Slobodan Antonić

U potrazi za idejom

Postoji pravilo u političkoj nauci koje kaže da su uspešne stranke mešavina političke ideje i političkog preduzetništva. Politička ideja je nužna da privuče glasače i ponese članstvo u akciju. Političko preduzetništvo je nužno kako bi stranka stekla organizacionu moć i osvojila političko tržište. Jer, ako bi stranka bila samo skup političkih istomišljenika, njena snaga bi bila jednaka privlačnosti puke političke ideje. Ako bi pak stranka bila samo interesna grupacija za osvajanje i držanje vlasti, bila bi privlačna samo za političke karijeriste.

Demokratska stranka se, u svojoj novijoj istoriji, nekako klatila između jedne i druge krajnosti. U prvo vreme, ona je više ličila na intelektualni diskusioni klub, nego na efikasnu političku organizaciju. Onda se otišlo pomalo u drugu krajnost, pa je rukovodstvo stranke, u želji da je učini delotvornijom, proglasilo stranku preduzećem, a moral poslalo u crkvu. Ipak, ideja obaranja Miloševića, koja je nosila stranku od 1996. do 2000, bila je sama po sebi dovoljno jaka da spreči potpunu tehnokratizaciju stranke. Sličnu snagu imala je i ideja ubrzane modernizacije, koja je nosila DS od 2001. do 2003.

Danas, uoči skupštine zakazane za 18. februar, Demokratska stranka se bori da održi tu poželjnu ravnotežu između ideje i interesa, ravnotežu koja ju je i učinila velikom strankom. Ali, onih nekadašnjih velikih ideja kao da je sve manje i kao da je ostao samo „dobro shvaćeni” interes. Ideja o obaranju Miloševića je ispunjena. A ideju ubrzane modernizacije (pa makar i autoritarnim sredstvima), ideju posvećene političke elite koja svoj zaostali narod „vuče” u Evropu, tu ideju sada sa mnogo više strasti i uverenja zastupa Čedomir Jovanović. Funkcioneri DS-a nemaju problem kada ih pitate šta je interes stranke. Ali, kada ih zapitate za njenu političku ideju, oni će vam namah početi da deklamuju priču koju, ipak, mnogo ubedljivije ume da ispripoveda Čedomir Jovanović.

Oseka stranačke ideje u DS-u po svemu sudeći posledica je odnosa snaga u samoj stranci, tj. dominacije tehnokratskih kadrova nad ideokratskim. To se najbolje može videti po takmičenju za potpredsednička mesta. Tipični tehnokratski kandidati – Dragan Šutanovac ili Nenad Bogdanović, dobili su podršku 146, odnosno 135 mesnih odbora. Klasični ideokratski takmac, Slobodan Gavrilović, večiti stranački buntovnik, ali i čovek koji je organizovao izradu impresivne studije „Za bolji put Srbije” – u kojoj intelektualni krem stranke, pred ovu skupštinu, iznosi političku viziju Srbije za koju se DS bori – dakle, taj i takav Slobodan Gavrilović dobija podršku svega – 20 mesnih odbora!

Tehnokrate umeju da dobro organizuju kampanje. Oni umeju i da dobro obnašaju vlast. Ali, oni imaju problem sa takozvanim simboličkim kapitalom, oni imaju problem sa idejama. Budući da je u političkim idejama njihova kreativnost slabija nego u organizaciji, oni su skloni da mehanički preuzimaju tuđe „narativne konstrukcije”. U tome je tajna neprestanog vraćanja DS-a na diskurs Čedomira Jovanovića. Ali, poprilično je očigledno da to više ne može da bude priča Demokratske stranke Borisa Tadića. Tadić je pobedio na predsednički izborima, juna 2004, upravo na priči o dogovoru i o stabilnosti ustanova. Tadić je – neuobičajeno za naše političare – nakon pobede održao reč i proglasio kohabitaciju. I, stranka je na opštinskim izborima, septembra 2004, po prvi put u svojoj istoriji osvojila više glasova od svih drugih stranaka – više čak i od moćnih radikala.
Ali, pobeda na opštinskim izborima maksimalno je ojačala tehnokratsku liniju u stranci. Njeni su kandidati zaposeli 41 gradonačelničko i 1.421 odborničko mesto. Time je nekako eskalirala i „čedistička” retorika rata sa ostatkom „demokratskog bloka”. Povučena tom retorikom, stranka je, pomalo plahovito i nedovoljno promišljeno, izašla iz skupštine. Rezultat svega toga je da se njen rejting, trenutno, nalazi na polovini onoga koji imaju radikali (prema istraživanju Srbe Brankovića). I za DS nije (i ne treba da bude), nikakva uteha to što je rejting ostalih stranaka „demokratskog bloka” daleko niži.

Predstojeća skupština Demokratske stranke odrediće mnogo toga. Ona će, između ostalog, odgovoriti i na pitanje – koja je glavna politička ideja DS? Da li je to politika demokratskog sporazuma, ili politika bespoštednog rata? Da li je to politika institucionalnog sazrevanja i demokratske socijalizacije, ili politika vaninstitucionalnih prečica i revolucionarnog mesijanstva? Od odgovora na ta i druga pitanja zavisiće sudbina stranke u narednom periodu. A kako je reč o jednoj od naših najjačih stranaka, od odgovora na ta i druga pitanja zavisiće i politička sudbina Srbije.