Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Nenad Bjelanović

MALA SRBIJA I NjENA PRIVREDNA POLITIKA

Nesumnjivo je da ekonomski i politički uticaj EU jeste ključan za razvoj naše zemlje već sada, u trenutku kada nemamo jasno definisane odnose sa njom i kada smo izvan njenih granica. Da će taj uticaj biti ogroman posle eventualnog članstva, jeste aksiom, ali koji će pravac uzeti, to mi sa izvesnošću ne možemo znati.

Kao što vidimo, EU jača svoj politički značaj uspostavljanjem monopola na pitanje Kosova u međunarodnim odnosima. Na sličan način , EU je već utvrdila monopol u sprovođenju ekonomskih interesa kontinenta i nemoguće je izbeći integraciju u njene okvire osim na sopstvenu štetu. Prava dilema ne tiče se članstva, jer je to proces koji mahom ide mimo nas i naše volje, već na koji način zaštititi ekonomske interese po učlanjenju u EU, u kojoj ne vlada nikakva harmonija ekonomskih interesa, naprotiv.

Pokušaću da pokažem da ekonomska politika koja se kod nas vodi od 2000. godine ne može da nas spremi za ravnopravno članstvo, te da je kao takva protivna svojim proklamovanim ciljevima. Ako je tako, nameće se pitanje kako je moguće da tako jednu opštu zabludu niko ne želi da vidi, niti je javno žigoše. Pokazaću da je takva naizgled preterana pretpostavka ipak opravdana ukazivanjem na prostu zbrku osnovnih pojmova kojima tumačimo ekonomski život naše zemlje. Kada pod jedan primarni termin podvedete onaj smisao koji želite, onda relativno lako izazovete zbrku koja za posledicu ima nemogućnost da se ogroman broj pojava na koje se dati termin odnosi vidi u istinitom svetlu.

Mi ne koristimo u punoj meri instrumente ekonomske politike u cilju razvoja naše privrede, već u cilju razvoja tržišta. Kako jedino snažna privreda daje stabilnu osnovu za razvoj društva, mi imamo iluziju uspeha reformi. Brkanje pojma razvoja tržišta sa pojmom razvoja privrede jeste zbrka namerno ili spontano nastala u vreme tranzicije srpske privrede. Ona danas služi za lažno predstavljanje rezultata tranzicije, gde nam se ogroman razvoj tržišta predstavlja kao razvoj privredne aktivnosti, i to ne od neke interesne grupe, već od našeg pojmovnog aparata koji nas dovodi u ovu zabludu (ovim, naravno, nije isključena mogućnost da se ovom zabludom neko koristi). Kada se pogleda kolike su njene razmere i koje sve slojeve društva ona obuhvata, onda je jasno da je to najveća iluzija srpskog društva danas. Čini nam se da smo ovim intuitivno lako shvatljivim pojmovima razjasnili pravo stanje stvari. Rast tržišta sam po sebi ne donosi veći standard građana ili to čini samo na kratak rok; do supstancijalnog i održivog rasta standarda dolazi tek sa razvojem industrije i privrede u celini.

Tvrdi se da je ekonomsko pitanje prvo pitanje naše buduće vlade. Tvrdi se da mi van EU nismo u stanju da ostvarimo ekonomski rast. Odlučno tvrdim da to nije moguće ni pukim učlanjenjem u EU. Ukoliko se srpska privreda temeljno ne pripremi za članstvo, velike su šanse da efekti članstva budu daleko ispod očekivanih. Nemam nikakvu dilemu ko bi trebalo da odigra ključnu ulogu u ovom organizovanju privrede – srpska vlada. Bez pravnih, finansijskih i institucionalnih aranžmana, bez neformalnih dogovora i saveza u privredi, bez stvaranja jakog odbrambenog mehanizma, naša privreda nema realne šanse da u EU ostvari objektivne ciljeve srpskog društva.

Privreda će uistinu dobiti drugačiju strukturu i strane investicije, ali one će prevashodno biti u funkciji razvoja svojih matičnih kompanij a. Naravno, neko i ovim može biti zadovoljan, ali Srbija je u radikalno različitom položaju od Monaka, Belgije, Poljske, Bugarske ili koje bilo države u Evropi, i to se mora imati na pameti. Mi ne smemo dozvoliti da nam tempo razvoja privrede bude u celosti uslovljen spolja, jer nećemo biti u stanju da sprovodimo nacionalne programe od vitalnog značaja. Mi moramo u okviru naše privrede napraviti neku vrstu odstupnice države u ekonomskom smislu kako bismo izbegli mogućnost ucene naše budućnosti od nama suprotstavljenih interesnih grupa. Gubitak monetarne nezavisnosti uz potpuno odsustvo spoljnotrgovinskih barijera, kao i moguća zla politička volja nekih zemalja članica mogu lako dovesti do stagnacije rasta ili onog njegovog stepena koji ne može da isprati realne potrebe našeg društva.

