Dragomir Anđelković

KREDITI SU SRCE SRBIJE  

Došla je i ta neželjena 1996. godina. Dok su skoro svi građani Rusije, opijeni novogodišnjom atmosferom, privremeno zaboravili ono što ih tišti – Boris Jeljcin je zabrinuto sedeo kod kuće. Primicali su predsednički izbori. Na njima je morao da osvoji drugi mandat. Ne samo da bi ostao na vlasti, već da on i njegovi bliski ne bi završili u zatvoru. A rezultati ispitivanja javnog mnjenja bili su užasni. U boljem slučaju dobio bi oko 6 odsto glasova, a u gorem svega 3 odsto!

Uostalom, i sam Boris je dobro znao da rezultati anketa neće biti za njega „novogodišnji poklon“. Jedino nije verovao da će biti toliko loši. Narod ga je krivio za raspad SSSR-a, zemlje koja se nekada zvala Rusko carstvo, za gigantski lopovluk koji se odvijao širom države, za nesposobnost vlasti da suzbije raznorazne separatističke pokrete i pobunu u Čečeniji, za ekonomske „reforme“ koje su prouzrokovale neviđenu bedu desetina miliona Rusa. Sve u svemu, u očima sunarodnika bio je odgovoran za sve ono što je dovelo do toga da zapadna štampa o moćnoj Rusiji piše kao o „Nigeriji sa zarđalim raketama“.

I JELjCIN JE IMAO SVOG ŠAPERA

Ako Jeljcin nije znao šta da radi – krug ljudi oko njega jeste. Nisu mnogi od njih tek tako, gotovo preko noći, stekli stotine miliona dolara. Jeste da su vremena bila mutna, ali sama po sebi beskrupuloznost ni tada nije dovoljna za sticanje velikog bogatstva. Potrebna je i sposobnost kako bi se u „pogodnim okolnostima“, među brojnim „piranama“, zgrabili najbolji komadi „mesa“. Otuda, više Borisovih saradnika je uglas „uzviknulo“ – Sergej Lisovski! U pitanju je bio čovek koji je važio za „marketinškog maga“ Rusije devedesetih.

Postavljeni zadatak bio je težak i za njega i njegov tim. Ipak, odmah je uočio da nešto može da se uradi. Mnogi građani nisu želeli da izađu na izbore. Ali ankete su pokazivale da kada bi izašli, njih 60–70 odsto opredelilo bi se za tadašnjeg predsednika. Bili su nezadovoljni vlašću, ali nisu želeli povratak na staro. A smatrali su da će glavna opoziciona partija (komunistička) okrenuti točak istorije unazad. Stoga, težište kampanje stavljeno je na podsećanje ljudi na najmračnije strane prošlosti. Uz napadno podgrejavanje nada o „svetloj budućnosti“ i stalno isticanje činjenice „Ako ne glasaš jer si ljut, dozvolićeš da glasaju oni koji će te učiniti očajnim!“

Kampanja je dala rezultat. Sve manje je bilo „apstinenata“, a Jeljcinov rejting je porastao. No, to nije bilo dovoljno – ako ne već u prvom krugu, Boris Jeljcin bi izgubio u drugom. Bilo je nužno da se glasači opredeljeni za opozicione kandidate destimulišu da izađu na izbore. Da se kod njih izazove „politička depresija“. I, naravno, ukoliko je to moguće, da se navedu da glasaju za tadašnjeg predsednika uprkos svojim stvarnim političkim ubeđenjima.

ODE „MAST U PROPAST“, A SA NjOM I STAN

Jeljcinov „marketinški tim“ stavio je akcenat na to da nema više povratka na staro. Prvo su plašili ljude pričom da ima, a onda su je dopunili! U stvari, radiće se samo o neuspešnom pokušaju povratka na staro! Zbog istrošenosti svih resursa, od materijalnih do ljudskih – nemoguće je vraćanje na dirigovani model privrede. Čak i da nova komunistička vlast to poželi. Otuda, ona će jedino moći da pravi neke trule kompromise između starog i novog, a u uslovima kada će prema njoj „međunarodna zajednica“ imati u najmanju ruku rezervisan stav – ekonomski kolaps je neizbežan.

