnu poziciju (sa aspekta domaćeg zakona, to je preko 40 tržišnog učešća), da li ga zloupotrebljava na bilo koji način. Ako bi se relativno lako moglo doći do odgovora na tržišno učešće svake kompanije na domaćem tržištu, jednostavnim presekom u određenom vremenskom trenutku, onda se do zaključka o eventualnoj zloupotrebi dominantne pozicije ne može doći na relativno jednostavan i lak način. Za tako nešto trebalo bi kontinuirano skenirati cene odabranih proizvoda u svim prodajnim lancima u Srbiji, anketirati dobavljače i kupce u dužem vremenskom periodu (barem godinu dana) i kontinuirano olakšavati dolazak do bilo koje informacije u funkcionisanju bilo koje firme u tom segmentu tržišta.

No, sve je to projektni zadatak za neku buduću studiju koja bi pokazala pravo stanje stvari po pitanju tržišnog učešća i eventualnog dominantnog položaja jedne i/ili nekoliko kompanija na prehrambenom maloprodajnom tržištu Srbije. To podjednako važi za svaku drugu gransku delatnost u Srbiji. Jednostavno, predlog unapređenja tržišnog ponašanja u Srbiji mora da ide u dva pravca: 1) formiranje kontinuiranih istraživanja nezavisne institucije (agencije), u okviru koje bi radili dokazani eksperti u ovoj oblasti i koja bi pratila tržišna učešća, identifikovala dominantne pozicije i ukazivala na eventualne zloupotrebe tih pozicija u svakoj privrednoj grani, posebno i ako se dokaže bilo čija zloupotreba; 2) beskompromisna primena zakona protiv netržišnih ponašanja. Samo uz potpunu primenu ova dva segmenta borbe protiv oligopola, kartela i drugih netržišnih situacija može se uticati na to da kupci plaćaju jeftinije, a kvalitetnije proizvode, i da, sa druge strane, dobavljači imaju fer uslove za nastup na bilo kom tržišnom segmentu, čime se postiže podizanje privredne aktivnosti na svakom privrednom segmentu Srbije, a time i dugoročno rast GDP-a.

Autor je vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Fusnote:

1. Razdvajanje najveće naftne kompanije „Standardoil“ na nekoliko delova jer je utvrđeno da se monopolski ponaša.

2. “Majkrosoft” je plaćao visoke kazne za nedozvoljena tržišna ponašanja prethodnih godina.

3. Kako bi to rekli neki naši neoliberalni ekonomisti.

4. Setimo se da su i naši korisnici usluga mobilne telefonije imali letos od te odluke kolateralnu dobit, jer su oba operatera „Telekom“ i „Telenor“ “iznenada“ ponudili jeftiniji roming u Crnoj Gori, Grčkoj i drugim za naše turiste aktraktivnim letovalištima. Popust je bio, igrom slučaja, 33 odsto, što znači da su naši operateri samo preneli one popuste koje su njima odobrili strani operateri.

5. Međunarodna asocijacija redovnih avio-prevoznika.

6. Cena se formira na bazi cene lošijeg prevoznika, tako da bolji uvek ima ekstra profit, a lošiji mogućnost da opstane. Takođe, cena se formira na bazi pretpostavke da je 55 odsto sedišta popunjeno, što znači da je u startu određena cena viškova po dva osnova – kartelnog dogovora i pretpostavke o polovičnom korišćenju kapaciteta.

7. A niskobudžetske avio-kompanije upravo jačaju svoju poziciju na niskim cenama karata, koje su zasnovane na visokom stepenu korišćenja kapaciteta i snižavanju svih drugih nepotrebnih troškova. Osnivač najpoznatije evropske niskotroškovne avio-kompanije „Rynair“ gospodin Rin je izlazeći iz „British airways“-a, gde je radio dok nije osnovao svoju firmu, rekao da on neće da njegovi putnici „plaćaju porez na glupost“, aludirajući pri tome na sve nepotrebne troškove koje jedna tradicionalna avio-kompanija ima i koje mora da pokrije, pa su još otuda visoke cene karata.

8. Izvor IGB Research „Global Relailing“ 2006. Svetska banka.

9. Podaci su preuzeti sa svima dostupnih internet adresa ovih svetskih kompanija. Objavljivanje ovakve informacije za većinu naših preduzeća još spada u domen poslovne tajne.

10. Brzo obrtne robe (Fast Moving Consumer Goods).

11. Ali, naravno, uz ispunjenje oštrih standarda poslovanja, od kvaliteta i porekla robe, preko informacionih tehnologija koje treba imati da bi se povezalo sa nekim maloprodajnim lancem (npr. „Wal-Mart“ je pre nekoliko godina eksplicitno uslovio svojih prvih 100 dobavljača da će robu primati samo sa RFID tehnologijom koja je značajno naprednija od barkod tehnologije, što je te dobavljače stimulisalo, da bi danas RFID tehnologija, i pored svoje visoke cene, bila sve prisutnija u svakodnevnom poslovanju proizvodnih i trgovačkih kompanija u SAD).

12. Izvor studija „Planet Retail – 2006“, navedeno prema Metro Retail Compendium 2006/2007, Metro Group 2007 Nemačka. Nažalost, za Srbiju nisu bili dostupni podaci u ovoj studiji. Da li je to zbog zatvorenosti našeg tržišta, ili zbog toga što relevantnim svetskim firmama ovo tržište još nije preterano zanimljivo da bi se na njemu vršila istraživanja – ostaje da se vidi.

13. Izvor ACNielsen ScanTrack, navedeno prema Metro Retail Compendium 2006/2007, Metro Group 2007 Nemačka.

14. Jer je objekat cash&carry tipa prodaje pre svega namenjen profesionalnim kupcima koji robu prodaju finalnim kupcima, pa svaki ulazak finalnog kupca u ovaj objekat predstavlja pre svega kršenje poreske politike, a onda i nekorektno ponašanje Metro grupe prema svojim osnovnim kupcima.

15. Zvanična statistika grada Beograda za 2000/2001. godinu. U tabeli su dati dostupni podaci za nekadašnje društvene trgovine, dok već razvijeni privatni sektor nije bio statistički obrađivan.