Marinko M. Vučinić

RADNIČKI LAPOT

Konačna likvidacija „Zastave zapošljavanje i obrazovanje“ obeležena je u našoj javnosti kao definitivni trijumf zastupnika neoliberalne ideologije. Moglo se pročitati mnoštvo komentara o konačnom i presudnom slomu mita o radničkoj klasi kao potencijalnoj, pretećoj i jedinoj opasnosti za zaustavljanje reformi i tranzicije.

U ovim ocenama bilo je mnogo neprikrivenog likovanja, ali i tvrdnji da bi tranzicija i neoliberalni preobražaj našeg društva išli mnogo brže i efikasnije da nije tih zatucanih radnika koji su neizlečivi zarobljenici i privrženici samoupravnih i socijalističkih mitova o paternalističkoj državi i komandnoj ekonomiji. Sada je i taj mit najzad srušen i odlučni ministar za ekonomiju i regionalni razvoj Mlađan Dinkić prima zaslužene čestitke, postaje junak dana za naše nestrpljive modernizatore i neoliberale. Mediji i ekonomski analitičari prosto su se utrkivali u panegiricima i u tome ko će pre i snažnije ukucati još jedan ekser u mrtvački kovčeg deklasiranog radništva u Kragujevcu.

Naši objektivni mediji pažljivo, precizno i sa određenom dozom naslađivanja i trijumfalizma beležili su koliko je radnika potpisalo za konačni odlazak iz „Zastave“ u kojoj je većina provela ceo radni vek. Bilo je to direktno prenošenje jednog mučnog i tragičnog događaja koji je predstavljen kao velika istorijska pobeda aktuelne vlade. Pokazala je čvrstinu i odlučnost ne popuštajući pred vapajima unesrećenih radnika, što se smatra jednim od njenih većih dostignuća u proteklih sto dana rada.

Odlučan stav vlade i ministra Dinkića razbio je i poslednju iluziju o postojanju mogućnosti organizovanja otpora radništva u „Zastavi“ i pokazao da su naši sindikati nemoćni da artikulišu i predvode radništvo u savremenim uslovima tranzicije. Zaista je u pitanju veliki uspeh vlade – bez posla je, nakon sedam godina mrcvarenja i agonije, ostalo više od četiri hiljade radnika. Taj je problem konačno rešen, teren je raščišćen i ne postoji više opasnost od radničkog ustanka, ljudi su pognuli glave i prihvatili ultimatum. Međutim, ima li tu uopšte mesta za ozbiljan razgovor o pobedi i trijumfu ? Da li je to, možda, još jedna Pirova pobeda?

Naši neoliberalni teoretičari i analitičari ne mogu da sakriju neumereno oduševljenje odlučnim držanjem vlade a da pri tome ne kažu nijednu reč o sudbini četiri i po hiljade radnika, osim što su ih predstavili u najgorem mogućem svetlu. To je za njih sada samo sfera statistike jer je najvažnije da su konačno skinuti sa državne grbače, pa neka se sada snalaze kako znaju i umeju. Nije dovoljno što čitavu deceniju preživljavaju tegobnu agoniju tranzicije, već su označeni kao glavni krivci što je država u poslednjih sedam godina potrošila sto miliona evra održavajući socijalni mir u radničkom Kragujevcu. Pri tome su amnestirani oni isti funkcioneri i političari koji sede i u novoj vladi, a koji su i formirali ovu „Zastavinu“ firmu. Oni su, očigledno, izuzeti od svake kritike i njihova odgovornost ne postoji. Naprotiv, sada su pobrali sve pohvale za likvidaciju ove firme, a radnici ostali na vetrometini slobodnog tržišta, bez izgleda da pronađu bilo kakav novi posao.

Ta ista država (i njeno ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj) nije imala dovoljno političke volje, znanja i stvarnog opredeljenja da pokrene privredni razvoj u osiromašenom Kragujevcu, već je godinama odlagala rešavanje problema, otvaranje perspektive i stvaranje elementarnih uslova za desetine hiljada radnika u ovom gradu. Zastupnici neoliberalne ideologije i slobodnog tržišta, koje, po njima, reguliše sve odnose u društvu i privrednom životu, odmah će reći da nije uloga države da nalazi radnicima posao, već je država najgori i veoma nepouzdan poslodavac. Ali ko će onda odgovarati što je naša država – zbog svoje neodlučnosti, nekreativnosti i inertnosti u proteklih sedam godina – jednostavno straćila sto miliona evra? Koliko je novih radnih mesta moglo biti otvoreno koristeći upravo ova sredstva? Odgovornost svakako ne može biti samo na radništvu „Zastave“, već i na strani onih ministara koji se sada slave kao odlučni reformatori. I sada oni isti vladini funkcioneri, ministri koji su svojom politikom doveli do situacije da četiri i po hiljade ljudi ostane bez posla, govore o radnicima „Zastave“ kao o najvećoj prepreci i kočničarima reformi jer nisu spremni da sudbinu uzmu u svoje ruke, već čekaju milostinju od države, nesposobni i nespremni da prihvate duh neoliberalnog vremena u kome nema mesta za solidarnost, saosećanje i samilost. To je inače omiljena i najčešće korišćena ideološka mantra, koju do besvesti ponavljaju naši neoliberalni ideolozi, ispoljavajući često pri tome neku vrstu prezira i gađenja prema radnicima, koji su svakako najveće žrtve tranzicije.

