Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika

 

 

Aleksandar Brkić

NOVI SVETSKI RUČAK

Najveći deo abonenata globalnog tržišta u poslednjih godinu dana primao je na kućnoj adresi kratko, ali uverljivo obaveštenje da su šeme glavnih drmatora u areni finansijskih špekulacija nešto zapele i da je vaša patriotska, pardon – sada samo potrošačka dužnost –  da ih iz te bule izvadite. Iako su predsednici  investicionih fondova i banaka sebi godišnje dodeljivali premije koje su se kretale od više stotina milona, pa sve do par milijardi dolara, na kraju su ipak pristali da obavezu spasavanja svetske ekonomije omoguće svakom, uključujući i one čiji dnevni prihod ne prelazi 1 $ per capita.  Obaveštenje, doduše, nije bilo ovako opširno, jer je bilo zapisano na običnom fiskalnom računu koji se izdaje pri kupovini goriva i osnovnih životnih namirnica. Nagli skok cena namirnica i njihova sve češća nestašica, koja, po rečima predstavnika Svetke banke i UN, uskoro treba da postane standard, zatekli su nespremne samo one koji još veruju da je proces globalizacije u nekakvoj korelaciji sa napretkom većeg i siromašnijeg dela čovečanstva.

Ko je pojeo sav pirinač?

Cena pirinča, koja se u Aziji utrostručila u toku samo jedne godine, osim što je milione nasiromašnijih naterala da pravdu potraže na ulici, donela je i par duhovitih objašnjenja za nastalu situaciju. Tako je američki predsednik Buš sasvim ozbiljno izjavio da je krivac za pokupljenje hrane, pre svega, indijska srednja klasa, koje je usled narasle ekonomske  moći, počela da jede više. Reč "bestidno" nije upotrebio. Najdalje su, svakako, otišla dva profesora sa londonske Škole za higijenu i tropsku medicinu, okrivivši gojazne ljude ne samo za nestašicu hrane, nego i za globalno otopljavanje. Nešto inventivniji u traženju odgovora bili su analitičari koji su vrtoglavo povećanje cene hrane povezali sa rastom industrije za proizvodnju biogoriva. Konstantan rast ove industrije ostavlja sve manje obradivih površina za proizvodnju hrane, što ima za rezultat smanjenu ponudu i na kraju višu cenu. Znači, stvar je jasna. Prošle godine je proizvedeno tri puta manje pirinča, pa zato ove godine za njega treba izdvojiti tri puta više para. Činilo se da je nesporazum rešen i da samo još jednom treba proveriti podatke o proizvodnji pirinča za prošlu godinu, koji će nam potvrditi da su to pravi razlozi za iznenadno poskupljenje. Međutim, na sajtu Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), zvanične agencije Ujedinjenih nacija,  podaci su govorili drugačije. Umesto da bude znatno manja, globalna  proizvodnja žitarica je u poslednje tri godine zapravo beležila konstantan rast. U sezoni 2006. svetska proizvodnja žitarica iznosila je  2.012,9 miliona tona, procenjena proizvodnja 2007. bila je  2.108,5 miliona tona, a pretpostavljena količina za 2008. iznosiće 2.164 miliona tona. Sopštenje koje je izdao FAO, a 22. maja  prenenela agencija Frans pres, govori da su svi shvatili poentu.

"Bez obzira na rekordnu proizvodnju, očekuje se da će u 2008. cene hrane ostati visoke, što će uskratiti pristup namirnicama za najsiromašnije slojeve stanovništva, saopštila je Organizacija za hranu i poljoprivredu ".

