IZA OGLEDALA: NOVI PRAVNI AKT POTREBAN JE I VLADI I OPOZICIJI

Slobodan Antonić

Vreme je za ustav

Đavo je odneo šalu – Srbiji treba Ustav.

Naravno, i tzv. Miloševićev ustav služi osnovnoj svrsi, obezbeđenju poretka. Taj ustav se, uopšte, pokazao mnogo boljim nego što je većina nas, tokom devedesetih, bila spremna da prizna. Iako pravljen kao kulisa za vlast jednog čoveka, nakon Miloševićevog pada do izraza su došle i njegove dobre strane. On je sasvim lepo obezbeđivao rad demokratskog poretka, a sada saznajemo da je u stanju da obezbedi i poredak nezavisne države.

Ipak, glavna mana sadašnjeg ustava jeste da je on „Miloševićev”. Njega politička i društvena elita ne doživljava kao svoj. On je za nju tuđi, oktroisani propis. Međutim, ustav demokratskog društva mora da bude društveni ugovor. To je samoobavezujući akt elite nekog društva, akt koji sadrži „osnovna pravila igre” same te elite. A kada ste njen član i učestvujete u donošenju tih pravila, onda ne možete tek tako da ih ne poštujete. Vi ste njihov zakonodavac i, istovremeno, njihov jamac. Još kada se ta pravila potvrde na opštenarodnom referendumu – ko onda sme da ih dovede u pitanje?

Raspad dosadašnjeg državnog okvira prilika je da Srbija dobije upravo takva pravila političke igre, obavezujuća i neupitna. Ionako su u toku intenzivni dogovori na temu „šta dalje”. Zašto bi se ti dogovori sveli samo na pitanje rekonstrukcije vlade? Ako se naša politička elita već dogovara, zašto se onda ne bi dogovorila i oko prave stvari – oko novog ustava.

Jer, zbilja, iz glavnih stranaka stalno nam se govori da su razlike oko ustava minimalne. Jedino, kaže se, nema političke volje da se on donese. To da nema političke volje zapravo treba pročitati: „nema političkog interesa”. Ali, stvari su se sada promenile. Racionalnim političkim akterima danas bi moglo biti u interesu donošenje novog ustava.

Najpre, ustav bi svakako išao na narodnu potvrdu, tj. na referendum . A toga dana bi se mogli upriličili i vanredni izbori . Dogovorom oko ustava, dakle, opozicija bi dobila ono o čemu stalno govori – vanredne izbore. I što se brže postigne dogovor oko ustava, pre će doći i vanredni izbori. Zašto ne već u septembru?

Ali, reći ćete, ako je interes opozicije brzo donošenje novog ustava, da li je to i interes vlade? Zašto bi ona hitala na izbore septembra 2006, ako bi mogla da potraje i do decembra 2007?

Nesumnjivo da je premijer već pokazao neočekivanu veštinu u održanju vlade. Ali, dokle tako može i po koju cenu? Često oduzimanje mandata već je istanjilo legitimitet ove skupštine . Javnost se prema njoj odnosi kao prema dosovskoj skupštini iz 2003. Što će reći – sa prezrenjem . Neće proći mnogo, a skupština će zbilja pasti ispod crte legitimnosti. I šta onda? Zar sa tako potrošenom skupštinom čekati na redovne izbore i decembar 2007? I onda slušati od političkih protivnika kako su „i Milošević i Đinđić pravili karikaturu od srpskog parlamentarizma, ali se, makar, nisu u njega kleli. A vi?”.

I drugo, novi ustav je bio na zastavi DSS, od 2000. godine naovamo. Ne „pregovori o pridruživanju”, ne „saradnja sa Hagom”. Kako pred birače bez toga ? A što vreme više prolazi, opozicija će biti sve manje kooperativna. Ona sada ima interes da se potrudi oko novog ustava, jer će tako dobiti vanredne izbore. Ali, što bi se oko toga zamajavala, recimo, u maju 2007. ako će izbori ionako da budu u decembru? Ako Koštunica želi novi ustav, onda je možda ovo poslednje vreme da ga dobije.

No, neko će se vratiti na početak i reći: ako je to tako, zašto bi onda uopšte opozicija činila zadovoljstvo Koštunici i sarađivala sa njim na novom ustavu? Što da mirno ne sačeka decembar 2007. i da tako Koštunicu, bez ustava i sa smanjenom državom, jednostavno otpravi u političku istoriju? Odgovor je prost – zbog privatizacije . Kada se do kraja 2007. budu privatizovali NIS, EPS, Mobtel, Telekom itd, pitanje vlasti za mnoge će biti potpuno nevažno . Biti u Srbiji na vlasti, u ovom trenutku, znači odlučivati o poslovima vrednim milijarde evra. Biti na vlasti u Srbiji 2008. značiće odlučivati o poslovima vrednim ne više od par desetina miliona. U tome je razlika.

I u tome je naša šansa za novi ustav. Političarima je u racionalnom interesu da požure i dogovore se. A Srbiji je u interesu da što pre dobije novi ustavni temelj. Novi ustavno-pravni i politički identitet. Novi društveni ugovor, novi katalog temeljnih vrednosti ovoga društva. Taj katalog nam svakako neće dati hleb. Ali, on nam može odrediti kako ćemo taj hleb da zarađujemo. Poštenim radom i kao svoji na svome, ili neprestanim šibicarenjem i u strahu od nekog ovdašnjeg ili stranog moćnika. Malo li je?