Željko Cvijanović

Mišković

Nerazumevanje novca srpske političare dovodi u situaciju da ćute, pomalo se i raduju čak, dok mediji, mahom oni koje kontrolišu stranci, cepaju Miškovića, čas ga proglašavajući mrtvim, čak bezobrazno previše živim

Hajde da vidimo zašto je Miroslav Mišković sporniji danas nego u prvim godinama posle petooktobarske revolucije; zašto je danas njegovo bogatstvo spornije nego onda; zašto su ga se danas setili i oni koji su u ondašnjem revolucionarnom zanosu trezveno zaključivali kako za Srbiju ne bi bilo dobro da puste sirotinju da upadne u njegove podrume s brašnom i tamo priredi gozbu za pamćenje.

Prvo, ondašnjeg Miškovića manje spornim je činilo i to što je bilo moguće oteti ga u po bela dana, što to nije bila isključiva stvar jednog mafijaškog klana koji je želeo da se naplati, već i tada osoben srpski vid društvene kontrole koji mu je poručivao: možda si uspeo da se izvučeš, ali moraš da znaš da postoji jedna ruka koja uvek može da te ščepa, a nije Bog.

U trenutku, dakle, kada je srpski novac tražio načine da postane legalan i ugledan, dakle mnogo skuplji nego do tada, Mišković, koji je baš zbog toga i mogao da bude otet, nije bio previše sporan. Šest godina kasnije Mišković je sporniji nego ikada, u trenutku kada mu se nešto poput otmice više ne može dogoditi, bar ne utoliko da stvar ne prođe kao nezapamćen skandal, što onda i nije bio - oteli zemunci najkrupnijeg privrednika, pa šta?

Hajde da vidimo zašto je danas Mišković toliko sporan. Prvo, ovdašnja socijalna svest beznadežno je i brutalno levičarska; ona se, naravno, radije bavi time kako bi neki ovdašnji Robin Hud iz LDP ili sa B92 očerupao Miškovića i podelio sirotinji, nego time kako bi bilo zgodno u Srbiji stvoriti još nekoliko Miškovića. Istovremeno, ovde svaka budala veruje da je jedini razlog zašto ona nema dovoljno sadržan u činjenici da Mišković ima previše. To bi onda značilo da, kada ne bi bilo Miškovića i još 20-ak ljudi koji u Srbiji prave ozbiljne pare i pune 70 odsto srpskog budžeta, kako bi tada na njihovom mestu bile neke duše od ljudi, možda baš vi ili ja, koji bismo, je l,, sve što zaradimo delili sa sirotinjom. Naravno, ne bi bilo novih, ne bi bilo drugih, i gotovo čitav problem ovih prvih jeste u tome što ih je nedovoljno.

Drugo, srpska politička elita beznadežno se plaši bogatih ljudi. Razlog tome jeste ponovo ona pseudolevičarska žvaka kako bogataše narod ne voli, od čega je kao ideal uspešnog političara u Srbiji još uvek ostala neka vrsta prosvećenog siromaha. Naravno, to ne znači da političari ne vole da se viđaju s bogatašima, ali to čine diskretno, u mraku, redovno puni uverenja da je dobar bogataš onaj od koga možeš da se ograbeš ili mu, kao do 2003, lupiš reket, dok je loš svaki onaj s kojim vas javno vide.

Poređenja radi, kada je pre dve godine Todorićev Agrokor upao u problem i kada mu je pao kreditni rejting, najvećem hrvatskom privredniku u pomoć je pritekla država. Naravno, nije Sanader priskočio Todoriću zato što su zajedno igrali folklor, već zato što je razumeo da jak Todorić znači i jaku Hrvatsku, zato to je mogao da misli i da je Todorić možda najgori i najpohlepniji čovek u Hrvatskoj, ali i da je mnogo krupan i da svoje pare drži u zemlji, tako da je ono što je u privatnom interesu Todorića uglavnom i u nacionalnom interesu Hrvatske. Pokušajmo još da zamislimo da u slične probleme upadne Mišković i da mu se pri ruci s državnim budžetom nađu Koštunica ili Tadić, kako bi se ova dvojica proveli na javnoj sceni.

Reč je, naravno, o tome da srpska politika kapital beznadežno ne razume: on je mami u mraku, ona ume da ga poštuje, često ga se plaši, želela bi da ga kontroliše i budi se noću oznojena od more da kapital kontroliše nju. Srpski političari od tih atavističkih poriva prema kapitalu, koji ih privlači i izbezumljuje, ne razumeju da je svaki ekonomski preporod u svetu počivao na savezu politike i kapitala, da je evropska posleratna desnica obnavljala svoje zemlje upravo u savezu s krupnim kapitalom i da je svest o tome i podigla evropsku desnicu u drugoj polovini prošlog veka.

