Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

   

 

Božidar Đelić

Kako je Srbija izgubila 20. vek i zašto ne sme da izgubi 21. vek (*)

Zašto je Srbija i dalje u stanju „projekta“? Kako je moguće da jedna veoma stara evropska država, koja je imala burnu, na momente istinski slavnu istoriju, i dalje ne zna gde su joj granice, doskoro nije znala ni koju himnu treba pevati, a koju zastavu treba pozdravljati, dok se njeni građani i dalje duboko dele oko njene uloge u regionu i odnosa koje treba uspostaviti sa susednim državama i velikim silama?

Nije teško videti da su jugoslovenstvo, komunizam i ultranacionalizam triptih koji je skoro u potpunosti definisao 20. vek naše države. Nijedan drugi evropski narod nije uveden u toliko beznadežnih projekata u tako kratkom periodu. Naravno, veliki broj naših sugrađana neće se složiti s takvom ocenom, naročito oko potencijala bivše Jugoslavije.

Bilo kako bilo, ukupni učinak 20. veka za Srbiju je jednostavno zastrašujući, od demografske slike, preko ekonomskog nazadovanja, do urušenog imidža u svetu. Izdvajanje Crne Gore 2006. godine iz državne zajednice sa Srbijom u neku ruku je zaokruženje tog veka za našu zemlju. Ostaje nam još gorka čaša žuči zvana Kosovo i Metohija koja će se uskoro ispijati da bi se okončao ciklus od 88 godina državnih i političkih zabluda. I jači i veći narodi izašli bi iscrpljeni, ili bar tužni, iz tako dugog dobrovoljnog eksperimentisanja na sopstvenom državnom biću. Pamet nalaže da budemo zadovoljni, uprkos našim osećanjima, zbog okončanja te agonije.

Naravno, Jugoslavija je bar omogućila srpskom narodu da živi u jednoj državi posle šest vekova ropstva i podeljenosti. To je bila jedna od ključnih vrlina te tvorevine sa srpskog stanovništva, a koja je očita sada kada stotine hiljada pripadnika našeg naroda ponovo žive van matice. Ali u toj zajednici Srbi su od početka bili osumnjičeni za imperijalizam i centralizam. Od balkanskog Pijemonta i hrabrih „oslobodilaca“, munjevito smo proglašeni za „tamničare“ naroda. Od momenta kada je pokušaj stvaranja „jugoslovenskog naroda“ između dva rata propao, bilo je jasno da će kad-tad centrifugalne snage pobediti, naručito imajući u vidu katastrofalnu demografsku sliku najbrojnijeg, srpskog, naroda.

Kao što je napisao dr Zoran Đinđić u knjizi Jugoslavija kao nedovršena država, ta tvorevina nije mogla da opstane jer nije imala dugotrajnu demokratsku podršku većine, već je uglavnom bila dogovor međunarodnih i domaćih elita. A ako je već neko hteo nasilnu „srbizaciju“ za nju je bilo istorijski prekasno, jer su neke druge nacije, poput hrvatske i slovenačke, već bile u potpunosti afirmisane, prihvatljivi metodi političke akcije su se menjali, a mi smo ionako bili preslabi i često potkupljivi.

Poslednja decenija 20. veka pogodila je našu zemlju kao nijedan drugi period u njenoj istoriji. Zbog međunarodnih sankcija vrednost naše industrijske proizvodnje pala je između 1989. godine i 2000. godine za 63%, a društveni proizvod, kao merilo bogatstva društva, pao je za 59% u realnom iznosu. To predstavlja najveći pad ikada zabeležen u ekonomskoj istoriji severne hemisfere sveta od kada se prave i prate statistike.

Uz pad privrede dogodilo se i razaranje cele društvene infrastrukture, od zdravstva, preko kulture, do obrazovanja. Sankcije su kriminalizovale privredne aktivnosti i trgovinu, razorile srednju klasu i ceo sistem vrednosti društva, te se Srbija od srednje razvijene industrijske zemlje pretvorila u švercerski raj i poligon za obračun mafijaških bandi, u čijem je stvaranju i jačanju sve više učestvovao i sam vrh policije i države.