S druge strane, ako kojim slučajem nacionalističke snage dođu na vlast, one će dovesti do konfrontacije sa SAD i EU. Građanima je govoreno: „To što vam deluju primamljivo priče o pravim, sistemskim reformama, o kapitalizmu sa manje korupcije i lopovluka, a sa više socijalne pravde – samo može da vas odvede na stranputicu. Zapad se plaši ruskih nacionalista i izolovaće zemlju ako oni dođu na vlast. Opet, Rusija i njena privreda suviše su slabe da bi same mogle da opstanu. Znači, i u tom slučaju doći će do ekonomskog sloma. A on neće značiti samo dalja otpuštanja i pad standarda, već i nemogućnost otplate kredita.“

„KREDITI“ POBEĐUJU

Računica je bila prosta. Tokom godina tranzicije mnogi Rusi su uzeli kredite! Bilo da se radilo o stambenim, potrošačkim, ili pozajmicama namenjenim otpočinjanju svog biznisa u vreme kada su mnogi poželeli da okušaju sreću u preduzetničkim vodama. Zato su režimski propagandisti isticali: „Ako glasate za one koji nisu prijatelji Zapada – ostaćete bez svoje imovine. Nemojte da mislite da je moguće nekakvo opraštanje dugova. Videli ste, kako god bilo – sistem će ostati kapitalistički! Jedino ćete vi imati manju šansu da otplaćujete kredite. Što znači, mnogi će ostati bez stanova na koje je stavljena hipoteka ili bez dragog člana „porodice“ – automobila. Oni kojima i pođe za rukom da se koprcaju, živeće u agoniji ravnoj paklenim mukama!“

Ovakva „obrada“ biračkog tela imala je uspeha. Naravno, dopunjena još po nečim. Primera radi, predsednik je doneo ukaz o skorom ukidanju vojne obaveze (koji je povukao odmah posle izbora). Odnosno, baš u jeku kampanje pronašao je „formulu“ za miroljubivo instant „rešenje“ čečenskog konflikta. Zahvaljujući svemu tome, deo opozicionih glasača nije izašao na izbore, deo je „tajno“ glasao za Jeljcina, protivno svojim ubeđenjima. Oni sa „najdebljim obrazom“ i javno su ispoljavali svoje novo opredeljenje. Uz reči: „Šta me briga, gledam svoju korist“.

Boris Jeljcin je u prvom krugu uspeo da „izvuče“ 35,28 odsto glasova i da tako bude „bolji“ od glavnog konkurenta – G. Zjuganova (dobio je 32 odsto glasova). U drugom krugu, uz još žešću kampanju i pridobijanje trećeplasiranog A. Lebeda, miljenik Zapada je uspeo da pobedi sa skoro 54 odsto dobijenih glasova! Inače, moto predsednikove kampanje bio je: „Glasaj ili ćeš izgubiti“.

Pokazalo se da su američki „eksperti“, savetnici ruske vlade tokom rane faze tranzicije, bili potpuno u pravu kada su govorili: „Krediti imaju koliko ekonomsku, toliko i političku funkciju, i to važnu za očuvanje poretka“. „Dozvoljeni minus“ tada često počne da određuje šta su „nedozvoljena ubeđenja“ i „nepodobna opredeljenja“. Naravno, ako je vlast dovoljno vešta u manipulaciji sa „umovima građana“ i ume da iskoristi „kreditni potencijal“. A i ako nije, tu su „međunarodni eksperti“.

RADO SRBIN PRAVI DUGOVE

Od 2000. do danas zaduženost Srbije se drastično povećala. Sa nešto preko 10 milijardi dolara na skoro 27 milijardi! Spoljni dug izražen u dolarima u tom periodu rastao je po godišnjoj stopi od 13,5 odsto. Međutim, zahvaljujući padu vrednosti dolara – godišnji rast duga izražen u evrima „samo“ je 6,2 odsto. Doduše, udeo javnog duga u ukupnom spoljnom zaduženju je znatno opao (delom i zbog otpisa), pa sada iznosi oko 35 odsto, tj. 9 milijardi dolara. Međutim, i to je veći dug od onoga iz 2000. godine. Nije nikakva uteha što je „privatni dug“ – zaduženost naših kompanija i banaka, mnogo više porastao i dostigao preko 17 milijardi dolara! I što je tako smanjen udeo javnog sektora u ukupnom nacionalnom dugu.