Ipak, novinar Ekonomista Miša Brkić u tekstu „Na smetlištu istorije“ prevazišao je sve dosadašnje komentare i ekonomske analitičare i pokazao u najogoljenijem svetlu kakav je stvarni odnos naših neoliberala, reformatora i zagovornika slobodnog tržišta prema već uveliko razorenom i deklasiranom radništvu i njihovom nezavidnom i teškom položaju u tranziciji. Ne birajući reči, Brkić se obrušio na preostale radnike „Zastave“ nastojeći da pokaže da su oni istorijski otpad, zatucani zagovornici propalog samoupravnog sistema, lenjivci i paraziti, otvoreno konstatujući da im je jedino mesto na smetlištu istorije. Kao ilustraciju navodim nekoliko najupečatljivijih ocena iz navedenog teksta objavljenog u 380. broju Ekonomista . “Sve šamare koje su u Kragujevcu pre šest godina 'popili' Đelić i Vlahović sada je Dinkić 'naplatio' i na smetlište istorije poslao ono što se koristilo kao strašilo kad god je trebalo pretiti zaustavljanjem reformacijskih i modernizacijskih procesa u Srbiji. Taj 'lažni' cvet srpske radničke klase, kragujevačko ‘ radništvo', završava svoju istorijsku ulogu na najsramniji način. Dinkić ih je potplatio parama ostalih građana (poreskih obveznika) Srbije da prestanu da rade kao nezaposleni na internom ('Zastavinom') birou za zapošljavanje, eufemistički nazvanom preduzeće 'Zastava zapošljavanje i obrazovanje'. Posle šest godina 'rada', deo te kragujevačke radničke bratije pristao je da, uz izvesnu apanažu, siđe sa grbače svih građana (poreskih obveznika) Srbije, uz jedan zastrašujuće porazan podatak po svetsku radničku internacionalu. Naime, od 4.500 lezilebovića samo je njih nekoliko desetina za šest godina pristalo da se doškoluje, prekvalifikuje i naknadno obrazuje da bi moglo da nađe novi posao. Svi ostali kao visok stepen klasne svesti pokazali su sposobnost parazitiranja na državnom budžetu, a zarad mira u kući i ublažavanja 'tranzicionih bolova' te samozvane elite srpskog radništva.“

Brkić, takođe, navodi da su Dinkićeve barikade odolele naletu kragujevačkih „varvara“, koji su svoj revolucionarni i ustanički žar veoma brzo zamenili za sitnosopstveničku šičarđijsku računicu. I šta je, po Brkiću, najveći Dinkićev uspeh? “To što je neradnicima i parazitima javno rekao da su to što jesu, da je spreman samo još jednom da ih plati i da posle toga neće više da ih vidi. I oni su to shvatili zato su tu šansu nazvali 'vajdicom'. A od te 'vajdice' šest godina živelo je 4,5 hiljade ljudi nespremnih da bilo šta pametno učine za sebe i svoju državu. Šest godina oni su živeli na državnim jaslama i od države čekali posao, verujući da im ona nešto duguje samo zato što su oni radili u 'Zastavi' u Kragujevcu.“