Emigracija urbanih elita i dolazak unesrećenih izbeglica trajno su promenili socijalnu, starosnu i kulturološku strukturu društva, a time i politički pejzaž zemlje. Međunarodna pozicija Srbije do Miloševićevog pada bila je jasna: status odmetničke države delili smo sa Irakom i Severnom Korejom, a o ulasku u Evropsku uniju nije se moglo ni razmišljati.

Lista naših promašaja i zabluda tokom 20. veka mogla bi biti i tema ove knjige. To bi bilo veoma obimno štivo: taj posao prepuštam istoričarima, ali i onima koji najviše vole da se bave deljenjem krivice.

Moja životna filozofija je drugačija. Ne pripadam onima koji su isključivo okrenuti budućnosti, jer verujem – prema poznatom opštem mestu – da prošlost nosi brojne pouke i omogućava efikasnije delovanje danas. Međutim, u svakom momentu okrenut sam onome što može biti, što bi trebalo da se uradi. Fatalnost i prokletstvo su skoro uvek stanja kolektivnog duha, ne objektivnih mogućnosti. Ne moramo biti optimisti, dovoljno je da budemo veoma odlučni. Ako ne verujete, uporedite dve Koreje koje su kao jedan narod na istom stepenu razvoja podeljene pre pedeset pet godina. Južna je danas jedna od najnaprednijih i bogatih država sveta, dok se u Severnoj umire od gladi. Razlika nije ni rasna, ni istorijska, ni religiozna, ni geografska... već suštinski ideološka.

Zašto se treba plašiti onih koji kažu da su čisti pragmatičari, da ih ideje ne interesuju, samo akcija. Ideologija je itekako važna. Najopasniji su oni koji nemaju model i ideal u glavi, jer će verovatno delovati samo u skladu sa sopstvenim interesima i interesima onih koji ih finansiraju.

Kao što reče francuski filozof Bergson (Bergson), verujem da treba „misliti kao čovek od akcije, i delovati kao misleći čovek“. Štetne podele na one koje razmišljaju i one koji deluju treba ublažiti. Jasno je da je angažman nekih intelektualaca devedesetih godina instrumentalizovan za štetne državničke poteze, ali i ovde, kao i u svemu, vremena se menjaju.

Moja ideološka matrica je prepoznatljiva, jer pripada širokoj evropskoj socijaldemokratskoj porodici, mada je „žena sa cvetom u kosi“ supruga pokojnog Slobodana Miloševića dugoročno iskomproitovala ideju levice u Srbiji. Inspiracija je i filozofska, od Kanta, preko Žan-Žaka Rusoa (Jean-Jacques Rousseau), američkog filozofa Džona Rolsa (John Rawls) i teorije „novog društvenog ugovora“ koju je on najbolje artikulisao. Verujem da je moguće graditi istovremeno efikasno i pravično društvo. Da budem precizniji, verujem da je samo takvo društvo poželjno, ali i održivo.

Međutim, ideološka „čistota“ nije ni moguća, ni poželjna danas u Srbiji, jer u njoj, kao i u svim zemljama u tranziciji, odgovorna levica će, paradoks nad paradoksima, još dugo morati da sprovodi ono što je na stabilnom Zapadu predviđeno za jedan klasični desničarski program: privatizacija, jačanje radne discipline, usklađivanje socijalnih i drugih prava s raspoloživim sredstvima nacije, svođenje obima radne snage u državnim preduzećima na realni nivo, itd. Može se reći da je to prihvatljiva cena koju su platili svi evropski narodi koji su želeli da se priključe bogatom evropskom klubu, kao i sigurnoj evroatlantskoj alijansi, bilo da ih vodi umerena levica, bilo razumna desnica. Tek što su prepešačili trnovite bogaze tranzicije i bezbedno se smestili u srcu Evrope, videli smo od 2005. godine do danas povratak populizma i nacionalizma u zemljama centralne Evrope. Srbija mora da prođe isti put, napuštajući, međutim, zauvek lažne odgovore tih pristupa životu u društvu.