Izgleda da klasična teorija tržišta, po kojoj se cena formira na osnovu ponude i tražnje, nije funkcionisala u ovom slučaju. Budući da su realna proizvodnja i ponuda bile  srazmerne realnoj tražnji, koju ni već pomenut „dobar apetit Azijata" ipak nije mogao da utrostruči, morali smo da tražimo drugi odgovor. Jedina stvar koja nam je još padala na pamet graničila se sa ekonomskim svetogrđem. Globalno tržište nije funkcionisalo, bar ne onako kako je to bilo obećano. Već deceniju dugo zaklinjanje domaćih i stranih eksperata u isceliteljske moći otvorenog tržišta i globalne konkurencije, kao i dobrobit koju donosi svima, a naročito najsiromašnijima, prestalo je da deluje uverljivo, ali i dobronamerno. Ako plaćamo skuplju hrani pri istom nivou proizvodnje, pitanje koje se logično nameće jeste –  kome odlazi razlika u ceni. Običnim farmerima svako ne. Galopirajuće cene goriva, semena i veštačkog đubriva desetkuju sitne proizvođače hrane širom sveta, od Meksika i Britanije pa do Kanade i Indije, u kojoj je došlo do prave epidemije samoubistava lokalih farmera, suočenih sa siromaštvom i gubitkom zemlje. Da bi neupućen čitalac shvatio kako se formira cena hrane u svetskim okvirima, i čiji se sve  prsti nalaze u tegli s medom, nužno mora imati u vidu najvažniju robu na tržištu, koja je ujedno i glavna poluga za kontrolu globalne ekonomije, a to je novac.

Koliko vas košta novac?

Nedavni slom visokorizičnih hipotekarnih kredita poslužio je kao povod za učvršćivanje   "novog poretka novca" ne samo u Sjedinjenim Državama, nego i širom "pregrejane" nam planete Zemlje. Emitovanje kreditog novca nužno sa sobom  povlači emitovanje novih kredita jer pozajmica predstavlja glavnicu, ali da bi dužnik bio u stanju da vrati celokupan kredit, banka mora da emituje nov kredit koji će pokriti iznos kamate prethodnog kredita. Naravno, svaki naredeni kredit traži novog dužnika i novu emisiju jer banka rizikuje masu insolventih dužnika, koji svoje dugove ne mogu da vrate jer novca  za otplatu kamate i glavnice na tržištu prosto nema dovoljno za sve. Sa druge strane, rast kreditnog novca je eksponencijalan, dok je rast dobara i usluga manje-više lineran, što znači da čitav finansijski sistem nužno vodi ka inflaciji i potpunom gubitku vrednosti novca, jer će njegova količina višestruko premašiti količinu raspoložive robe i usluga. Po logici stvari, jedine alternative koje se nameću jesu opšti bankrot dužnika i banaka sa jedne strane ili hiperinflacija sa druge. Jašući na Grinspenovoj zaostavštini niskih kamatnih stopa, jeftinih kredita i smanjenja regulative, banke su tokom poslednje decenije kreirale masivan balon na tražištu nekretnina, nudeći kuće od 600.000 dolara ljudima čiji prihod nije prelazio 16 $ dolara na sat. Zatim su te hipotekarne kredite prepakovali u hartije od vrednosti (CDOs) i prodavali ih na tržištu drugim bankama i investicionim fondovima. Sistem je funkcionisao sve dok su kamatne stope bile niske i dok je postojalo obilje jeftinih kredita, a cene nekretnina su rasle. Sa rastom kamatnih stopa u periodu 2005-2007, pravdanim strahom od inflacije, došlo je smanjenja količine novca i rasta njegove cene, a sposobnost dužnika da servisiraju kamate naglo je pala, obarajući cenu nekretnina, ali i vrednost imovine banaka i investicionih fondova koji su te hipoteke kupili na tražištu.  Dilema je bila prosta: bankrot i kolaps najvećih igrača, odgovornih za nastalu situaciju, ili inflacija putem kreiranja novih kredita koji bi zapušili nastalu rupu.  Izbor centralnih banaka širom sveta, predvođenih američkom Bankom federalnih rezervi i Benom Bernankijem, bili su novi krediti i inflacija koja iz toga proizilazi. Tako su glavni krivci, umesto da budu kažnjeni bankrotom, zapravo abolirani, dok su cenu  kroz "inflatorni porez" platili svi, a najveću zapravo oni najsiromašniji.  Odgovornost je podeljena, ali ne i profit banaka, nastao u vreme kreditne ekspanzije. Bežeći od kolabirajućeg tržišta nekretnina i prateće industrije, "vruć novac" je našao sigurno utočište u trgovini robom, tačnije hranom i naftom. Ako ljudi ne moraju sebi da priušte veću kuću ili bolji auto, ipak moraju da jedu. Na taj način se špekulativni kapital  osigurao od novih gubitaka, po cenu uskraćivanja mogućnosti globalnoj populaciji da zadovolji elementarne potrebe. Paradigma novog ekonomskog poretka još jednom je potvrđena.

