Mladen Đorđević

Evropskim putem u srce Afrike

Dva glavna rivala na nedavno završenim predsedničkim izborima uspeli su da ubede milione glasača da Srbija svojom energijom, mladošću i entuzijazmon tek što nije osvojila Evropu, i da je potrebno da se samo svim srcem založimo i da za čas stvorimo ponosnu i jaku zemlju, podjednako uvaženu i na Istoku i na Zapadu, koju niko neće moći ni da koristi ni da ucenjuje. Izborni štabovi kandidata odlično su odradili svoj deo posla. Pokazali su šta bi po njima Srbija trebala da bude i kuda da ide, a milione građana su ubedili da promene i bolji život čekaju iza prvog ćoška. Naravno, sluđenim masama niko nije rekao gde zaista jesu – na žalost na dnu, jer iako je 2000. pompezno krenula u budućnost, Srbija se ni posle osam godina još nije vratila ni u 1989. Naime, još nije dostignut nivo BDP-a iz 1989, i trenutno je za 30 procenata manji nego te godine. (1)

Po nivou bruto domaćeg proizvoda naša zemlja se u regionu centralne i istočne Evrope nalazi na začelju, zajedno sa Gruzijom i Moldavijom. Još tužnije je što će sudeći po ekonomskim pokazateljima, tako i ostati. Nedavno objavljen redovni izveštaj Instituta za tržišna istraživanja pokazao je koliko je stanje u ekonomiji loše - prema tim podacima srpski spoljni dug i deficit su enormno povećani, a ionako osiromašeno domaće stanovništvo finansira inostranu privredu.

Evropski snovi i deficit sa Afrikom

Direktor Instituta Dragan Kanjevac izneo je na nedavnoj konferenciji za štampu podatke da je spoljni dug Srbije krajem novembra prošle godine dostigao 25,04 milijarde dolara, što je povećanje od 2,3 puta u odnosu na 2000. godinu. U isto vreme, spoljnotrgovinski deficit u prošloj godini dostigao više od 9,5 milijardi dolara i on je veći za 41,2 odsto u odnosu na 2006. godinu.

Pojedini ekonomisti bi prokomentarisali da Srbija nije prezadužena, ali niko ne može da ospori činjenicu da prema strukturi ekonomije Srbiju očekuju dalja zaduživanja i stalni deficit. (2) Dragan Kanjevac je izneo podatak da je struktura uvoza takva da je nedovoljna nabavka kapitalnih proizvoda koji treba da ojačaju privredu. U srpskom izvozu naime dominiraju sirovine i repromaterijal, sa 65,8 odsto, dok roba široke potrošnje preovladava kod uvoza sa 52,1 odsto.

Toliki uvoz robe široke potrošnje rezultira pojačanom zaduživanju banka i preduzeća, koje tako odgovaraju na veliku potražnju stanovništva za kreditima, kojima se nabavlja uvezena roba. Banke u Srbiji se zadužuju kod svojih matica u drugim zemljama, a tim inostranim sredstvima stanovništvo opet kupuje proizvode, koji su najčesće uvezeni. Na taj način srpsko stanovništvo preko kupovine robe široke potrošnje finansira inostranu privredu, a ne domaću.

Kome trebaju “grinfild” investicije

Sve ovo samo po sebi govori na koji način je izvršena “transformacija” domaće privrede i kakav je položaj Srbije i konkurentnost na međunarodnoj sceni. I kad je već tako, u tom slučaju, obzirom da u Srbiji nema mogućnosti, a izgleda ni želje da ulaže u proizvodnju, bilo bi prirodno da ekonomski ambijent stimuliše strane investicije.
Naši političari inače neprestano ponavljaju kako su nam strane, direktne, a naročito, grinfild investicije, “preko potrebne”, i podsećaju nas da preduzumaju sve mere da bi tih investicija u Srbiji bilo sve više, ali postignuti rezultati u privlačenju “grinfilda”, koji su najbolji oblik stranog investiranja, su prilično mršavi.
Ovim vidom investiranja u Srbiju se pretprošle godine slilo 839 miliona evra, a prošle svega 755 miliona evra.. To na prvi pogled nisu zanemarljive sume, ali Bugarska je recimo, u prošloj godini zabeležila priliv grinfilda od 3,5 milijarde evra, dok je Rumunija je imala čak 4,5 milijarde ovakvih investicija.

Prema ovim podacima, za razliku od suseda na koje smo do juče gledali sa visine, kod nas u mesto da se povećavaju, grinfild investicije se smanjuju, a umesto da privlači, Srbija investitore koje su spremni da grade od nule zapravo odbija. (3)

Mnogi bi rekli da je ovakav rezultat izazvan konstatnom političkom nestabilnošću u zemlji. Međutim politička nestabilnost ne mora nužno da odbija investitore – u Srbiji je, na primer, bilo mnogo investiranja u bankarski sektor, pa je većina banaka u stranom vlasništvu.