Za Mišu Brkića i naše neoliberale radnici „Zastave“ su varvari, sitno sopstveničke šićarđije, lezilebovići, paraziti koji su uživali dobijajući 8.000 dinara mesečno od države, na čijoj su grbači parazitirali godinama ublažavajući tako tranzicionu bol. Njihovo veliko uživanje prekinuo je Dinkić, koji je odlučio da im isplati još jednu nadnicu (kao da taj novac daje iz svog džepa) i poručio im da ne želi više da ih vidi. Ovo je zaista sramna konstatacija koja samo pokazuje do koje su mere naši neoliberali i reformatori izgubili osećaj za stvarnost. To je i najveći problem u neoliberalnom shvatanju društva, socijalnih i političkih odnosa – što njih ne interesuju teške posledice delovanja slobodnog tržišta i što afirmišu ideju da opstaju samo oni najsnažniji, najbeskrupulozniji i naprilagodljiviji, a pri tome negiraju ulogu države u obezbeđivanju elementarne socijalne solidarnosti i pomoći onima koji ne uspevaju da izdrže surovu tržišnu utakmicu. To je, svakako, zakasnela i divlja varijanta balkanskog shvatanja kapitalizma i slobodnog tržišta koja ne postoji nigde u svetu, osim u ideološkim projekcijama naših neoliberala. Njih ne zanimaju sudbine radnika, već samo neprikosnovenost njihovih stanovišta o delovanju slobodnog tržišta. Ljude koji se ne uklapaju u njihove koncepcije treba jednostavno baciti na smetlište istorije.

Prosto je neverovatno sa koliko prezira i otvorenog nipodaštavanja Brkić govori o hiljadama radnika kao da nije reč o ljudima koji su decenijama radili u „Zastavi“. A upravo je reč o ljudskim sudbinama koje su veoma teške i surovo razorene i pogođene procesima tranzicije. Navešćemo nekoliko upečatljivih svedočanstava radnika „Zastave“ ne da bismo omekšali kameno srce neoliberala Brkića, već kako bismo pokazali da se ne radi o varvarima, parazitima, šićarđijama i lezilebovićima, već o radnicima koji teško i bolno preživljavaju dramu tranzicije. „Čekala sam do poslednjeg trenutka“, kaže Dragana Radić, „muž mi je invalid. Imamo dvoje dece od 17 i 18 godina. Niko ne radi. Iako sam bolesna, pokušavala sam da nađem posao, ali mi nije pošlo za rukom. Ostajemo bez primanja, a mnogo novca nam je potrebno za lekove. Da je samo malo bolja situacija, sada bih bila sa kolegama koje se bore za obećani posao.“ Mileta Malević ovako opisuje svoju situaciju: „Supruga i ja smo u ZZO već šest godina. Primamo po 8.000 dinara. Otkad sam u ZZO zbog nemogućnosti da porodici omogućim normalnu egzistenciju razboleo sam se i sada svakodnevno po četiri puta primam insulin. Otpremnine bi samo kratkoročno pomogle.“ Slična je priča i Veroljuba Vukomanovića: “Podižem otpremninu i čekam treće dete. Ne znam šta ću dalje, nemam baš nikakv plan. Mislio sam da se strpim neko vreme, pa će me vratiti na posao i onda će sve biti lakše. Nada poslednja umire, te se i ja, kao i većina mojih kolega, nadam da će i za nas biti mesta pod suncem. Tražio sam drugi posao i radio sve što mi se nudilo. Ponovo sam se pre nekoliko meseci vratio u školsku klupu, dobio sertifikat za atestiranog varioca. I odmah probao da nađem novi posao – ali ništa.“ „Jedini sam hranilac četvoročlane porodice“, kaže Božo Velić. „Danima ne spavam. Razmišljam šta bih mogao da radim. Sa selom sam završio kao dvadesetogodišnjak, kada sam počeo da radim u 'Zastavi'. Takav je dogovor. Tamo je porodicu formirao brat. Pokušaću da od otpremnine kupim polovan kamiončić i da ljudima u naselju prevozim stvari, građevinski materijal. Nadam se da ću preživeti do boljih dana.“

Ovi radnici su, po Miši Brkiću, neradnici i lezilebovići koje treba poslati na smetlište istorije. Bilo bi veoma interesantno da nam Brkić demonstrira kako se preživljava, i još uz to uživa sa 8.000 dinara mesečno, i da nam na delu pokaže kako se sa nekoliko hiljada evra može organizovati profitabilan i ekonomski održiv posao u gradu koji ima jednu od najvećih stopa nezaposlenosti u Srbiji. Sumnjam da bi se neoliberalni ideolog Brkić upustio u ovakav poduhvat. On je u mnogo komotnijoj i lagodnijoj poziciji jer ima univerzalno rešenje za radništvo u Srbiji – zalaže se za svojevrsni lapot nad ljudima koji ostaju bez posla jer ništa drugo nisu ni zaslužili, budući da nisu voljni da uzmu sudbinu u svoje ruke. Zato je radnički lapot jedino delotvorno rešenje za efikasno sprovođenje tranzicije i afirmaciju i univerzalno delovanje slobodnog tržišta u Srbiji.

7. septembar 2007. godine