Dejan Mihailović

Konkurentnost preduzeca versus kurs dinara

Izgleda da autori, nazalost, spadaju u one strucnjake koji radi odanosti ljudima na vlasti (G17) rado zaboravljaju na objektivnost i stvarnu strucnu analizu.

Kako inace da se objasne propusti u clanku koji cak i amaterima, kao sto je dole potpisani autor, padaju u oci:

1. Autori tvrde da se zalazu za "neutralnost" deviznog kursa 1 euro=80 din. i da on treba da se menja samo kada inflacija u Srbiji odstupa od one u EU. Medjutim, to je slucaj vec vise godina. Inflacija u Srbiji je bar za pet procenata visa od one u EU a kurs je isti ili cak evro slabi u odnosu na dinar.

2. Nije tacno da politika fiksnig deviznog kursa ne kosta nista i nije tacno da NBS ne intervenise na trzistu. Ona to cini izdavanjem, prodajom, deviznih zapisa i na taj nacin povlaci dinare. To prilicno kosta poreske obveznike i zato je NBS u stalnom deficitu koji mora da se pokriva iz budzeta.

3. U uslovima kada nismo nismo konkurentni na inostranim trzistima zbog niske produktivnosti i zastarele tehnologije jedini nacin je da se konkurise cenama tj. niskim kursom dinara.

4. Izvoz ne moze da se bazira na niskoj ceni elektricne energije jer to na kraju opet placaju poreski obveznici. A radna snaga vec odavno nije tako jeftina bas zbog precenjenog dinara.

5. Autori uopste ne navode o kojim zemljama se radi kada navode primere iz inostrane prakse. Tako da ne znamo da li su proucavali kineski model koji se, izmedju ostalog, bazira na niskoj vrednosti domace valute tj. jeftinom izvoznom cenom. Da li je zaboravljen primer Argentine koja je pre nekoliko godina bankrotirala jer je vodila politiku fiksnog deviznog kursa?

Mislim da bi bilo dobro da redakcija NSPM donese tekst nekog od objektivnih ekonomskih strucnjaka, naprimer Nebojse Katica iz Politike.

pozdrav

Antverpen, Belgija