Naše banke pozajmljeni novac u inostranstvu, sa većim kamatama, plasiraju domaćoj privredi i fizičkim licima. Tako je krajem marta 2008. zaduženost „pravnih lica“ dostigla 659,3 milijarde dinara, a građana – 311,8 milijardi dinara. Od toga 116,9 milijardi otpada na stambene kredite, koji inače beleže najveći rast.

Sa dugovima dobili smo i sličan način rezonovanja kakav smo videli na primeru ruskih izbora iz 1996. godine. Tako, nedavno sam u kontaktu sa prijateljem koji je donedavno bio proradikalski nastrojen saznao da neće izaći na izbore. Kaže: „Uzeo sam stambeni kredit, pa neću da reskiram da mi skoči rata.“ Drugi prijatelj, inače tradicionalno apolitičan, postao je zagovornik priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. Ljutito ponavlja: „Pa vidiš šta se dešava sa berzom. Već neko vreme ulažem novac u jedan investicioni fond – pa nisam lud da reskiram da izgubim pare. Možda će berza oživeti ako priznamo nezavisnost Kosova.“

Očigledno je da nismo više ono što su bili naši stari. To je tako, i ne vredi nad tim plakati. Omekšali smo, uostalom kao i drugi Evropljani. Pa nam je neretko sopstvena materijalna dobrobit, pa čak i iluzija o njoj, važnija od srpskih oblasti za koje su naši preci žrtvovali svoje živote. Nismo spremni da rizikujemo mali rast kamate ili rate kredita, a kamoli da reskiramo svoje glave.

Međutim, bar bi trebalo malo bolje da razmislimo šta je stvarno u našem interesu. I to, ako ne i u nekom drugom, onda makar u ekonomskom interesu. A neodmereno zaduživanje to sigurno nije. Tim pre ako se ni ne potrudimo da shvatimo „pravila igre“. Ne tako davno slušao sam ushićenu priču jedne poznanice kako su banke „divne“ i „humane“ institucije „pošto joj omogućavaju da troši, a da plaća samo kamatu na ostatak duga“. I pomalo je u pravu: stvarno su zgodne te „magične kartice“ – samo jednom „vrag ipak dođe po svoje“.

Da vidimo kako stvari stoje kod onih koji su malo pre nas krenuli u „kreditni raj“. Nedavno su naši mediji preneli da je imovina 180 hiljada Čeha „otišla na doboš“. Nisu mogli da otplaćuju rate, pa su zaplenjena njihova kola, pokućstvo, pa i stanovi. Samo prošle godine više hiljada porodica je završilo na ulici! A još većem broju Bugara preti takva sudbina. Kako se njihova zemlja približavala članstvu u EU, sve više ih se besomučno zaduživalo. Računali su – „evo raja“, brzo ćemo i mi imati plate kao Danci. A ono...

Međunarodni monetarni fond (MMF) procenjuje da će bugarski ekonomski rast ove godine pasti sa prošlogodišnjih 6,2 odsto na 5,5 odsto . Šef misije MMF-a u Bugarskoj Alfred Jeger ocenjuje da je pad privrednog rasta umeren, ali i upozorava na opasnost od daljeg, ozbiljnijeg , opadajućeg razvojnog trenda . Naravno, za to nije krivo samo po sebi članstvo Bugarske u EU. To je rezultat usporavanja razvoja naprednih evropskih zemalja i iscrpljivanja „efekta sustizanja“ od strane našeg istočnog suseda.

Radi se tu još o nečemu – nečemu mnogo „opasnijem“ po dalji napredak. Da bi Bugari održali solidnu stopu privrednog rasta, moraće ozbiljnije da se uhvate u koštac sa korupcijom, nesavesnim upravljanjem javnim resursima, javašlukom, kriminalom. EU nikome ne donosi spas i progres, već svaka država mora sama da se potrudi da stvori uslove za brži napredak. A na to nisu računali mnogi Bugari dok su gledali reklame za nova kola i dok su uzimali „povoljne“ kredite.

