Nebojša Katić

JERETIČKA POHVALA GLOBALIZACIJI

Nedavno obeležavanje Prvog maja bilo je povod da se, po ko zna koji put, sa nemoćnom gorčinom progovori o globalizaciji i njenim posledicama. U filozofskoj ravni, globalizacija je postala sinonim lošeg i obesmišljenog života, potpune dominacije kapitala nad čovekom i strašne nemoći i neslobode koja iz toga proizlazi.
Preovlađujuća kritika globalizacije nije lišena smisla, ali je pojednostavljena i nekonzistentna.

Ona bi da menja posledice, a da ne menja uzroke i sistem. Antiglobalizacijska elita tako podilazi prosečnom građaninu kome ponajviše smeta što ne može da troši koliko bi želeo i koliko globalizovano tržište nudi. To nije građanski vapaj za slobodom i smislom, već za većom kupovnom moći.

Želeo to neko da prizna ili ne, konzistentna kritika globalizacije će uvek ići marksističkim tragom, a na kraju puta će biti zahtev za radikalnom promenom sistema. Iskustva dvadesetog veka nisu naročita reklama za radikalizam i za takvu vrstu promene teško da ima apetita, bar za sada.

Globalizacija je nekome majka, a nekome maćeha. Ta majka voli skromne, vredne disciplinovane i obrazovane. Za sve ostale, globalizacija je poput maćehe koja ne troši vreme na vaspitavanje, već samo ignoriše i kažnjava.

Poslovne elite investiraju gde je najpovoljnije, bez sentimenta i ekonomskog patriotizma. Lojalnost se duguje kapitalu i njegovim vlasnicima, a ne državama iz kojih kapital dolazi. Globalizacija je otvorila granice i omogućila slobodan protok kapitala i trgovinu bez jake carinske zaštite. Šansu je dobio svako, ali je nije svako iskoristio.

Uspešni modeli prilagođavanja globalizaciji najgušće su grupisani u jugoistočnoj Aziji. To su školski primeri kako na talasu globalizacije iz ubogog siromaštva nastaju moderne i razvijene ekonomije. Uspeh je tim veći što se privredni rast ne zasniva na donacijama i što nije vezan za sponzore, staratelje, suflere ili velike integracije. Ekonomski uspeh ove države duguju sebi – svojim građanima i njihovom znoju, svojim elitama i kristalno jasnoj strategiji razvoja. Da su sudbinu prepustile samo stranim investitorima, ove države nikada ne bi postale tehnološke sile i danas bi proizvodile uglavnom tekstil, obuću i igračke.

Najveći relativni gubitnici globalizacije su najrazvijenije evropske zemlje. Građani ovih zemalja teško prihvataju realnosti globalizovanog sveta, opiru se promenama i pokušavaju da žive kao i ranije. Veliki kapital ih kažnjava i polako privodi „k poznaniju prava”. Ovih dana, na primer, Nemačka dobija velike pohvale za svoje uspešno suočavanje sa pravilima globalizacije. Lekcija je uglavnom naučena, pa su Nemci prihvatili da im plate realno padaju. Francuzi će tu neprijatnu lekciju početi da uče već koliko sutra. Globalizacija prezire socijalnu zaštitu i sigurnost i ne dopušta da se broj radnih sati ograničava.

Gde je Srbija u globalizaciji? Ni tamo, ni ovde. Srbi žive skromno po nuždi, ali nisu skromni. Srbi nisu ni naročito vredni, još manje disciplinovani, bar dok su u Srbiji. Kada su obrazovani, gledaju da pobegnu iz Srbije, a kad su neobrazovani, ako se već time ne diče, neki gledaju da diplomu kupe. Svemu ovome, država daje veliku sistemsku podršku. Sistemska podrška ovde znači apsolutnu i nedopustivu društvenu pasivnost.

Srbija ne zna kuda bi, pa od stranaca očekuje da joj pokažu put. Vapaj za stranim investicijama samo je indirektno priznavanje ćorsokaka. Srbija ima dovoljno sopstvenog novca za razvoj, ali ne zna kako da ga usmeri i šta sa njim da radi. Najlakše je potrošiti ga na jalovu kupovinu socijalnog mira. Problem nije u nedostatku novca, već u nedostatku ideja – državnih, sistemskih, ekonomskih, preduzetničkih. Srbi žele promenu, ali ne znaju kako da se promene. Srbija nema lidersku elitu koja može inicirati i upravljati promenama. Ova elita je sposobna da brine samo o sebi i svojima. To zaista sjajno čini.

Stranci, opet, ne dolaze u onom broju i onim kvalitetom koji bi mogao pomoći da se Srbija integriše u globalizovani svet. Dolazi se isključivo zbog domaćeg tržišta i potrošača. Srbija je i preskupa i neefikasna da bi ozbiljnije ušla u međunarodnu utakmicu. Ove domaće mane i slabosti loša ekonomska politika dodatno potencira.

Globalizacija prilično brutalno suočava države sa sobom i svetom u kome žive. Na toj pijaci, države se prodaju kapitalu. Najbolji se prodaju najbolje. Kapital je jedini kupac, pa može da bira u okviru pravila koje sam nameće, sprovodi i kontroliše. Druge pijace nema, iz tog sveta se ne može pobeći.

Za malu zemlju bolje je da se ne upušta u jalovu kritiku procesa na koji ne može da utiče. Sa cunamijem se živi – besmisleno je biti za ili protiv njega. Ako se sa globalizacijom mora živeti, a mora, nije loše fokusirati se na njene dobre strane. Ona je surova, ali i daje šansu onima koji umeju da je iskoriste.

Publicista, finansijski konsultant
[objavljeno: 08.05.2007.]