O LEVICI I DESNICI U SRBIJI I SVETU

Mila Alečković–Nikolić

Sukob globalnog i antiglobalnog

Političke stranke se dele na globalističke i antiglobalističke. Nekadašnju političku polarizaciju „levo-desno” danas je zamenio jedino taj sukob: globalno-antiglobalno, hegemonično-multipolarno.

Šta na ulasku u 21. vek znači biti politički „levičar” ili „desničar”?

Poreklo ove podele je engleski Parlament u kome su ljudi sedeli levo ili desno. Topologija, ništa drugo.

Ta topologija uskoro je postala ideologija. Ali, ideološka podela na levicu i desnicu ostala je u prašini svoga vremena.

Danas, u svetu šizofrenih vrednosti, u vremenu strategije i taktike bez ideja, biti politički „levo” ili „desno” ne znači suštinski gledano ništa. Evropska desnica danas je vrlo socijalna, a levica se ekonomski „liberalizovala”.

Nije li upravo De Gol (koji je odbijao da bude svrstan desno, govoreći da je pozicija centra) nacionalizovao najveću banku, a Miteran ju je, došavši na vlast kao levičar odmah privatizovao.

Uostalom, Miteran je u mladosti bio „desničar”, koji je evoluirao u „levičara”, dok je Širak u mladosti imao simpatije prema komunistima, a kasnije je izrastao u „desničara”.

U današnjoj vladajućoj francuskoj stranci rascep je na liniji Sarkozi – Vilpen. Prvi je za američki oblik ekonomskog liberalizma, a drugi za socijalni francuski model, iako obojica pripadaju istoj stranci, uslovno gledano, na desnici.

Francuska socijalistička partija u nekim je stvarima „desnija” od vladajuće stranke. S druge strane, socijalna desnica danas je bliža nemarksističkim oblicima levice (bakunjinizam, prudonizam, peronizam) nego što je to „liberalizovana levica”, „američka levica”, kako je zove Žan Pjer Shevenman (u zemljama u tranziciji izrasla na negaciji marksizma od koga je potekla, zbog čega obično prelazi u drugi mrzilački ekstrem).

Naravno, važno je ne brkati politički liberalizam i ekonomski liberalizam, i pored činjenice da oni jedan na drugog utiču.

Šta je onda, danas, uopšte politička levica? Pored ortodoksnih oblika komunističke potpune državne kontrole privrede, koju sve manji broj zemalja prihvata, sve je teže dokazati ko je levica a ko desnica. Najčešće to više i nema nikakvog smisla osim strateškog i retoričkog, u sukobljavanju politički konkurentnih predizbornih grupacija.

U nauci stvari ipak stoje drugačije. Ovaj sukob u nauci se može povezati sa idejama ljudske slobode i egalitarizma, sa suštinom hrišćanstva, ili sa najozbiljnijim od svih problema koje genetičari i mi psiholozi poznajemo, enigme na relaciji: urođeno – stečeno.

Za razliku od tih ozbiljnih pitanja, van nauke, u politici, vulgarizovani sukob levo-desno znači samo golu strategiju i narcisoidno odmeravanje.

Ali, smisao politički „levog” i ”desnog” u 21. veku dobio je novu boju. Danas, u svetu globalizma, polarizacija levo-desno zamenjena je polarizacijom: multipolarno naspram hegemoničnog, ili uprošćeno: antiglobalno naspram globalnog.

Stvari su vrlo jednostavne: svi antiglobalistički pokreti, bilo sa levice, bilo sa desnice, u osnovi predstavljaju „antiimperijalističku ideju, jer se suprotstavljaju hegemoničnom (ne multipolarnom!) globalizmu koji počiva na slepom svrstavanju u liniju američke spoljne politike. A ova, kao uostalom i unutrašnja politika, počiva na koncepciji vulgarne desnice, koju u Americi uglavom slede i republikanci i demokrate bez neke veće razlike (smrtna kazna, ekstremni lobistički hamiltonizam, odsustvo ili loše socijalno osiguranje, izuzetno skupo školstvo, naglašeni individualizam, ekonomski osvajački ratovi za primarne sirovine koji siromaše druge zemlje i narode, kontrola informisanja, getoizacija kontinenta…).

Jedino što je globalistička politika SAD uzela od nekadašnje dogmatske levice jeste sve jače izražena težnja ka ekonomskom monopolizmu (pokušaj SAD da naredbom odredi limit kineskoj robi te tako sačuva monopol).

Nekadašnju političku polarizaciju „levo-desno” danas je zamenio jedino taj sukob: globalno-antiglobalno, hegemonično-multipolarno. Sve drugo iz njega prosto automatski sledi.

Gde su danas političke stranke u zemljama u tranziciji i u otadžbini Srbiji?

U vremenu kada suvereniteta iz 19, pa ni 20. veka više nema, stvari su i ovde jednostavne. Sve političke stranke u tranzicionim zemljama koje slepo slede spoljnu politiku ili direktive SAD, svrstavajući se u red „prioritetnih saveznika”, u suštini su, u vulgarnom smislu, globalističke desničarske pozicije, bez socijaldemokratske suštine. Takođe, one ne mogu biti ni nacionalne, niti narodne. A to znači, budući da nemaju elemente „levog”, da ne mogu biti ni pozicija centra kako god da sebe nazivaju.

U stvari, političke stranke se danas dele na globalističke i antiglobalističke, sa svim konsekvencama koje to podrazumeva i ovo je njihova jedina realna podela. Umorna od vojnih pučeva, nameštenih diktatura i severnjačkog ekonomskog iscrpljivanja, cela južna Amerika danas se polako svrstava u jednu antiglobalističku stranku. Ali, nemaju svi hrabrost jednog Kusturice da demonstriraju na trgu Peronista, niti hrabrost Harolda Pintera ili Hari Belafontea da Buša odbiju.

Postkomunistički istok još tačno ne zna gde je, a Balkan, mimo volje svojih populacija, veziri guraju u globalističku, hegemoničnu zonu.

Možda će ovo pomoći srpskim biračima da se razaberu u svetu lažnog predstavljanja, lažnih lidera i lažnih reči, barem dok Stradija ne izađe iz partitokratije. Ako ovaj izlazak ne bude ubeležen u novom Ustavu koji čekamo već šest godina, partitokratijsko ropstvo (koje se ne odnosi na postojanje i nužnu borbu političkih partija, već označava neprohodnost za sve vanpartijske elemente posle osvajanja vlasti) će u Srbiji potrajati. Zato je u međuvremenu veoma važno prepoznati pravac i smer. Ne levi ili desni, već hegemonični ili miltipolaran.

Ne zaboravljajući, ipak, da naš mozak ima dve hemisfere mozga, a da je Zemlja okrugla.