Može se reći da je prevazilaženje nacionalizma kao jedine ideologije u Srbiji pravi izazov generacija koje dolaze. Želeo bih da ova knjiga bude moj doprinos tom pokretu, da definišemo zajedno novi patriotizam, istinsku ljubav prema domovini koja ne sadrži strah, podozrenje, pogotovu ne agresivnost prema drugima. Da definišemo Srbiju kao pozitivan projekat koji će dobiti oduševljenju podršku svih, a ne kao bezizlaznu i nepresušnu debatu o promašajima i nepravdama koje su nam učinjene. Jednostavno rečeno, bitku za ili protiv prošlosti ne možemo dobiti, dok ćemo se oko nje uvek deliti. Bitka za budućnost je jedina u kojoj imamo šansu, mada ćemo, realno gledajući, morati svojski da se potrudimo.

Znam da moja zemlja ne sme da izgubi još jedan vek. Ako to dopustimo, bićemo tužna priča još jednog iznemoglog i izumirućeg društva, tema za etnologe i istoričare. Takvih je bilo mnogo tokom istorije. Ako ne verujete da takva opasnost postoji pogledajte našu starosnu strukturu, jednu od pet najgorih na svetu, upoznajte se s našom ekonomskom konkurentnošću – na začelju Evrope i u direktnom sudaru u mnogim granama s kineskim džinom i drugim „tigrovima“ – i saznajmo da smo sa nepunih 7% fakultetski obrazovanih građana poslednji na našem kontinentu. Ako pogledamo ekonomsku sliku, uprkos napretku od 2000. godine, Srbija drži nekoliko neslavnih evropskih rekorda: najvišu inflaciju, najveću stopu nezaposlenosti (sa Bosnom), najveći deficit u razmeni sa svetom (sa Bugarskom i Bosnom)... Na međunarodnom planu jedina smo zemlj krajem 2006. godine bez regulisanih odnosa s Evropskom unijom zbog neizručenja generala Mladića, a i jedina smo evropska zemlja bez punog suvereniteta nad celom teritorijom (Kosovo i Metohija). To je realnost pred kojom samo narodi kukavice zabijaju glavu u pesak kao nojevi.

Istovremeno, znam da moja zemlja može da prevaziđe nagomilane probleme. Znam da od 21. veka Srbija može da napravi vreme preporoda i ponovnog blagotvornog uticaja na Balkanu i u Evropi.

Imamo začuđujuću energiju i talenat koji na momenat blesnu u umetnosti i sportu, a sve češće i u privredi. Pitajte strane stručnjake šta misle o novim „brendovima“ koje su naši preduzetnici napravili poslednjih godina. Videćete iskreno divljenje. Pitajte mlade ljude koji se druže na Exit-u ili u Guči (dva komplementarna lica Srbije koja je idealno definišu) i reći će vam da nismo samo srdačni već, gle čuda, i da znamo dobro da organizujemo i obezbedimo veoma kompleksne događaje.

KOJA JE OSNOVNA PORUKA OVE KNjIGE?

Mada sam ekonomista po struci, a finansijer po zanimanju, iskustvo u državnim poslovima odavno me je ubedilo da su privreda i finansije prvorazredni, nužni, ali ne i dovoljni sastojci uspeha naše zemlje.

U suštini, moramo mobilisati energiju ka ciljevima koji su izuzetno ambiciozni, ali i prepoznati, i odbiti avanture koje mogu fatalno ugroziti naše društvo, kao što je to prečesto bio slučaj tokom prošlog veka. Uprkos mnogobrojnim problemima, Srbija ima ogromne unutrašnje rezerve i energiju koje, uvreren sam, više nikada neće biti zloupotrebljene od strane rđavih vlastodržaca.

Međutim, pun potencijal nacije neće doći do pravog izražaja ako joj se kao najviši domet ponudi viša stopa rasta ili izvoza ili nešto brže usvajanje evropskog zakonodavstva. Možda to može biti najvažnija dugoročna tema za mnoge narode, ali sam siguran da je ona za nas nedovoljna. Naravno da se ne treba vraćati nekim „nebeskim“ bajkama, naravno da svako insistiranje na nekoj našoj izuzetnosti ili specifičnosti nosi u sebi klicu unutrašnjeg razdora ili pak raznovrsnih opasnosti koje smo itekako iskusili devedesetih godina prošlog veka. Ultranacionalizam je kao alkohol, a mi kao nacija ne smemo više ni kap njegovu okusiti, jer bi posledice ovoga puta bile smrtonosne po nas i naše susede.