Umesto da kapital bude u funkciji ljudi i njihove političke volje, ljudi su se zapravo našli u funkciji kapitala.  Galopirajuće cene hrane i goriva šalju jasnu poruku. Postojeći ekonomski poredak biće održan bez obzira na broj ljudi koji će biti žrtvovan, pri čemu se nijedna cena ne smatra previsokom.

Skoro slobodna tržišna utakmica

Odluka Indijske vlade od aprila ove godine, da suspenduje trgovanje fjučursima za pšenicu i pirinač, predstavlja javno priznanje da je cena hrane zasnovana pre svega na investicijama (čitaj: špekulacijama), a ne na potrošnji. Izjava Krišana Bir Čaudarija, predsednika najvećeg i najstarijeg udruženja farmera u Indiji, data novinskoj agenciji IPS, govori sama za sebe i nije joj potreban komentar:

"Velike korporacije uz pomoć multinacionalnih kompanija gomilaju zalihe hrane."..."Mi imamo savim dovoljno hrane i proizvodnja pokazuje trend rasta; međutim, velike  korporacije formiraju cenu" ..."One sisaju krv"

Njegovo mišljenje deli i Žan Cigler, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija u programu "Pravo na hranu". On je, govoreći  za francuski "Liberasion", uporedio rastuću nestašicu hrane sa "tihim, masovinim istrebljenjem".

Siguran znak da se na meti "investitora" našla i nafta, kao druga ključna poluga svetske ekonomije, bio je rast njene cene od 55 $ za barel u 2007. do 135 $ u maju 2008. Teoriju o povećanju potrošnje demantovao je Dejvid Keli, glavni rukovodilac za tržišnu strategiju Dž. P. Morgan Fondsa, vodeće svetske banke u industriji nafte, izjavom za Vašington post:

"Ono što mislim da treba shvatiti jeste da rast potrošnje u svetu nije preterano velik"

Količina nafte u ponudi zapravo se uvek kretala u okvirima tražnje, jedino se uvećavala njena cena, u meri u kojoj je porasla količina dolara na tržištu. Prepoznatljiv obrazac, koji kao i cena hrane korespondira sa pucanjem balona hipotekarnih kredira i upumpavanjem više hiljada milijardi dolara na finansijska tržišta, kojim su centralne banke privremeno spasle "nestašne momke" globalne ekonomije. Tokom istrage komisije američkog Senata za nacionalnu bezbednost i državne poslove, od 20. maja 2008. mogli su se, prema navodima MSNBC-a, čuti slični zaključci:

"Silovit rast tražnje za robom potiče pre svega od nove kategorije špekulanata: institucionalnih investitora, kao što su korporativni ili vladini penzioni fondovi, univerzitetske zadužbine i nezavisni zdravstveni fondovi. Špekulanti koji trguju robom glavni su razlog naglog posupljenja", izjavio je Majkl Masters, član Upravnog odbora Master kapital menadžmenta, hedž fonda sa Devičanskih Ostrva.

Svi navedeni pokazatelji bili su dovoljan dokaz za to da tržište ne funkcioniše, mada su nas ideolozi tranzicije i privatizacije uveravali da je liberalizacija i nastavak procesa ekonomskih integracija jedini način da se ekonomski slom iz devedesetih izbegne.  Relativno lako rešiv problem lokalnog tržišta, koje nije funkcionisalo, a na koje jesmo imali uticaj, zamenili smo problemom globalnog tržišta, koje takođe ne funkcioniše, a na koje nemamo nikakav uticaj. Deset po prstima "Smitovoj nevidljivoj ruci tržišta" udario je nedavno lično Džordž Soroš. Na pitanje Džonija Vudrofa  iz "Njujork buk rivjua" – da li se ova finansijska kriza mogla izbeći – Dordž Soroš je odgovorio doslovno:

"Mogla je, ali je bilo potrebno da se prizna kako je sistem izgrađen na pogrešnim osnovama. Nažalost, kod nas je dominantna ideologija ideja tržišnog fundamentalizma, po kojoj je tržište, navodno, kadro da samo ispravi svoje nedostatke. To nije tačno; po pravilu, kad god tržišta zapadnu u teškoće, spas donosi samo intervencija vlasti"

Navedenu izjavu treba posmatrati u kontekstu činjenice da je Džordž Soroš tokom devedesetih na području Istočne Evope i bivših sovjetskih država bio promoter tranzicije, liberalizacije i gašenja tradicionalnih funkcija države – sve pod motom "otvorenog društva". Soroš je tokom prošle godine zaradio 2,9 milijardi dolara, plasiravši se na drugo mesto među najuspešnijim predsednicima hedž fondova. Države koje su prihvatile njegove savete i liberalizovale tržište, umesto zarade zabeležile su samo rekordne spoljnotrgovinske deficite. Tako je u 2006. god. Ruminija ostala u "minusu" od skoro 15 milijardi  evra, a Poljska čak čitavih 17 milijardi.  Podaci za Srbiju i Ukrajinu u 2007. govore da se taj iznos kretao preko 9 milijardi evra u obema zemljama. Situacija u kojoj bi Soroš ostao "kratak" za 2,9 milijardi i tako stekao titulu jednog od najuspešnijih investitora, izazvala bi opšti smeh. Problem, doduše, nije bio u samoj ideji slobodne tržišne utakmice, nego u činjenici da ona zapravo nikada nije ni postojala. Konkurencija u globalnoj ekonomskoj areni, u kojoj suvereno vladaju karteli centralnih banaka i investicionih fondova, bila je samo marketinški slogan, što najbolje pokazuje haos na tržištu robe.

Apsurdna situacija u kojoj jedan od najuspešnijih finansijskih predatora slobodnog tržišta traži intervenciju državne vlasti (doduše, ne kaže se koje) i sa druge strane država koje se povinuje isključivo vlasti tržišta, dovoljan je razlog da se popularna ekonomska praksa dovede u pitanje. Međutim, izvesno je da oba ekonomska modela imaju svoje miljenike. Pitanje nikada nije bilo koji je ekonomski model bolji, već kome je svojom politikom služio. Ekonomija globalne i skoro slobodne tržišne utakmice baš kao i ekonomija državne kontrole ne razlikuju se puno, ako služe interesima uskog kruga ljudi. Siromaštvo možete pravdati neoliberalnom dogmom, idejom komunizma ili razlozima globalnog otopljavanja, ali će ono i dalje ostati siromaštvo. Izgleda da se jedina  mudrost  sastojala u tome da nosioca političke volje ubedite da je takvo stanje u njegovom interesu. Ako u tome uspete, onda je i ekonomski model dobar.

Račun, molim!

Zbog globalnog rasta cena i srpski potpisnik tranzicionog ugovora dobio je priliku da sazna šta se nalazilo u klauzulama, koje su bile ispisane sitnim slovima i čiji mu sadržaj niko nije predočio.

Prosečna neto zarada isplaćena u aprilu ove godine u Srbiji iznosi 32.562 dinara, saopšteno je iz Republičkog zavoda za statistiku. Cena vekne hleba od 500 grama iznosi 40 din. Cena jednog kilograma hleba iznosi 80 dinara, što je 2.480 dinara mesečno. Za jedan kilogram hleba dnevno potrebno je odvojiti 7,6 % mesečne zarade, bez obzira na to što je plata isplaćena u aprilu ove godine realno veća za 5,6 odsto od one isplaćene u istom mesecu prošle godine, a nominalno za 22,3 procenta.

"Više cene, manja potrošnja uz mnogo više rada" – naziv je globalnog hita, koji će, prema najavama, ostati aktuelan još dugo godina...Ako imate primedaba, možete da se žalite "tržištu",  pod uslovom da pronađete njegov broj u telefonskom imeniku. Činjenica da je u zemlji sa velikim poljoprivrednim kapacitetima potrebno izdvojiti skoro desetinu prosečne mesečne zarade za samo jedan kilogram hleba dnevno, naravno, pod uslovom da ste zaposleni i da uopšte imate zaradu, najbolje govori koliko košta članstvo u globalnoj ekonomiji. Dobitak leži pre svega u činjenici da vas više neće bombardovati, jer ćete im sve što zatraže od vas ionako dati sami. 

 
 
Copyright by NSPM