Umesto toga, srpski političari danas se bave merenjem Miškovićevog uticaja - da li je ove godine jači nego što je bio prošle, hoće li sledeće biti jači ili slabiji od njih - razglabaju naširoko po kabinetima da li je ulazak Milke Forcan u Savet za brendiranje Srbije zapravo Miškovićev ulazak u politiku, umesto da mu sami otvore ta vrata i da, recimo, taj zli Mišković, Boris i Voja zajedno dogovaraju šta bi od Miškovićevih prošlih i, posebno, budućih akvizicija moglo da bude od koristi i po državu i po njega.

Takvo nerazumevanje novca srpske političare dovodi u situaciju da ćute, pomalo se i raduju čak, dok mediji, mahom oni koje kontrolišu stranci, danas cepaju istog tog Miškovića, čas ga proglašavajući mrtvim, čak bezobrazno previše živim. Oni ne razumeju da ga cepaju - i tu smo na stvari - dobrim delom i zbog njih; oni ne razumeju da je svaki privrednik koji je toliko krupan kao Mišković i koji svoje pare investira u svojoj zemlji, makar bio najpokvareniji i najsebičniji na svetu, po definiciji svog posla svrstan u svaku zaštitu nacionalnog interesa, naravno, ukoliko radi po zakonu.

Hajde, zato da malo prebrojimo Miškovićeve neprijatelje: prvo, to je deo stranih ambasada koje imaju ambiciju da kontrolišu političke stvari u Srbiji. Dakle, ne smeta njima, kao što kažu, što je Mišković nastao u vreme Miloševića, ne smeta im ni to što je, kako kažu, dao neku kintu zlim radikalima, njima smeta što je njegovo prisustvo na društvenoj sceni poskupelo uticaj na njoj, zato što posle Miškovića više ne mogu da korumpiraju srpske političare večerom u društvu trećerazrednih stranih diplomatskih uglednika i s nešto đinđuva za poneti; njima smeta njegov pokušaj da svoj uticaj, dakle i uticaj Srbije, proširi unutar regiona. Oni znaju dve stvari: koliko vole onu Srbiju koja nema karakter, i koliko vole da u tu rupu u kojoj nema karaktera sipaju svoje sadržaje tipa - biće vam bolje kada vam otmemo Kosovo. Oni znaju i to da možeš da se domogneš velikog novca bez karaktera, ali da ne možeš da imaš veliki novac, a da karakter nemaš. Drugim rečima, tragično je da srpska politika ne razume da, iako se Mišković nije javno izjasnio o Kosovu, srpskoj politici je lakše da brani Kosovo s jakim nego sa slabim Miškovićem, da joj je na Kosovu lakše ako tamo uđe s njegovim parama nego sa svojim nadama.

Samim tim, Mišković je državotvoran u direktnoj srazmeri s onim koliko para i poslova ima i koliko ih investira u zemlji i regionu, tako da nije ni srpski problem što ima Miškovića, već što ih nema još deset. Otuda proizlazi i druga grupa Miškovićevih neprijatelja: reč je o onoj grupi takozvanih srpskih privrednika koji ne proizvode ništa, osim što posreduju između srpskih dobara i stranih para, puni poverenja u činjenicu da nekontrolisano otvaranje srpskog tržišta, za čiju se kontolu bore, nije ni pitanje nacionalnog interesa, na koji se oni, onako politički korektni, i ne pozivaju, ali nije ni stvar srpskog privrednog prosvećivanja, na koje se tako rado pozivaju. Toj vrsti prodavaca magle, iz čijih ruku nikada nije izašao nijedan proizvod, ništa osim špekulacije, Mišković smeta taman onoliko koliko se kroz njegov interes artikulisalo i ponešto nacionalnog interesa u privredi. Mišković je, jednako kao i društveni uticaj, malo poskupeo Srbiju, i to je neoprostivo.

Na kraju, neće ova priča s Miškovićem biti rešena u zavisnosti od toga hoće li mu političari priteći u pomoć ili će mu pomoći da padne. Ali će, u zavisnosti od toga kako će se oni ponašati u ovoj kampanji protiv njega i hoće li prepoznati koliko je važan savez politike i krupnog kapitala, biti rešene neke stvari u Srbiji, važnije i od Miškovića i od njenih političara.