Neki misle da će se jednog dana naši građani u potpunosti ponašati kao ekonomski pojedinci koji sve podređuju povećanju bogatstva sopstvenog domaćinstva, a shodno tome biraju svoje predstavnike u vlasti. Nisam uopšte siguran, niti bi mi se svidelo da ikada dođemo do slične ultraliberalne nirvane.

Nama trebaju određeni ideali, ne samo zato da bismo se kolektivno mobilisali već i da bismo se lično osećali ispunjenima. Nećemo ni prstom mrdnuti ako mislimo da su namere loše, nezavisno od mogućeg dobitka, ali smo spremni na sve napore ako osetimo da ima duha, smisla i srca, ma koliko to koštalo. Eto, takvi smo.

Ne čekam više vožda već novu nadu, nov plemeniti projekat koji će od Srbije napraviti srećno evropsko društvo, u miru sa samim sobom i svojim susedima, ali i omogućiti nam da izrazimo svoje jedinstvene odlike, naručito u duhovnim sferama kulture, nauke, ali e ekonomije znanja kao što su softver ili genetika.

U centru svega je novi projekat koji zovem Novi srpski vek, a koji ova knjiga ilustruje. Srbija se ne deli, s jedne strane, na vrle rodoljube s kojima se ponosno jede korenje jer odbacuju podmićivanje velikih sila i tajkuna, koji bi da izneverimo nacionalne interese i, s druge strane, na manipulisane reformatore koji bi i sopstvenu porodicu stavili na međunarodni tender samo da bi dobili vizu moćnih za lagodniji život za sebe i deo naroda.

Ne, istinska podela u današnjoj Srbiji jeste podela na one koji znaju da definišu novu formu srpskog rodoljublja i na one koji su i dalje bespomoćni zarobljenici prevaziđenih ideologija i propalih projekata prošlog veka.

ŠTA JE NOVI SRPSKI VEK?

On polazi od realnog stanja nacije, njenih mnogobrojnih teškoća, ali ne manje jakih aduta. On priznajem međunarodno okruženje te pokušava da ga preokrene u našu korist. On podstiče nadarene, ali nudi sigurnu ruku i onima za koje su izazovi tranicije preveliki. On je evro i Internet kompatibilan, ali nudi perspektivu i onima koji su unkcionalno nepismeni i žive u svojevrsnoj ličnoj autarkiji. On dobija podršku Brisela, Vašingtona i Moskve, ali i naših opština i zadruga. On nije bleda slika propalog nacionalizma, već sinteza i ravnoteža pojedinačnih i kolektivnih težnji svih nas.

Od tradicionalnog „samo sloga Srbina spasava“, što je bilo saborno nužno i dovoljno kao nacionalni program dok smo se borili protiv rznih okupatora, moramo preći na četiri načela, ćetiri S novih srpskih ocila koja će nas voditi tokom 21. veka: Slobodu, Stvaralaštvo, Snagu, Solidarnost.

Novi srpski vek

Sloboda

Država u čijem je središtu

lična inicijativa, decentralizacija vlasti, vladavina prava, borba protiv korupcije i kriminala, demokratizacija vojske i policije, kao i sloboda medija.

Stvaralaštvo

Ekonomija znanja je naša glavna prednost i odlika kroz širenje obrazovanja i preuzetničkog duha, vrednovanja kulture i nauke i njihovog povezivanja s privredom.

Solidarnost

Društvo sloge i saglasnosti otvoreno je mesto za sve. U njemu se rađa više dece, poštuju se stariji, pomaže se onima kojima je pomoć potrebna, vlada pozitivna selekcija najboljih.

Snaga

Konkurentna privreda omogućava ekonomsko blagostanje svih koji ulažu trud i znanje, poštuje prirodu i gradi kvalitetnu infrastrukturu, državnu upravu i zdravstvo.

* Ovaj tekst je deo prvog poglavlja knjige Božidara Đelića "Kada će nam biti bolje"

 

 
 
Copyright by NSPM