Bankarima izgleda nestabilnost nimalo ne smeta, i očigledno odlično posluju. Na žalost, pokazalo se da strane banke mnogo manje finansiraju razvoj, proizvodnju, izvoz, modernizaciju privrede i otvaranje novih radnih mesta. Njihov najvažnjiji posao u Srbiji sveo se na nuđenje skupih kredita (po kamatnoj stopi koja je nekoliko puta veća od proseka u EU) za kupovinu, uglavnom, uvezenih roba, često sumljivog kvaliteta. (4)

Treća uzastopno izgubljena godina

Očigledno, Srbija je ušla u začarani krug, iz koga je neće izvesti ni EU niti bilo ko drugi. Sigurno je da niko iz vlasti nije slep da ne vidi šta se dešava, ali očigledno među političkom i ekonomskom elitom ne postoji interes da se stanje promeni. Jer, zašto bi se promenilo nešto što donosi ogromnu korist različitim lobijima, koji se zatim izdašno odužuju svojim mentorima i zaštitinicima. Kao rezultat, u Srbiji u većini privrednih grana vladaju monopoli ili povlašćeni položaj pojedinih firmi, a nema dovoljno investicija koje bi postavile privredu na zdravije osnove. Primer stranih banaka u Srbiji jasno ukazuje da postoje barijere koje sprečavaju ulazak stranih investitora u pojedine oblasti privrede, jer bi verovatno suviše brojne “grinfild” investicije razvile veliki broj malih i srednjih preduzeća koja bi mogla da naruše monopolsko odlučivanje i poslovanje kvazi-trzišnih i političkih subjekata.
Svima je jasno da na duže staze ovakav sistem može dovesti do velike krize, a ekonomisti već najavljuju teške godine. U članku nedavno objavljenom u Politici (5), stručni tim biltena „Makroekonomske analize i trendovi” naveo je da nas ne očekuju mnogo bolji dani. Po njim, država se stalno nalazi u nekakvim predizbornim ili postizbornim ciklusima u kojima nije baš uputno zaseći oštrije u nečije privilegije, a 2008. je već proglašena za „treću uzastopnu izgubljenu godinu u pogledu odlučnijih ekonomskih i reformskih poteza”.
Stručnjaci MAT-a predočili su četiri moguća scenarija kretanja nacionalne ekonomije, od kojih ni jedan ne nudi prespektivu izlaska na zdrave osnove privređivanja, jer ni država ni stanovništvo ne žele i ne mogu da se liše svojih potreba. Na žalost, ovde se troši mnogo više nego što se zaradi, te se stoga prave deficiti i stvaraju dugovi za koje se ne zna ko će ih i kako vratiti.

Dosadašnje ekonomske probleme Srbija je uglavnom rešavala prodajom onoga što vredi i zaduživanjem, međutim, uskoro će se prodati ono što do sada nije prodato, dugovi će otići u nebo, a deo će doći na naplatu. Odakle će tada doći novac? Možda iz predpristupnih fondova EU, kada i ako, Srbija potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ili neki drugi sporazum koji će “garantovati” naklonost Evrope i nastavak evrointegracija. Zbog toga se čini logičnom panika naših elita, koje se sudbinski vezuju za Evropu i najavljuju kataklizmu ako se zaustave integracije.

Srbija se poslednjih dana ponovo nalazi u političkoj krizi iz koje se još ne nazire u kom će smeru zemlja krenuti. U svakom slučaju, dok god stvari ostanu ovakve kakve jesu, siromašna Srbija na začelju Evrope će i dalje finansirati stranu privredu. Dokle nas to može odvesti nije teško pretpostaviti. Svakako ne među razvijene evropske zemlje, a nismo ni do kolena ni sve brojnijim azijskim divovima. Čini se da nam je Afrika mnogo bliža nego što smo mislili.

Fusnote:

1. Podaci izneti na otvaranju “Euromoney” konferencije o centralnoj i istočnoj Evropi. Na konferenciji je iznet stav da je ovakav rezultat posledica manjeg priliva direktnih investivcija.

Kakva se privredna politika vodi, pokazuje to što prema podacima instituta, Srbija ima deficit i sa nerazvijenim zemljama Afrike. Srpski izvoz u Afriku iznosio je 54,4 miliona dolara, a uvoz 100,8 miliona. Deficit se povećao dva puta u odnosu na 2006. godinu i dostigao 46,4 miliona dolara.

2. “Zašto nema grinfild investicija u Srbiji?“ - Snežana Krivokapić, magazin “Ekonomist”

3. Predsednik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine (UZPV) i prvi čovek savetodavnog centra za potrošače u Novom Sadu Goran Papović, izjavio je recimo još prošle godine, da se u novosadskim prodavnicama, kao i u svim ostalim gradovima u državi, prodaje se roba iz inostranstva izuzetno niskog kvaliteta, pa je srpsko tržište na taj način pretvoreno u evropsku trgovinsku deponiju. Prema njegovim rečima, naši trgovci kupuju robu koja se u drugim i uređenijim državama ne uklapa u stroge propise i standarde, pa je odbačena u magacine daleko od dohvata potrošača iz EU. Kupuju je za minimalne sume i plasiraju domaćem kupcu kao originalnu robu, skrivajući pravu istinu o kvalitetu i poreklu. – Dnevnik 06.03.2006, “Potrošačima preti dužničko ropstvo”

4. “Politika” 29. Januar 2008. - “Srbija u zagrljaju politike”