Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

   

Ko će formirati novu vladu

Slobodan Antonić

KOALICIJA (BEZ) IZNENAĐENjA

Ko će činiti novu vladu i šta će biti njeni prvi potezi?

Novije srpsko iskustvo sa pravljenjem vlada, u okolnostima u kojima su moguće različite koalicione kombinacije, nije baš preveliko. Ako bismo ga morali generalizovati, rekli bismo da su na kraju pravljene upravo one koalicione vlade koje niko nije očekivao.

Prvi takav slučaj bio je nakon izbora 1997. Svi su mislili da će novu vladu obrazovati SPS i SPO. I doista, ove dve stranke su započele pregovore oko raspodele mandata. Novine su čak objavljivale slike stranačkih funkcionera SPO sa potpisima: „budući potpredsednik” ili „budući ministar”. A onda je, gotovo preko noći, SPS napravio dogovor sa SRS. Tako je stvorena vlada Marjanović-Šešelj.

Slično je bilo i nakon izbora 2003. Svi su mislili da će novu vladu činiti koalicija DSS-DS-G17. I tu se pregovaralo oko raspodele ministarskih mesta. I tu su novine već proglašavale buduće ministre. A onda je Koštunica, takođe brzo i nenadano, napravio dogovor sa SPS i formirao manjinsku vladu.

Zajedničko za oba slučaja jeste da je stranka koja se smatrala sigurnim koalicionim partnerom tražila previše. Zapravo, u oba slučaja stranka iz drugog plana, tj. koalicioni autsajder (SRS, SPS), bila je lakša za pravljenje dogovora (čitaj „jeftinija”) od stranke iz prvog plana, tj. koalicionog favorita (SPO, DS).

Dakle, ko će činiti novu vladu 2007. zavisiće od pregovaračke sposobnosti i realističkog pristupa tri stranke: DS, DSS i SRS. Kombinacija DS-DSS je prva, verovatnija varijanta. Kombinacija DSS-SRS je druga, rezervna . Glavno sporno mesto prve varijante jeste ko će biti premijer. Glavno sporno mesto druge varijante jeste kako bi tu vladu primili SAD i EU, ali i zatočenik iz Sheveningena. Ako Ahtisarijevo rešenje ne bude potpuna katastrofa za Srbe i ako DS da premijersko mesto Koštunici, evo vlade DS-DSS. Ako pak kosovsko rešenje bude katastrofa i ako se ne postigne dogovor oko premijera, raste mogućnost za vladu DSS i SRS. Naravno, u obe varijante moguće su i manjinske vlade. Naročito je manjinska vlada moguća u drugoj varijanti, pošto je jasno da bi EU i SAD lakše primili manjinsku vladu DSS, uz skupštinsku podršku SRS, nego direktno učešće radikala u vladi.

Ipak, ako bih morao da se kladim, možda bih pre stavio novac na kombinaciju DS-DSS nego na onu DSS-SRS. Kao prvo, Ahtisari će se verovatno potruditi da svoju gorku pilulu zavije u neki slatki i koliko-toliko prihvatljivi omotač. Otuda njegovo rešenje Srbima možda i ne bude izgledalo kao potpuna katastrofa. I drugo, činjenica da DS u kampanji ne insistira na imenu premijera pokazuje da je, barem u tom pitanju, ova stranka otvorena za pregovaranje. Naravno, iznenađenja su i tu moguća. DS i DSS, uz manjinske stranke, verovatno će morati da potraže još jednog koalicionog partnera. Lako je moguće da se upravo oko toga ne postigne dogovor. Čak i sa G17 plus, zbog suparništva Đelić-Dinkić, neće lako biti napraviti vladu. A da ne govorimo o mogućim teškoćama uvezivanja DS sa SPS, ili pak o apsurdnosti svake kombinacije DSS i LDP . Zapravo, nemogućnost nalaženja trećeg partnera takođe može široko otvoriti vrata rezervnoj varijanti DSS-SRS.

No, ako se glavni politički akteri budu racionalno ponašali, negde u martu ili aprilu 2007. Koštunica bi ipak mogao da objavi obrazovanje vlade DS-DSS. Ta vlada bi, verovatno, kao nagradu za to što je uopšte nastala i što EU i SAD ne moraju da imaju posla sa radikalima, mogla dosta brzo da dobije nastavak pregovora o pridruživanju. Čak i bez hvatanja Mladića, Srbija bi na taj način bila podstaknuta na dalju integraciju u Evropsku uniju. Takođe, to bi moglo ublažiti i nezadovoljstvo Srbije zbog Ahtisarijevog rešenja. Uz to, Srbija bi tako lakše progutala i neminovne restrikcije u novom budžetu. Naime, ko god da dobije Ministarstvo finansija sigurno neće ispunjavati sva moguća obećanja o državnoj pomoći za ovo ili za ono, kojima nas ovih dana zatrpavaju. Pogotovo se može očekivati stezanje kaiša ukoliko Đelić postane ministar državne blagajne. Tako će se u stanovništvu zasigurno javiti razočarenje zbog raskoraka između predizbornih obećanja i postizborne stvarnosti. A nastavak pridruživanja EU mogao bi donekle da ublaži to nezadovoljstvo.

Nova vlada će, takođe, odmah morati nešto da uradi i u vezi sa Kosovom. Do sada su DS i DSS po tom pitanju delovali kao dobar tim. Upravo zahvaljujući takvom delovanju položaj Srbije je, u kosovskoj stvari, danas znatno bolji nego 2004. Nema razloga da vlada DS i DSS na taj način ne deluje i ubuduće. Ahtisarijevo rešenje će sigurno zahtevati snažnu diplomatsku reakciju Srbije. Ta reakcija će izvesno biti oštra i puna jetkih reči. Ali, teško da će ona predstavljati rušenje mostova prema SAD i EU. Ako strani činioci ne odaberu odveć radikalna rešenja, ni reakcija nove vlade neće biti odveć radikalna.

No čitava ova analiza počiva na verovatnoći i pretpostavci racionalnosti aktera. A Srbija je zemlja iznenađenja i iracionalnosti. Ne samo ovdašnjih aktera, već i stranih činilaca suočenih sa srpskim vrtlogom. Otuda, nemojmo imati iluzije. Jedino što je sigurno, kada je reč o Srbiji, jeste – da ipak ništa nije sigurno.

[objavljeno: 01.01.2007.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM