Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika - prenosimo Politiku

 

 

Nebojša Katić

NOSTALGIJA I DUŽNIČKA FAKTOGRAFIJA

Srbija će tek zažaliti što je uništila domaći bankarski sektor

Lakoća zaduživanja poslednjih godina podseća na vesele sedamdesete, kada je Jugoslavija rado uzimala inostrane kredite, kada se dobro živelo, i kada je postojala svest da se živi dobro – previše dobro. Tog osećaja danas nema, iako se Srbija zadužuje više nego sedamdesetih, a spoljni dug uporno i beznadežno raste (28,4 milijarde dolara krajem marta).

Jugoslavija je svoj dinamični posleratni razvoj delom zasnivala na novcu koji je stizao sa Zapada – prvo u vidu pomoći, a kasnije i u obliku kredita. Krajem šezdesetih godina, kada su jugoslovenski gastarbajteri pohrlili u Zapadnu Evropu, počele su pristizati i doznake iz inostranstva. Kombinovani priliv inostranog novca omogućavao je da Jugoslavija investira, a da pri tome ne žrtvuje životni standard, kako su to činile ostale socijalističke zemlje.

Obilje kapitala i „meka” kreditna politika stvorile su ambijent u kome su se investicione odluke, često politički inspirisane i usmeravane, donosile olako. Preduzeća nisu previše brinula o obrtnim sredstvima, računajući na pomoć banaka koje su bile pretvorene u servis privrede. Cilj je bio da se preduzeća, bez obzira na njihovu rentabilnost, održavaju „iznad vode”, i to po svaku cenu. Gubici privrede su bili socijalizovani kroz bankarski sistem i stalni inflatorni pritisak je bio neminovna posledica ovakve politike.

Postojala je, međutim, i druga, svetlija strana. Deo kredita koje je Jugoslavija dobijala usmeravan je za izgradnju infrastrukture, dakle namenski i selektivno. Poslove su, naravno, obavljala domaća preduzeća. Tako se pored izgrađene infrastrukture i novih radnih mesta sticalo i iskustvo koje se kasnije prodavalo zemljama Trećeg sveta.

Deo inostranih kredita je kroz bankarski sektor usmeravan privredi. Bolji i efikasniji deo privrede se ubrzano modernizovao i bio je u stanju da tržištu (domaćem, ponekad i stranom) ponudi dovoljno proizvoda – ne vrhunskih, ali sasvim solidnih. Banke su kreditirale isključivo kupovinu domaće robe, pa je i to pomagalo da ona bude konkurentna, bar na domaćem tržištu.

Ekonomska politika nije bila liberalna, ali je (to se danas jasnije vidi) svakako bila dobra za građane Jugoslavije. Veliki broj ljudi je bio zaposlen, mada se nije pretrzao od rada. U svakom slučaju, siromaštvo i očaj nisu bili masovna pojava kao danas. Država je obezbeđivala besplatno školstvo, zdravstvo, ulagala je u kulturu, vojsku, nerazvijena područja, a da pri tome nije ništa prodavala. Konačno, taj sistem je stvorio preduzeća i društveno bogatstvo od čije se prodaje i danas živi i opstaje. Da nije bilo ratova devedesetih, da se imovina nije (tranziciono) prodavala u bescenje, stvarne razmere tih vrednost bi bile mnogo vidljivije.

Srbija i danas, kao nekada, dobija finansijsku pomoć, ima visok priliv deviznih doznaka, agresivno se zadužuje, a povrh toga, rasprodaje sve što se može prodati. Uzalud. Sve manji broj građana ima stalni posao, ekonomska kriza je kontinuirana, a osećanje života, čini se s razlogom, sve je tragičnije. Iako ekonomski sistem apsorbuje ogromne količine inostranog kapitala, investira se malo. Ozbiljnih investicija u infrastrukturu nema, sem u predizbornim obećanjima.

Jedan od važnih uzroka ovakvog stanja u vezi je i sa bankarskim sistemom, načinom kako on danas funkcioniše, kao i njegovom vlasničkom strukturom. Banke beskompromisno i isključivo slede sopstveni profitni interes, i to najčešće kratkoročni. Kamate i provizije u Srbiji su među najvišim u Evropi. Krediti se najrađe usmeravaju tamo gde banka može zaraditi najviše (npr. keš krediti), i tamo gde se povraćaj kredita najlakše može osigurati – hipotekarni krediti, hartije od vrednosti Narodne banke itd. Na listi prioriteta finansiranje proizvodnih investicija, kao najrizičnije, na samom je dnu.

Kreditna politika je racionalna iz ugla bankarskog sektora, ali je pogubna za nerazvijeno društvo. Svi ovi trendovi su pogoršani vlasničkom strukturom banaka. Strane banke u maloj zemlji su nedodirljive i mogu činiti što im je volja. Prirodno je da inostrani vlasnici banaka ne osećaju odgovornost za domaću ekonomiju, ali je opasno da finansijski sistem male i nerazvijene zemlje bude dominantno u stranom vlasništvu. Bankarstvo je krvotok privrednog sistema, a ne biznis kao „svaki drugi”. Iz socijalističke krajnosti u kojoj je bankarski sistem bio potpuno podređen interesima privrede, otišlo se u drugu, još goru.

Nema uspešnog modela autonomnog privrednog razvoja koji su finansirale inostrane banke. Nema ni uspešnog razvojnog modela bez čvrste i stabilne sprege privrede i bankarskog sektora – dakle bez saveza poslovnih elita. Valja podsetiti da ova simbioza nije socijalistički izum. Reč je o finansijskom modelu koji je bio u centru nemačkog i japanskog privrednog „čuda”, a na takvom finansijskom temelju počivao je i razvoj jugoistočne Azije i Kine. Srbija će tek zažaliti što je uništila domaći bankarski sektor – to nije pitanje nostalgije, već ekonomske faktografije.

 

 
 
Copyright by NSPM