SELEKTIVNA PODSEĆANjA

Propagandisti naše „Koalicije za evropsku Srbiju“ ponovo nas agresivno podsećaju na teškoće kroz koje je ne tako davno prošao naš narod. Plašenje „mračnim devedesetim“ i ekonomskim nevoljama je njihov predizborni adut. Naravno, „zaboravljaju“ da sagledaju čitav kontekst. Međutim, možda bi trebalo da nas podsete i na starogrčkog reformatora Solona i na problem „dužničkog ropstva“ sa kojim se suočio njegov grad – Atina. Jer dok je povratak na devedesete nerealan, moderno „dužničko ropstvo“ za mnoge građane Srbije postaje sve izvesnije. Dok je izolacija Srbije „prazna priča“ pošto je Zapad suviše uložio u našu privredu, gubitak stanova i druge imovine za mnoge može postati bolna realnost bez obzira na to ko došao u priliku da formira vladu.

Jer ekonomska stvarnost je sledeća: inflacija raste i sada je skoro dostigla 14 odsto, spoljnotrgovinski deficit je zastrašujući (oko milijardu dolara mesečno), nastavlja se višegodišnji trend pada broja zaposlenih, pa je za samo nekoliko meseci od kraja prošle godine nezaposlenost veća za skoro 1 odsto. U pravu je lucidni Nebojša Katić kada kaže: „Ekonomski kolaps se odlaže stalnim rastom zaduživanja i prodajom državne imovine. U Srbiji se malo investira i mnogo troši – to se odnosi i na državu i na građane.“ Iako to svi znaju, malo ko to izgovara i piše.

Otuda, neće mnoge naše građane „do prosjačkog štapa“ dovesti promena postojeće ekonomske politike, već njeno bezrezervno nastavljanje. Kao što i mnoge Ruse do najveće bede krajem devedesetih nije dovela opozicija iz 1996. godine, već onaj ko je tada obećavao „evropski put“. Naravno, nama ne treba nikakvo vraćanje „na staro“, uostalom niko nam to i ne nudi. Ono što nama treba to su prave reforme – tranzicija vođena na pošten i promišljen način. Nama treba sistemski preobražaj razvojno usmerene politike kojim će biti oslobođen stvaralački potencijal našeg društva, a ne da „paralisano“ čekamo da nas neko sa strane oslobodi unutrašnjih „stega“. „Tuđa ruka svrab ne češe“, a od nas sada zavisi da li će to da radi i „naša ruka“.

* * *

Nepravda koja nam je učinjena u vezi sa Kosovom i Metohijom za nas može da bude lekovita. Pred očima mnogih od nas bol je razvejao maglu, i tako nam je razbistrio vidike. Nestali su i ostaci nade o skorom dolasku „dobročinitelja“, od kojih možemo da očekujemo energičnu pomoć u prevazilaženju onoga što kod nas ne valja.

Ali i pored toga, računajući na našu poslovičnu lakovernost, neki nastavljaju da nam pričaju: „Samo da nastavimo da koračamo napred, samo još malo da izdržimo – i nagrada nas čeka.“ I uz to, pokušavaju da nas ohrabre, makar posredno, da se još više zadužimo. Da tako postanemo još podložniji ucenama i zastrašivanju kako bismo ponovo naseli na otrcane priče o onome šta nije valjalo u doba Atile Hunskog ili dahija. I kako bismo poverovali da će iznova zavladati pustoš i propast ako se samo usudimo da pomislimo na promenu „demokratskih lidera“, čak iako su „slepi“ kao vođa iz Domanovićeve priče. Međutim, propast „ne gine“ mnogima od nas. I to pre svega na polju ličnih finansija – ako ne počnemo da mislimo. Ako nastavimo da se olako zadužujemo jer nam ponavljaju da smo „manje zaduženi nego druge nacije u regionu“. Ako budemo donosili političke odluke na osnovu površnog sagledavanja makar i samo sopstvenih ekonomskih interesa, vođeni iracionalnim strahovima, podgrejavanim od raznih propagandista.

Bez izgradnje institucija, bez odgovorne i promišljene politike dugoročno nema dobrog privrednog ambijenta i prosperiteta. Same po sebi privatizacija, strane investicije i razne integracije nisu dovoljne za progres. Pogotovo nisu dovoljne za to da ga većina građana oseti na „sopstvenoj koži“. Uostalom, dobro je znao o čemu priča francuski prosvetitelj i ministar finansija iz 18. veka An Rober Žak Tirgo kada je rekao: „Dajte mi dobru politiku, i ja ću vam dati dobre finansije.“ A nije dobio „dobru politiku“, već su mu „dodeljeni“ novi dugovi za servisiranje. Verovatno ne treba ni podsećati – Francuska je ubrzo dobila revoluciju!