Postoje tri osnovna načina zaštite domaće privrede: jedan je pravni, u vidu podizanja uvoznih barijera, drugi je neformalan i sastoji se u formiranju granskih i međugranskih kartela i monopola u privredi uz prećutnu saglasnost države, treći je psihološki, a sastoji se u kupovnoj nastrojenosti stanovništva.

Prvog načina smo se olako i prerano odrekli još 2001. godine, ako dobro pamtim. Tada je potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa EU. Na taj način mi trpimo deo obaveza zemlje aktuelne članice, a da od toga nemamo nikakve ekonomske koristi. Svako dalje približavanje EU vodi sve većem stepenu liberalizacije trgovinskih odnosa, dakle sve većoj lojalnoj i nelojalnoj konkurenciji.

Drugo rešenje je unutrašnja blokada tržišta. Slovenija, koja je na ovaj način ostvarila više nego solidne ekonomske rezultate, pod pritiskom je EU zbog metoda koje koristi. Međutim, izgleda da veličina te države, njen ukupan potencijal i politički status utiču na to da joj takvo ponašanje bude tolerisano. Da li bi se i Srbiji gledalo kroz prste, teško je reći, mada je ova upitnost čisto hipotetička, pošto se kod nas nikakvi koraci ne preduzimaju u naznačenom pravcu.

Treće, stanovništvo mora biti vaspitano tako da prednost daje domaćim proizvodima nauštrb uvoznim. Naše stanovništvo je vaspitano u hedonističkom duhu i prednost daje očekivanoj količini zadovoljstva, ne postupajući u nacionalnom duhu. Nijedna kampanja ne može da zameni temeljno životno nastrojenje oblikovano obrazovanjem od malih nogu. Nacionalni element našeg vaspitnog sistema je bedan, pa ni na ovaj efekat ne možemo računati.

Članstvo u EU prvi je i osnovni cilj Srbije. Mi za taj cilj žrtvujemo naše ekonomske interese. Ali samo članstvo želimo da bismo ekonomski napredovali. U redu, ekonomska nauka poznaje razliku između dugog i kratkog roka. Smatra se racionalnim da žrtvuješ svoje interese na kratak rok ako pretpostavljaš da ćeš na dugi rok profitirati.

Sporno je , međutim , to što se sedam godina (2001–2008) nikako ne može podvesti pod kratak rok. U ekonomskoj teoriji kratkim rokom se smatra period do godine dana. U izuzetnim prilikama on može biti produžen ako uslovi to nalažu. Ali da to činite sedam godina, pa onda taj pristanak oročite na još pet, to znači ili da prokleto dobro znate šta radite ili da nemate pojma šta radite.

Dosadašnjom ekonomskom politikom mi se ne spremamo za ulazak u EU. Posledice ovih, uveren sam, prelomnih vremena osećaće se kroz ceo nastupajući vek. Položaj naše države u ujedinjenoj Evropi biće bar za prve dve decenije određen našom početnom pozicijom; ako ona bude loša – tavorenje nema alternativu. Izgleda da srpska politika pati od viška iluzija i da je spremna da napravi niz kobnih grešaka sličan onom koji nas je koštao čitavog 20. veka. Kao što smo jednom sve svoje interese stavili u službu Ujedinjenja, sada to isto činimo u ime Učlanjenja. Svakako, pravo pitanje je: imamo li uopšte drugačiju mogućnost?

Perfidnost i lukavstvo onih koji razmišljaju o Maloj Srbiji time su dobili svoj najviši izraz, jer u Srbiji kao da nema prostora za vođenje politike zdravih nacionalnih interesa. On je kao takav ili diskvalifikovan kao politički nekorektan ili modifikovan uvidom u ponižavajući i bezizlazan položaj Srbije i uverenjem da je potrebno samo još malo pa da počnemo da ubiramo plodove vernosti i odanosti Evropi i njenim vrednostima. Verovatno su u pravu oni koji smatraju da je bolje biti ponižen partner, nego ponosni otpadnik, da je bolje puzati ka cilju, nego hodati uspravno daleko od njega; pitanje je slobodne procene u kom trenutku žrtve u ime viših ciljeva vode ukidanju mogućnosti da se oni ostvare.

 

 

 
 
Copyright by NSPM